Историчар уметности и управник Галерије фресака Народног музеја Србије Бојан Поповић каже са Косово онлајн да је скрнављење српских сакралних објеката на Косову деценијама уназад мотивисано дамнацијом меморије или брисањем прошлости.
„Ако желите да имате будућност испричану онако како ви желите, а притом немате никакво поштовање, него хоћете и да злоупотребите прошлост, ви ћете тако наступити“, наглашава Поповић.
Данас се навршава 45 година од подметања пожара у конаку Пећке патријаршије, а наш саговорник наводи да се већ од завршетка Другог светског рата, како на отворен, тако и на тихи начин, радило на томе да се све што је српско на Косову сузбије.
„Довољно је рећи да, када је горео конак Пећке патријаршије, о томе није смело јавно да се прича, па су причани вицеви како је за спаљивање конака одговорно ‘паљидрвце’. Тиме се алудирало да су криви неки терористи Албанци, јер то није смело јавно да се каже“, истиче Поповић.
Ако се сагледа период од 1945. до 1981. године, који је, како каже, био период мира, јасно је да су тада изостале многе ствари за које би се очекивало да буду урађене.
„На пример, није рађена археологија многих предела. Такође, ако би археолошка истраживања почела, поготово ако би била успешна, као на Новом Брду, те археолошке кампање биле би прекидане. Довољно је рећи да, рецимо, никада нисмо на прави начин археолошки истражили дворове Немањића око Урошевца, оне чувене који се помињу у изворима као што су Пауни, Неродимља и Сврчин. То је довољан знак да нешто свакако није било у реду у том периоду“, наводи Поповић.
Он указује да је данас на делу потпуна девијација прошлости када је реч о српским црквама на Косову, кроз тврдње да су изграђене на некаквим имагинарним албанско-илирско-трачким објектима који никада нису ни постојали, али и да је научна истина та која сведочи ко их је подизао и чије културе је то простор.
„Оно што је из гледишта науке најбитније јесте да знамо да смо ми ту у потпуности у праву. Треба да инсистирамо на истини. Истина је оно што је наше прво и последње слово. То је недвосмислено. Да није тако, ми бисмо их изгубили када су била гласања на Унеску о томе чији су то споменици. Морам да похвалим моју струку која се потрудила да објасни да је то нешто што није само некада давно подигнуто декретом наших владара, већ да је то била једна мрежа у коју је била укључена цела наша земља и наш народ. Такође, то није појава која је трајала само у 14. веку, већ од давнина па све до данашњих дана“, наводи наш саговорник.
О томе који су начини да се стане на пут прекрајању и брисању прошлости у доба када се на друштвеним мрежама лако шире непроверене или намерно пласиране погрешне информације, Поповић каже да се то може постићи јасним и добрим текстовима који ће бити право огледало ствари.
„Ако умете да образложите у потпуности шта је то што се тамо налази, то ће на крају морати да се уважи. Одавно имамо проблем да се на Западу све то што је тамо често пакује у византијску обланду, па се каже да је то све византијска уметност, чиме се прави замена теза. То, наравно, може бити уметност византијског стила, као што може бити и уметност рашког или рашко-готског стила, као на пример у Дечанима, али је суштина да је то српска уметност средњег и новог века“, објашњава Поповић.
