8. XII 1968. Пре неки дан избиле су већ дуго претпостављане демонстрације шиптарског живља на Косову и Метохији. Избиле су управо дан пре прославе 29. новембра, датума када су Англоамериканци са Коминтерном коначно добили правну формулу и могућност да створе услове за разбијање Југославије и врате историјске процесе на овом простору уназад. Отуда није чудно што су демонстрације избиле у вези са тим датумом. Неки мисле да су демонстрације намерно режиране за тај дан јер је требало да буду ударац Југославији. Али то је намењено овој Југославији, која је везана за 29. новембар и само у њој су се оне и могле одиграти. Те и такве демонстрације скопчане су са пореклом садашње Југославије и логично је и доследно што су оне везане за тај дан; стога се и не могу схватити као догађај који нарушава празник рађања нове Југославије. Напротив, демонстрације са погромом Срба допуњују празник рађања нове Југославије и још једном показују прави садржај њеног политичког и историјског бића.
Садржај демонстрација је јасан и доследан са настојањима садашње државне управе. У почетку је било званично саопштено да су се одиграле „неке“ демонстрације, а да није било наведено ни ко их је извео. Са типичном бахатошћу, режим се у почетку надао да ће ту основну чињеницу некако успети да сакрије. Доцније се ипак испоставило да су демонстранти били Албанци. Режим није објавио да се у демонстрацијама тражило отцепљење Косова и Метохије од Србије и присаједињење Албанији, да су лупани излози представништава београдских и српских радњи, да су, према очевицима, лупани аутомобили са регистрацијама из осталих српских градова.
Такође се званично не спомиње да је свим органима режима било познато да се демонстрације припремају још неколико недеља пре њиховог избијања. Ништа није учињено да би се оне спречиле.
Садашњи режим је учинио готово све што је у његовој моћи да их припреми. Немири представљају само назначење онога што би тек требало да се одигра, а то је отцепљење овог подручја од Србије, што представља само део општих настојања да се Србија врати у границе из доба Берлинског конгреса (1878). Јужна и западна граница Србије већ је повучена онако како је била под Отоманском или Аустроугарском империјом. Управо се сада спрема проглашење „Социјалистичке аутономне покрајине Војводине“, чиме и северна граница бива уједначена са ранијом аустроугарском границом. Паралелно с тим упорно се настојало да се и граница према Албанији врати на претходни положај. Током рата Срби су путем погрома или бивали истребљени, или натерани да беже у остале делове Србије. После рата не само што ништа није учињено да се избегли врате на своја огњишта, већ се приступило прогону оних који су остали. То се вршило било путем „ликвидације четника“ (за разлику од партизанског „споразума“ са балистима), било путем „аграрне реформе“, када се земља одузимала Србима и затим додељивала Албанцима, или „регулацијом“ насеља, када су српске четврти рушене уз незнатну материјалну надокнаду, или увођењем „равноправности језика“, што је значило елиминисање Срба из администрације, јер Срби тешко могу научити албански језик, док је учење српског језика за Албанце природно и неминовно, будући да живе у држави у којој се говори тим језиком. Изгон Срба вршен је и путем „школске реформе“, која је практично значила да деца треба да уче албанску школу, на шта родитељи обично нису пристајали. То је истовремено значило да за многе наставнике Србе нема радних места на том подручју. Списак таквих поступака могао би ићи у недоглед и састојао би се од свих могућих подлости овог света. У сваком случају, остаје чињеница да је за последњих четврт века српско становништво у огромном броју емигрирало са своје очевине и дедовине, тако да сада чини свега једну четвртину укупног становништва, или још мање, будући да је за последњих неколико година запажена емиграција читавих српских села.
