Обнова капеле на Ловћену најзначајнији спор у Црној Гори: Исправљање велике срамоте и коначно испуњење Његошевог завјета
Обнова Његошеве капелице на Ловћену најзначајнији је јавни спор који оптерећује овдашње друштво и остаје без рјешења. Рјешење подразумијева обнову капелице посвећене Светом Петру Цетињског. Црква је била саграђена на Језерском врху највећег међу великанима које је овај народ дао а чија је предсмртна жеља била да управо ова капела буде мјесто његовог вјечног починка.
Милутин Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ забиљежио је ријечи владике Рада гдје је обавезао Црногорце да га сахране на Ловћену.
„То је моја потоња жеља коју у вас иштем да испуните и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет како ја хоћу онда ћу ве оставит пред проклетством а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“, казао је Његош.
Ове ријечи владике Рада нису спријечиле комунистичку власт да цркву, коју је аустроугарска артиљерија 1916. разрушила, а краљ Александар Карађорђевић, рођак владике Рада, обновио 1925. и то по захтјеву Цркве у потпуно истој форми са идентитчним ентеријером поново сруши 1972. и на њено мјесто подигне маузолеј у ком нема ниједног православног симбола.
Тај варварски чин је учинио да Ловћен који је представљао симбол духовног узлета Црногораца, постане своје сушта сурпотност. Симбол подјела и духовног потонућа. Као разлог због ког се насљедници комунистичке идеологије и аустроугарских тековина и данас опиру обнови капеле је доживљај да би обновљена Његошева завјетна црква на врху Ловћена, како наводе многи од њих, била симбол доминације великосрпског национализма над Црном Гором.
Чињеница да би иза обнове капеле стајала држава Црна Гора и да тај чин не би подразумијевао и рушење маузолеја, да би на тај начин била исправљена велика срамота због неиспуњавања предсмртног завјета владике Рада, које су се застидјели неки од највећих умјетника рођених под Ловћеном али и њихове бројне колеге, књижевници и интелектуалци није утицала на промјену става оних који духовно потонуће Црне Горе и даље подстичу, све правдајући западним и европским вриједностима. А колико европског и западног има у таквом ставу можда најбоље говори податак да је оснивач модерне архитектуре, Американац Френк Лојд Рајт, видјевши капелицу између два рата и знајући да ју је пројектовао један од највећих пјесника Европе изјавио – Његош је заиста био генијалан када је смислио овакво рјешење. Кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.
Рајт је иначе у историји архитектуре познат по томе што је вјеровао у обликовање инфраструктура које су у складу са људском природом и околином што представља филозофију коју је назвао органска архитектура.
У Контроверзи на телевизији Адриа гостовао је човјек који је можда и најпозванији да растумачи ову идеју јер је међу првима покренуо идеју о обнови Његошеве капелице јер је цијелим својим бићем и дјелом утемељен у борби за очување наше духовне баштине и идентитета, традиције на којој је настала црногорска култура па и држава. Гост је Јован Маркуш, публициста и бивши предсједник општине Цетиње.
„Црква коју је обновио краљ Александар рађена на истим темељима срушене капелице, једина разлика је била рељеф Светог Ђорђа који је био слава породице Петровић Његош“
Маркуш оцјењује да су тезе о окупацији Ловћена просјечне глупости, ако се зна да се Црква са Његошевим гробом налазила не само у грбу Црне Горе, већ и ФК Ловћена.
„Нема никакве везе што они причају. Црква која је обновљена 1925. године рађена је на истим темељима. Једино је додан зид около из безбједносних разлога да се народ не би сурвао низ литице. Има још један детаљ – рељеф Светог Ђорђа. Чак и са тим неки манипулишу. То је крсна слава породице Петровић Његош и крсна слава Светог Петра Цетињског што они намјерно избјегавају да кажу а унутра се налази Његошев гроб. Уосталом, треба прочитати записнике приликом обнове капелице. Надзорни орган је био Велиша Поповић, отац архитекте Павла Поповића из Подгорице који је велики број зграда и данас пројектовао. Његов отац констатује да је то направљено на истим темељима. Узмимо да су у праву да говоре о капелици 1925. Тражи ли Црква да се обнови та капела? Не. Тражи Његошеву“, казао је Маркуш.
Додаје да је Његош направио Цркву посвећену Светом Петру Цетињском, а то мјесто се зове Црквине и има своју логику.
