Александра Симовић, ћерка Ратка Симовића који је 90-их година мучки убијен у сплитском логору Лора, познатијем и као мали Јасеновац, први пут за Борбу говори о тежини живота без оца, али и о неправди коју њена породица живи у независној Црној Гори.
„Наша мајка је дуго покушавала да нас сачува од свега, чак је и свог оца престала тако да зове, обраћала му се са ђеде, како она, тако и сва наша породица, да ми не би осјећале додатну празнину. Али није много тиме постигла, јер смо ми имале своје другаре, браћу и сестре, који су живјели са оба родитеља и сасвим природно о томе и говорили, са оба родитеља шетали, дружили се… Гледајући све те породице и ми смо почеле да постављамо питања. Кад ће тата доћи? Зашто тата не живи са нама? Како изгледа? Мајка је покушавала годинама да нас учи стрпљењу, да чекамо и да ће он једног дана доћи. Чекале смо га на вратима, радовале се сваком звону, тркале се која ће прва да отвори… узалуд“, казала је Александра за Борбу.
Она додаје да ово није само прича о рату, већ и о неправди која траје пуне три деценије.
„Држава у случају ЛОРА 3 није учинила апсолутно ништа што би указало на то да поштују жртве. Напротив, учинили су само на штету, и срамно издали све те младиће, којима се на крају нијесу ни поклонили тога дана кад су сахрањени. Тиме су понизили и издали и Државу Црну Гору, јер нијесу стали иза сопствених дјела. Споразум који је тадашња државна тужитељка Весна Меденица потписала са главним хрватским државним тужиоцем Младеном Бајићем 2006. године, је највећи доказ издаје једног друштва за које се, наводно, као патриота бориш“, јасна је она за Борбу.
Подсјетимо, раније ове године дошло је до срамног негирања логора Лора од стране хрватског и црногорског шефа дипломатије, гдје су казали да се не смију упоређивати жртве Лоре и Мориња, да се не би омаловажиле жртве Мориња. Морињ је био сабирни центар у истоименом селу у Боки которској а гдје нико није настрадао док је у сплитског Лори на најсвирепији могући начин убијен 21 припадник никшићко-шавничке, односно барске групе.
Борба: Ваш отац је страдао у логору Лора , у тмурном времену када сте били дијете. Како памтите тај период и тренутке када сте сазнали шта се десило са њим?
Обзиром да сам рођена два мјесеца после татиног одласка, била сам донекле поштеђена агоније коју су пролазили сви остали. Јер тек после пар година сам постала свјесна да моја сестра (која је од мене старија годину дана) и ја немамо оно што имају сва дјеца око нас, свог тату.
Наша мајка је дуго покушавала да нас сачува од свега, чак је и свог оца престала тако да зове, обраћала му се са ђеде, како она, тако и сва наша породица, да ми не би осјећале додатну празнину. Али није много тиме постигла, јер смо ми имале своје другаре, браћу и сестре, који су живјели са оба родитеља и сасвим природно о томе и говорили, са оба родитеља шетали, дружили се…
Гледајући све те породице и ми смо почеле да постављамо питања. Кад ће тата доћи? Зашто тата не живи са нама? Како изгледа? Мајка је покушавала годинама да нас учи стрпљењу, да чекамо и да ће он једног дана доћи. Чекале смо га на вратима, радовале се сваком звону, тркале се која ће прва да отвори… узалуд.
Како су године пролазиле, све три смо некако постајале тише у својим жељама која ће прва да га загрли, али никако са мање наде.
Али, са мојих непуних 12, а сестриних 13 година, саопштена нам је вијест да је тата мртав. Не сјећам се јасно тог периода. Знам само да сам од тог дана сваке ноћи плакала. Сјећам се да нас је мајка пар мјесеци спремала за тај дан, дан када ће бити допремљени његови посмртни остаци, и да на крају није успјела. То је био најтежи дан у животу двије дјевојчице, које ни тада нијесу слутиле шта се у ствари са њиховим оцем десило.
Знале су само да су изгубиле нешто што никада нијесу ни имале на прави начин.
Али заправо, најстрашније долази са сазнањем шта је био тај озлоглашени логор.
Борба: Ваша мајка Радмила је за наш портал недавно говорила о болу И неправди која траје деценијама. Како Ви данас гледате на то – да ли мислите да је Држава учинила довољно да се истина о Лори сазна И да се жртве поштују?
Ово није само ратна прича. Ово је прича о забораву, о неправди која траје три пуне деценије. И о томе шта се догоди када они који шаљу, брзо забораве оне које су посали у рат.
Држава у случају ЛОРА 3 није учинила апсолутно ништа што би указало на то да поштују жртве. Напротив, учинили су само на штету, и срамно издали све те младиће, којима се на крају нијесу ни поклонили тога дана кад су сахрањени. Тиме су понизили и издали и Државу Црну Гору, јер нијесу стали иза сопствених дјела. Споразум који је тадашња државна тужитељка Весна Меденица потписала са главним хрватским државним тужиоцем Младеном Бајићем 2006. године, је највећи доказ издаје једног друштва за које се, наводно, као патриота бориш. Она је тим споразумом очигледно, врло свјесно, помогла Хрватима. То је већ посебна тема, која такође треба да занима цијелу јавност Црне Горе. Лични интереси људи на таквим позицијама, не могу да буду испред државних, да не кажем моралних и људских.
