Ако су Богородица Љевишка, црква Св. Ђорђа и манастир Св. Архангела вечна и ритмом вечности пулсирајућа призренска артерија која нас чврсто држи уз небеса, онда су чика Зоран и Милица символи времена садашњег, времена у коме снага великих бројева уступа пред снагом истрајности не више ни малог, већ мајушног, а ипак горостасног стада Христовог.
Чика Зоран је данас најстарији Србин у Призрену. Радује се ускоро 89-ој години. Син и унук рођених Призренаца. Чешће је данас у Архангелима него у својој кући. Бистрог ума, а како и да није када је уз Бистрицу рођен, одрастао и цео свој век проживео и живи. Усмени хроничар многих протеклих епоха.
Милицу сам први пут упознао 2014.године. Била је тада једини ђак у целој српској основној школи, као што је данас једини српски средњошколац у Призрену!
Ове године ће, Боже здравља, да матурира, а од јесени намерава да буде студенткиња на Универзитету у Северној Митровици.
Хвала чика Зорану и Милици што нас својим ненаметљивим, а ипак громогласним, примером подсећају колико је тачна она стара српска изрека која каже: Није важно колико нас има, али је важно какви смо!