„Тај маузолеј, како га они зову, или како га мој пријатељ зове, камион са приколицом, је дивљи објекат подигнут на манастирској земљи. Ја као предсједник некадашњи цетињске општине могу да потврдим то, јер у никаквим плановима, просторним или детаљним се он не налази. Нити се налазио да би могао бити изграђен. Када је у питању власништво, то је чисто као сунце. Погледајте међудржавна документа. Ја причам само на основу докумената које могу свакоме да покажем. И после рата и прије рата се зна да је ту било црквено земљиште. Тада је парох био Пејовић са Његуша. Они покушавају да се баве манипулацијама. Нажалост, те манипулације нису мање него можда и веће него када је рушена или разарана Црква Светог Петра Цетињског и Његошев гроб“, казао је Маркуш.
Наводи и да су Црква и Његошев гроб били законом заштићени а они исти су дали дозволу да се може премјестити а не да се може срушити.
„А шта су урадили – они су тај културно историјски споменик срушили и до дан данас га нису обновили. Према томе, нека се потруде бројни историчари попут Паповића из ДПС-а да поднесу пријаву против државе Црне Горе“, казао је Маркуш.
„Овај маузолеј би могли назвати маузолејем краља Александра, он јне био његова идеја и Ивана Мештровића“
Говорећи о чињеницама које провијавају кроз јавност да то није Његошева капела већ капела Александра Карађорђевића, Маркуш је казао да би овај маузолеј могли да назовемо маузолеј краља Александра, а за капелицу из 1925. само да захвалимо краљу Александру који је свој новац уложио да се та црква обнови.
„Тачно је да је он са Иваном Мештровићем радио на томе да се горе сагради маузолеј. Међутим, када је патријарх Гаврило Дожић, који је тада био митрополит, објаснио краљу о чему се ради и да је то сулудо онда је он без ријечи одустао и казао да ће то урадити од његовог новца. Ми треба да смо му захвални што је он то тада урадио. Они изврћу ствари и чињенице. Тај маузолеј је идеја краља Александра и Ивана Мештровића“, казао је Маркуш.
Материјал који је коришћен за обнову 1925. године, а када је разрушена, пробијена је огромна рупа кроз центар цркве јер су гађали из Боке которске разарачима на врх Ловћена.
„Биле су двије крстарице. Једноставно су разорене. Имате на фотографији гдје се перфектно види велика рупа. Статички то што они причају, није могуће да је поправите и црква се не може одржати. Иначе, Аустријанци су жељели да прескоче, и расписали конкурс да се подигне споменик Фрању Јосифу као симбол побједе над православљем и словенством“, казао је Маркуш.
Обичај је у православљу да се када неко обнови ту капелу, да се име тог обновитеља уклеше и остави порука ко је то урадио.
„Пођите данас у било који храм и видите је ли то исписано на фрескопису или је то обична плоча – али он је дародавац. И то не било коме, већ свом претку. Комунисти су просто импортовали идеје из Хрватске странке права, односно из усташке државе. Тако су данас у Устав убацили језик који су италијански фашисти увели под називом црногорски језик. Немојмо да се лажемо. То је иста идеја која дан данас траје а у питању је разарање православља. Према томе, то је потпуно иста идеологија. Запамтите – док на овим просторима, а што је говорио један мој пријатељ, задњи Стаљинов брк биће обријан у Црној Гори, траје комунистичка идеја, треба да се зна да је комплетну акцију за разарање Цркве Светог Петра под фирмом изградње маузолеја, урадила Матица Хрватска. Нека прочитају Сумрак Ловћена и биће јасне те ствари. Видим да и данас са те стране вјетрови дувају. Немојмо да се правимо луди. Потпуно ми је јасно – то је иста идеологија“, казао је Маркуш.
Интересантна је и чињеница да је Иван Мештровић по својој жељи сахрањен у цркви а то није допуштено Владики Раду. Маркуш за то наводи да су они увијек држали до вјере за разлику од „нас“ који смо претече талибана.
„Нису дошли талибани и срушили цркву на Ловћену. Ми смо је срушили. Не замјерам ништа једном Мештровићу што је сам себи подигао споменик. Али је наша срамота јер смо ми често већи католици од папе односно највећи могући полтрони“, казао је Маркуш.
Додаје да је у маузолеју који је предложио краљ Александар било хришћанских симбола а у овом који је сада на Ловћену их нема, што је на неки начин и увреда владики. Дан данас, када се уђе у маузолеј, не види се ништа православно и никакво обиљежје. Тачно је да се на гробу налази крст, али он може бити било чији.
„Наводи се и да је он масонски храм. Ја нисам архитекта али тешко да бих могао да кажем баш то“, казао је Маркуш.