Борба: Када чујете изјаве хрватских званичника који негирају или умањују злочине, како се осјећате, и да ли имате утисак да ико из наше државе реагује на то?
Свакако да није пријатно слушати било какве изјаве о Лори које се косе са истином, али уколико то долази од Хрвата, није нешто чиме бих се бавила, из простог разлога јер сви имају право да се бране на начин на који сматрају да треба и да ће проћи.
Мени је застрашујуће што њима то очигледно пролази, и то у Црној Гори. Више се вреднују њихове ријечи и више се вјерује у изјаве њихових званичника, него у изјаве свједока и са њихове и са наше стране. А све то јер ми за 33 пуне године нијесмо имали представника који ће на ту тему говорити јасно, директно, тачно и са ставом – који неће зависити од личног става појединаца, који неће бити творевина калкулација, него једино И само истине и потребе за правдом, којој је више вријеме да се спроведе.
Борба: Много породица логораша осјећа се заборављено. Да ли сте Ви или Ваша мајка добили икакву подршку од институција, удружења или представника власти?
Нажалост, заборављен и запостављен је и једини преживјели логораш из Шавника, Веселин Бојовић, а не само породице покојних логораша. Он је свакако неко ко се мора поменути, и јако ми је жао што је на својој кожи осјетио издају своје државе, после свега монструозног што је преживио у Лори.
Што се моје породице тиче, као и свих осталих породица несталих војника, од 1998. године тадашња држава, Србија и Црна Гора, нам је захваљујући Максиму Кораћу, који је био предсједник Комисије за нестала лица, дала породичну инвалиднину, на коју је доживотно право имао супружник и родитељ, а дјеца до 26, године (док се школују).
Такође, 2004. године смо добили један дио средстава за куповину стана. Мислим да се у тај добијени износ мало ко успио уклопити да купи било шта и на периферији, али свакако да је важно поменути. Опет наглашавам, у држави Србији и Црној Гори.
Након референдума 2006. године, знамо само за већ поменути СРАМНИ Споразум Меденица/Бајић.
Борба: Ако би сте имали прилику да се обратите хрватском министру спољних послова, или нашем, шта би сте им поручили из угла дјетета које је одрасло без оца због злочина у Лори?
Али на мојој држави и Суду је да их подсјети на грубо кршење Женевских конвенција и међународног хуманитарног права, те чињенице да се управо због тога овај случај сматра РАТНИМ ЛОГОРОМ у којем су почињени РАТНИ ЗЛОЧИНИ (који никад не застаријевају), а не војним затвором – како тврде.
Међутим, нашим бројним министрима уназад 33 године бих врло радо поставила питање како би они приступили ситуацији да се ради о њиховим очевима, браћи, синовима? Да ли би и тада били овако хладнокрвни и издајнички настројени? Да ли би и поред бројних свједочења о свирепим мучењима овако поступали?
Јако боли тишина моје Државе. Јако боли чињеница да званичници моје државе ћуте – као да се ништа није десило, као да ти људи никад нијесу постојали. Боли ме што нико од оних који воде ову земљу никад јасно и гласно није рекао “Да, то је био злочин над нашим грађанима, и тражимо правду”….. Као да их се не тиче, а требало би, јер су ти људи послати на ратиште, тачније у Херцеговину, у име ОВЕ ИСТЕ ДРЖАВЕ.
И данас, а и као мала дјевојчица, сам љута што је мој отац на тај начин изгубио живот. Али сам у исто вријеме поносна, јер није изабрао да постане домаћи издајник, него је храбро и достојанствено, нажалост, заувијек напустио свој дом.
Борба: Да ли Вам је теже што се о Лори у јавности све мање говори, док се породице И даље боре са посљедицама И осјећајем неправде?
О Лори се све мање говори на прави начин, о томе шта је тај логор уствари био. Логор у којем су се дешавали злочини против човјечности. Логор зла И крворолића. Логор у којем 14 младића није било регистровано, дакле, унапријед су им џелати исписали судбине, јер нијесу имали правну заштиту.
О томе су свједочила два Хрвата, и њихова свједочења су била кључна за разоткривање бруталности логора. Без икаквих интереса, напротив, на сопствену штету. Али они су жељели правду и чисту савјест.
А само ако је за све једнака, без двоструких аршина, може се назвати правдом, све остало је само политичка превара.
Борба: Шта данас, после свега, за Вас значи правда? Да ли је то пресуда, признање, извињење – или једноставно да се више никада не ћути о ономе што се догодило?
Да би било шта сматрано праведним, прво мора да се исприча баш онако како јесте. Нити да се дода, нити да се одузме. И на основу тога, у овом случају, да се суди кривцима. Али тако да наша Држава стане иза СЕБЕ, свог народа и људи којих се већ једном кукавички одрекла, и не дозволи било коме, а понајмање Хрватској која своје циљеве врло досљедно испуњава, да нас и у овоме сматрају слабијима и недораслима да се боримо за себе. На крају, јесмо ли ми Црногорци нижа раса у односу на Хрвате, па морамо да им будемо потчињани и да ћутимо? Ако јесмо, нека нам се то јавно каже, па да барем знамо на чему смо.
А што се извињења тиче, једини који то треба да ураде – цијелој нацији, су они званичници Црне Горе, који су до овога свој народ и довели.