Заједно са тим настојањима развијена је нарочито оштра кампања старе галаме о српском шовинизму, што је поново значило увођење не баш много прикривеног геноцида над Србима. Како све то изгледа сведочи једна од прича српских домаћина на Косову. За време рата комшија Албанац је једном Србину заорао њиву да би је користио као своје земљиште. Када му је власник њиве то оспорио, Албанац му је скренуо пажњу да је боље имати живот но њиву. Затим, Албанац је једне вечери ушао у шталу тог истог комшије и хладнокрвно почео да му изводи краву и одводи у своју шталу. „Али, та крава је моја!“ – рече Србин. „Имаш ли ти живот?“ – упита га Албанац. „Имам.“„Онда боље чувај живот, а мани краву“ – одговори Албанац и одведе краву. Тај исти Албанац сада је „одборник“ и спроводи политику „братства и јединства“.
Албанцима се у целој тој ствари, иначе, може мање замерити но другима у Југославији. У поређењу са злобом Хрвата и Словенаца, Албанци су само извршиоци те злобе, и то можда не у онаквом броју и са толико мржње као што је то био случај са Хрватима, када је њима дато право на слободан одстрел Срба. Критеријуми су, наравно, релативни и због тога су помало морбидни. Као народ који је тако дуго и тако често био излаган геноцидима свакојаке врсте, Срби могу да пореде злочине које су други вршили над њима и, мора се признати, зверства која су чинили балисти на Косову била су нешто мања од зверстава хрватских националиста.
Основне етичке, историјске, политичке и друге, сваке друге замерке морају се упутити постојећем режиму, његовој идеологији и политичком концепту. Генеза тог режима непосредно је повезана са спољним и унутрашњим антисрпским расположењима и интересима. Оно што режим сада ради, између осталих и посредством Шиптара, само је операционализација свих могућих нетрпељивости према Србима које је Комунистичка партија инкорпорирала током свог развоја. Дуга је историја тог первертираног антагонизма западне Европе, па и Русије, према Србима, и у њој је нетрпељивост према историјској улози Срба имала многе модалитете. Све њих је Комунистичка партија у Југославији прихватила, идеолошки развила и после доласка на власт операционализовала, тражећи помоћ од свих да јој у тој нетрпељивости помогну. Има нечег не само параноидног, већ и халуцинантног у тој мржњи комунистичких вођа према Србима. Они чак немају маште да измисле нешто ново, већ као у неком историјском сну покушавају да остваре оно што некада Аустроугарска није могла да оствари. Они поново стављају неку преграду између Црне Горе и Србије не би ли их разјединили и спречили излаз Словена на топла мора, поново стварају „Призренску нахију“, поново проширују територију Албаније да би „мостобран“ учинили сигурнијим – просто као да иду по страницама историје прошлог века, застајући тамо где Аустроугарска нешто није успела, и то са задовољством – помало и са садизмом – извршавајући. Из истих тежњи јавља се и њихова патолошка нетрпељивост према српској ћирилици, православној цркви – према свему што има било какву асоцијацију са Србијом. Шиптари су ту само једна од алатки којом се остварује та суманута политика.