Маузолеј, додаје није пројектовао Мештровић него Харолд Билинић а споменик је Мештровићево дјело. Не треба заборавити да је Савић Марковић Штедимлија који је био главни публициста усташке државе и који је био администратор тада створене Хрватске православне цркве био тај који је под псеудонимом први покретао питање изградње маузолеја.
„Он је то радио под именом своје супруге. Од њих ме ништа не изненађује као што ме не изненађује политика која се водила у Црној Гори а која је копија фашистичке државе Италије 1941. године“, казао је Маркуш.
Ријечи Петра Лубарде које одзвањају у вјечност: Сви народи који сруше своје свете храмове доживјеће катаклизму
Говорио је и о ријечима Петра Лубарде, највећег сликара из Црне Горе који је казао да тзв. Ловћенска капа има облик пирамиде деликатно моделиране каква је фактички маузолеј. Он је казао да је без смисла градити споменик на споменику. Он је након тога осликао Сумрак Ловћена.
„Лубарду су 1951. ставили у одбор за подизање маузолеја а он, као и сваки умјетник, није се много на то обазирао. Међутим, када је требало да се гради овај маузолеј, направљен је нови одбор и Лубарда је одбио да буде члан тог одбора. Када је све завршено после 1972. године, сада преносим шта сам чуо од Видоја Жарковића – питао га је, после 1972. када су сједјели у манастиру зашто је Петар промијенио своју одлуку да не буде више члан одбора за подизање маузолеја а Петар га је погледа и рекао – знате шта, ја сам између тих пауза два одбора много читао. Дошао сам до закључка да сви народи који сруше своје свете храмове, доживјеће катаклизму. И када је био земљотрес у Црној Гори он је био са Титом у Игалу, а када су били у Бијелој, перфектно се могао видјети врх Ловћена, он је то Титу испричао, а он га погледао и није ништа рекао. Ко је паметан то му доста говори“, казао је Маркуш.
Лубарда, као највећи сликар са ових простора свих времена, дао је једну исправну дијагнозу да народи који су срушили свете храмове доживљавају катаклизму. Зар земљотрес није био катаклизма – пита Маркуш и констатује да јесте.
„Ко хоће да мисли, он то треба тако да тумачи. Наш блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић у ствари је био највећи протагониста идеје да је капела симбол мирења. Био је свјестан да је раскол у нашем народу био највећи од тренутка разарања цркве Његошеве и Његошевог гроба. Из тога разлога је он стално о томе говорио и подстицао да се она обнови. Манипулишу чињеницама да је заговарао да се маузолеј сруши и баци у море. Ја сам први пут са митрополитом, и тадашњим владиком Кирилом Бојовићем и оцем Игором Балабаном, пошао на Ловћен, а то је први пут да је митрополит пошао горе. Изашли смо са једним циљем – да видимо гдје се може обновити капелица. Нашли смо, од излаза, из другог тунела па према маузолеју неколика мјеста или проширења гдје може да се смјести капелица са Његошевим гробом. Да ништа не нарушава, да се не руши маузолеј. Не можемо ми једним вандализмом одговарати на други“, казао је Маркуш.
Маркуш ексклузивно изнио информацију: Покушали маузолеј да заштите као културно добро – под бројем капелице!
Маркуш је ексклузивно казао и информацију – што су покушали из Управе за културна добра када је на њеном челу била Анастасија Мирановић, сада директор музеја у Бару.
„Они су покушали да заштите маузолеј као културно историјски споменик крадући бројеве под којима је заштићена срушена капелица. То је скандал прве врсте. На сву срећу, ми смо благовремено открили тај покушај лупештине, фалсификата и кривотворења а никад им није пало на памет да то јавно обликују. Ја имам њихов елаборат. Друго, треба да се зна да скоро ниједан споменик на територији Црне Горе није данас заштићен. Да бисте заштитили законом неки културно историјски споменик, то мора да прође кроз Скупштину Црне Горе. Сјећате ли се да је неки прошао? Не“, казао је Маркуш.
1925. године није постојао апсолутно никакав отпор приликом подизања капеле и колико се народа покупило приликом обнове.
„То је одушевљење народа било. То што ми волимо да фалсификујемо, то је проблем“, казао је Маркуш.
„Ђукановић умјесто да је у затвору се кочопери, ако је неко урадио нешто што оставља трајне посљедице по овај народ то је он“
Говорећи о чињеници да бивши режим Мила Ђукановића стоји иза изазивања кризних ситуација како би се вратио на власт, Маркуђ наводи да ће он хиљаду вјера промијенити да постигне што му срце жуди.
