ВАСЕЉЕНСКИ патријарх Вартоломеј упутио је историјски позив за обнову пуног евхаристијског јединства између Православне и Римокатоличке цркве.
Говорећи на 27. Међународном конгресу Друштва за право Источних цркава у Будимпешти, првојерарх Цариградске патријаршије истакао је да се, уз милост Божију, очекује „обнова пуне заједнице са Црквом Рима унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве”. Овај радикалан потез долази у преломном тренутку за међухришћанске односе, отварајући поглавље које би могло да зацели велики раскол из 1054. године, који већ готово читав миленијум дели хришћански Исток и Запад.
Међутим, док Фанар у овоме види испуњење јеванђељског завета, критичари упозоравају на наличје ове теолошке дипломатије: покушај преурањеног уједињења прети да отвори дубок и незацељив раскол унутар саме Православне Цркве, имајући у виду огроман број верника, епископата и читавих помесних цркава , укључујући и комплетну Свету Гору са монаштвом, који се оштро противе компромисима са Ватиканом.
Повратак древној Пентархији: Маска за апсолутну моћ или формула мира?
Иза паравана теолошке реторике, главни геостратешки циљ ове цариградске иницијативе јесте успостављање древног црквеног поретка из првог миленијума – Пентархије. Овај сакрални систем еклисијалне моћи чинило је пет великих хришћанских престола: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Да би оправдао убрзано приближавање Светој Столици, патријарх Вартоломеј се у Будимпешти позвао на чувено начело теолога и кардинала Јозефа Рацингера (потоњег папе Бенедикта XВИ), према којем Рим од Истока не може и не треба да захтева већу доктрину о папском примату од оне која је била практикована пре Великог раскола.
Међутим, суштина проблема лежи у супротстављеним тумачењима ове историјске формуле. Док православни кључ римски примат разуме искључиво као „првенство по части” (примус интер парес) и службу љубави која делује унутар, а никада изнад заједнице сестринских цркава, Ватикан се у пракси тешко одриче своје догме о универзалној јурисдикцији. Да се терен ипак увелико припрема, показало се када је римска курија у свој званични Папски годишњак (Аннуарио Понтифицио) дискретно вратила пређашњу титулу „Патријарх Запада”. За Фанар је то био јасан сигнал да је нови понтифик, папа Лав XИВ, спреман да деградира свој апсолутни трон ради обнове хијерархије из првог миленијума, док традиционални православни кругови у овоме препознају само вешт дипломатски маневар који суштински не задире у дубинске догматске разлике.
Валериа Ферраро/АГФ / Сипа Пресс / Профимедиа
Сабор на Фанару: Консултације древних престола и маргинализација Москве
Као директан увод у ове црквене тектонске промене, Васељенски патријарх је предузео конкретне административне кораке на Истоку, али у строго ограниченом кругу. Он је упутио званична писма патријарсима преостала три древна престола – Александрије, Антиохије и Јерусалима – позвавши их на заједнички Синаксис (сабор). Овај скуп ће се одржати 30. новембра на Фанару, на дан патријаршијске славе Светог Андреја Првозваног, са циљем да четири источна престола дефинишу заједничку стратегију према Риму. С обзиром на то да хришћански Исток већ хиљаду година плови без сапутника из Рима, Фанар наглашава да ове четири древне катедре данас деле појачану пастирску одговорност за суочавање са глобалним изазовима.
Међутим, оно што у овој дипломатској офанзиви највише боде очи јесте потпуно и свесно игнорисање Руске православне цркве, која бројчано и јурисдикцијски представља највећу православну цркву у свету. Намерно заобилажење Москве у разговорима о судбини хришћанства није само протоколарни пропуст, већ директно доливање уља на ватру већ постојећег, дубоког раскола изазваног цариградским признавањем такозване „Православне цркве Украјине”.
Оваквим искључивањем Русије из процеса одлучивања, патријарх Вартоломеј јасно ставља до знања да у пројекту уједињења са Римом рачуна само на оне који прихватају његову примарну јурисдикцију. Критичари упозоравају да би овај потез могао да има катастрофалне последице: уместо жељеног помирења Истока и Запада, Фанар ризикује да заувек цементира блоковску поделу унутар самог православља, стварајући непремостив јаз између грчког блока (потпомогнутог Ватиканом) и словенског православног крила предвођеног Москвом.
Дипломатска офанзива Антиохије на Тибру
Да се геополитичке карте на релацији Исток–Запад убрзано мешају, потврђује и чињеница да је патријарх антиохијски и свега Истока Јован X управо отпутовао са високом црквеном делегацијом директно у Рим. Ова званична посета Ватикану и планирани сусрет са новим понтификом, папом Лавом XИВ, долазе у тренутку историјског и стратешког продубљивања односа између Антиохијске патријаршије и Свете Столице.
Док Блиски исток тоне у тотални рат, древни сиријски трон у Ватикану тражи како духовну, тако и политичку подршку. Овај изненадни и убрзани маневар Дамаска представља кључан дипломатски корак пред новембарски Синаксис на Фанару. Њиме Антиохија јасно ставља до знања да на предстојећи сабор четири древна престола не долази као неми посматрач Вартоломејевих замисли, већ као добро припремљен играч са директним каналима комуникације према самом врху Римокатоличке цркве.
Петострука лира у потрази за древном хармонијом или увертира у вековну дисхармонију
Иницијативе попут отварања новог православног центра „Фанарион” у Будимпешти служе као својеврсне институционалне радионице за такозвани „правни екуменизам”, где се у тишини кроје канонски оквири будућег уједињења. Према званичном наративу Фанара, обнова Пентархије не би значила губитак идентитета било које помесне цркве, већ успостављање „петоструке лире” Васељенске Цркве. Она би, према визији патријарха Вартоломеја, требало поново да зазвучи у пуноћи своје древне хармоније, чиме би се, након хиљаду година, наводно у потпуности испунио јеванђељски завет о хришћанском јединству.
Међутим, реалност на црквеном терену шаље далеко дисонантније тонове од оних које Фанар прижељкује. Док Цариград покушава да наштимује ту „петоструку лиру”, игнорисање реалности унутар саме православне породице прети да ову теолошку композицију претвори у какофонију. Инсистирање на уједињењу са Римом без претходног унутрашњег консензуса свих православних аутокефалних цркава – укључујући и Српску православну цркву која традиционално баштини дубок опрез према ватиканском прозелитизму и унијаћењу – ризикује да произведе контраефекат.
Уместо величанственог повратка у први миленијум, исхитрени потези Васељенског патријарха и Цариградске цркве могли би заувек поцепати православни плашт. Тако би „древна хармонија” са Римом била плаћена превисоком ценом: коначним и трајним губитком јединства унутар самог православног Истока.
Драган Радојчин