Није споран начин мишљења идентичан политички актуелном, који се повремено јављао у историји, и са којим се Србија углавном доста успешно борила. Спорно једино може бити колико садашњи режим остварује туђе историјске циљеве за голи новац и статусну игру, а колико је вођство режима заиста искрено уверено да се његова мисија састоји управо у остварењу регресибилних историјских циљева. Вероватно да је у питању и једно и друго. У сваком случају, садашња политика и њени носиоци имају двоструке иностране изворе. Први се састоји у пореклу властодржаца, који су сви из западних крајева Југославије. Они су се развијали унутар традиције једног провинцијског издања империјалне политике Аустроугарске. Отуда и њихова мала, безисторична визија државности, испуњена ситном и неинтелигентном мржњом. Већина њих и не слути да игра малу улогу плаћеника – или можда слути, па се зато тако гротескно и пропињу на прсте, не би ли и пред својим очима некако испали виши. Други извор је очигледнији. Сви догађаји и сви документи недвосмислено говоре да су дошли на власт грубом интервенцијом Англоамериканаца и Коминтерне, што је укључивало и употребу оружја тих страних сила. Они су доведени на власт у Југославији и због њиховог програма: били су неизмерно послушни све време док су се борили за власт, а затим су обећани програм смерно и безусловно извршавали, макар и по цену тешког крвопролића сопственог народа и економског и историјског уништења сопствене земље. Сипајући и негујући мржњу и нетрпељивост међу Јужним Словенима, тежећи историјски регредијентним циљевима, сматрајући да се историја остварује кроз пакост, ти властодршци не могу, наравно, бити историјски ствараоци. Они су ушли у овдашњу историју на негативан начин и биће дефинисани и запамћени као извршиоци окупације. Не само због терора који су извршили и који тако безочно и даље врше над својим народом, већ и због дубоке историјске регресије коју су, бојим се, ипак успели да остваре. После њих заиста ће бити тешко сачувати Југославију, и то ће бити њихов једини историјски биланс.
Разједињење Југославије био је и остао једини и основни задатак садашњег режима. Тај процес морао је почети са Косовом. Са становишта Западне Европе, која сада више страхује од продора Русије у Средоземље но икада раније, проширење западних утицаја преко Албаније и Косова је актуелније но икада. Управо је у току руско ангажовање у Африци и Средоземљу, и то са снагом која је изненадила Запад и затекла га неспремним. Утолико пре је и требало појачати и проширити стари и проверени бастион који стоји на путу најкраћег и најлакшег изласка Словена на Средоземље. Истовремено је вођена слична политика и према Црној Гори, која такође може послужити као згодан излаз Словена на Средоземље и према којој је режим преузео старе амбиције Венеције. Према проблему стално могућег повезивања Србије и Црне Горе режим мора стајати увек отворених очију, иначе од својих газда неће више добити ни паре. Од режима се очекује таква „будност“ да је недавно морао забранити и чувену песму владара Црне Горе посвећену Србији („Онамо, ’намо за брда она…“).
Стратешки су то интереси империјалног Запада, којима режим тако верно и смерно служи и који обухватају и ударац у срце Србије. Није у питању њен само географски и материјални положај, већ и уништавање њених моралних извора. Интимно, то је вероватно главни мотив садашњих политичких вођа у Југославији. Ако се анализују њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије. Већ и при самој помисли на такву могућност западно јавно мњење се мршти, а њихове слуге се тресу од страха, јер им предстоји суочавање са оним што су учинили, и оним што су намеравали да учине. А ствари ће постати отворене, свеједно што ће „демократска“ јавност и даље отворено или скривено навијати за своје слугарење.
Биолошко истребљење српског народа, које је са толико систематичности, али и жестине вођено дугих ратних година, као и непосредно после рата, очигледно се показало недовољним да се реше мучни геополитички проблеми југоисточне Европе, било са становишта Истока, било Запада. Иако биолошки тешко оштећен, српски народ се после четврт века поново јавио као историјско биће, додуше само као потенција, јер је окупиран и не може да институционалише своју историјску вољу. Формално, режим је у свему успео. У институционалном систему не постоји ништа, ни у траговима, што би могло подсећати на идеју о српској држави и историји. Ако се већ морају споменути неки историјски догађаји, онда се то чини узгред и по правилу са негативним конотацијама, док се туђе историје глорификују, што би све било смешно да није криминално. Ту се јавља занимљив психолошки проблем потпуне подршке западне јавности политици режима – колико је та подршка спонтана и произлази из заједничких начина мишљења, или је диригована из одговарајућих центара власти на Западу. Кореспондентност тих политика јавног мњења ипак је исувише доследна да би се могла приписати спонтаности. Не само што је све што је речено у Југославији о Другом светском рату и учешћу Срба лажно, већ је подједнако лажан онај део историје Другог светског рата у западној литератури који се односи на Југославију. Немогуће је претпоставити да западни историчари и новинари немају увид у догађаје или одговарајућу документацију; па ипак, само ретки изузеци сачували су своје интелектуално достојанство. Покушавао сам да водим разговоре о томе са западним интелектуалцима, и увек сам имао утисак да они не само што не знају историју Другог светског рата на југоистоку Европе, већ да о њој, у ствари, неће да знају. Парадоксално је да то интелектуалци источне Европе одлично знају, али о тој правој историји Другог светског рата не смеју да пишу. То су ми у приватним разговорима отворено говорили, али то сам и иначе знао из искуства својих познаника, па и личних искустава. У свим социјалистичким земљама владају исти рефрени о „величанственој“ улози једне или друге комунистичке партије и то правило нигде не сме бити нарушено. Тако су се Срби нашли окружени чудним једногласјем када је била у питању њихова историјска улога, која је подразумевала и њихову будућност.