„Он умјесто да је у затвору он се кочопери. Ако је неко урадио нешто што оставља посљедице јер је овај народ потпуно подијелио и подстакао сваку подјелу. Он све што нас дијели користи сматрајући да то иде у његову корист. Сјетимо се да су прве ученичке демонстрације биле пред овим манастиром против стаор митрополита Данила Дајковића, организоване од стране општинског комитета Савеза комуниста. Зашто су протестовали? Па јер се бунио зато што хоће да му руше цркву. Иста је ситуација и са устоличењем нашег митрополита које нема везе ни са чим лошим. Он се устоличио као сви његови претходници“, казао је Маркуш.
Дотакао се и чињенице да капела није уклоњена са грба социјалистичке републике Црне Горе, али и као грб Ловћена. Стицао се утисак и да је дошло до тога да нико није против обнове цркве а прве разговоре за то је Маркуш водио током свог мандата на челу општине Цетиње. Тада су из Владе дошли да разговарамо на мјесту гдје да се обнови Његошева капелица и на том састанку је позван митрополит Данило Дајковић. Он није хтио ту да присуствује јер је био свјестан да се ради о игри, али је Маркушу рекао да пође.
„Једино мјесто гдје се може обновити је врх Ловћена, што је Маркуш и предлагао кад су кренули у безумни чин рушења, да се истовремено подигне и помјери капелица. Ја сам био на том састанку, међутим, њихов план је био врло лукав и покварен. Они су свјесни да постоји обавеза државе иако они читаво вријеме лажу да је 1952. донешена одлука о подизању маузолеја. Они то лажу. Прије свега Шуковић као предсједник Уставног суда. Нека покажу тај документ, да ли је донешена одлука или није? Па није. Знајући све те ствари, искрено да кажем, ништа им нисам вјеровао јер су они врло кварно покушали да предложе да они капелу обнове на Ивановим Коритима гдје се сад налазе бачени земни дјелови капелице са Ловћена. Тотално су незаштићени и разноси их ко му падне на памет“, казао је Маркуш.
Додаје да је Јосип Броз коловођа рушења капеле, јер је врховни ждрец али је то и његов егзекутор, удбин ликвидатор, Вељко Милатовић, који је свечано отворио тај објекат који данас називају маузолеј.
„Он је најпознатији по томе што је организовао убиство Крста Поповића. Имате једно лудило да исте особе кличу убици и жртви. Кличу и Милатовићу али и Крсту Поповићу. Мени то двоје не иде у главу да то може али је Црна Гора земља чуда и може свашта“, казао је Маркуш.
„Мувље памћење“
Говорећи о детаљу да је међу бројним интелектуалцима који су се успротивли рушењу капеле био и Мирослав Крлежа, омиљени Титов књижевник, Маркуш наводи да човјек може о Крлежи мислити шта хоће али је он био самостална личност а естетски није видио никакву љепоту.
„Када упоредите слику капелице и маузолеја само идиоту није јасно шта је љепше. Има Крлежа још једну другу позитивну ствар. Он је за ризницу Цетињског манастира рекао да кад би њему дали да је презентује, то би било једно од највећих чуда у Европи. Хвала му за једно дивно запажање. Међутим, има људи који су главом платили то залагање. Имате академика Мартиновића кога је залагање да се не руши црква и Његошев гроб на Ловћену позвао министар унутрашњих послова који му је казао да ако не да оставке на све функције, ја ћу објавити да је руски шпијун“, казао је Маркуш.
Додаје да људи који су били више у току и који су се бавили том темом, они су видјели шта се спрема а неки, нажалост, нису.
„Чињеница је да је направљен културоцид. Срушити, разорити цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб, то нормални људи не могу да раде. Из којих разлога је то урађено? Само да нас заваде међу собом. Ја не знам јесмо ли икад били подијељени као данас. Породице су подијељене“, казао је Маркуш.
Постоји једна ствар у Црној Гори која се зове мувље памћење – ми добро памтимо ко је био бјелаш, ко зеленаш, ко партизан, ко четник, ко Крстовац, ко Титовац, ко је био Стаљиновац, ко је био Момировац, Миловац, итд. Али оно што је било прије три мјесеца ми не памтимо.
„То је велико проклетство које прати овај народ. Митрополит је сматрао да треба да то буде мјесто сусрета и помирења, та капела. Ипак, и дан данас, Матица Хрватска која овдје има експозитуру у Црној Гори, Матицу Црногорску, кад прочитате њихове чланке, онда су многе ствари јасне. Они су сад за предсједника Матице Црногорске довели Хрвата Римокатолика из Бара.