После помоћи у постављању комуниста на власт у Југославији, као и финансијске помоћи да се једна траљава и фалсификована творевина одржи на власти, подршка и источне и западне јавности у фалсификовању историје, нарочито у погледу Срба, спада у најважније помоћи које је режим добио из иностранства. Та помоћ има двоструку функцију: врши дезинформацију, нарочито са „западне“ стране која се уобичајено сматра објективном и, затим, врши тежак психолошки притисак на Србе, који се осећају напуштеним од свих, изданим од свих, па и супротстављени свима. Чак је и на мене својевремено тај однос иностранства, нарочито западног, снажно утицао да погрешно или недовољно видим ствари, и могу да замислим како је поразно и како и сада све то депресивно утиче на већину српског становништва.
Основно је питање да ли је режим успео да разори косовску историчност Срба, или да ли је на путу да то оствари. Идући за својом сопственом унутарњом природом, режим је, најзад, морао да загризе и тај залогај, али он има експлозивно пуњење. То пуњење је већ створило услове да се режим налази на ивици катастрофе, која би могла избити за неколико година, или можда раније, можда сваки час, јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једне од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја. То режим зна, нарочито диктатор и његови најближи помоћници, па се плаши свих масовних скупова Срба. Отказана је, на пример, манифестација у Зајечару која је била планирана за 29. новембар. После демонстрација у Приштини режим није више сигуран да ли ће се неке манифестације Срба претворити у демонстрације, јер рачуна са дубоким емоцијама у српском народу поводом догађаја на Косову. Па ипак, изгледа да је главни гангстер сигуран у своју технологију власти, и да нема представу у какав стратешки простор улази. Доведени у очајање, многи Срби, међу њима и интелектуалци, сматрају да сада једино Руси могу дотерати ствари у ред, што практично подразумева руску окупацију Југославије. Када један народ прижељкује туђу окупацију земље, значи да му је терор окупираности у сопственој земљи догорео до ноката и да је спреман на било какво решење које би га ослободило сопствених гангстера.
Није велика вероватноћа да ће Руси заиста доћи, и та варијанта само илуструје степен очајања и отворених ризика у које смо запали. С те тачке, ствари могу узети изненадан и веома брз ход. Ако се догађаји откаче, ништа их неће моћи задржати. Када садашњи институционални систем почне да се крши, тешко да се може негде зауставити. Косово је стајало као трн у оку садашњем режиму, али сада је режим постао трн у оку српског народа. Послератна власт у Југославији била је устројена ради Хрватске, Далмације, Црне Горе, али и ради Косова, и те чињенице нису могле да се вечно крију. Чим се само мало отворила прљава игра режима, он се одмах загрцнуо. Од сада, целокупна власт ће живети у стрепњи да ће се ствари још више отворити и заоштрити, све до граница када се народом више неће моћи манипулисати. За оно што предстоји нека нам Бог буде на помоћи.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, Нови Сад, 2015.
