Члан Предсједништва Албанског форума Линдон Ђељај наставио је да реагује на реакције поводом првостепене пресуде Хашког суда бившим командантима злочиначке ОВК, поручујући да треба „мало мање одушевљења, а мало више правног стрпљења“ и да се сачека другостепена одлука.
Ђељај је поручио да се, како каже, на основу првостепене пресуде нико не може представљати као правоснажно осуђени ратни злочинац, наводећи да би то било „правно неодрживо, демократски неприхватљиво и супротно праву на жалбу“. Као примјер је навео Анту Готовину, који је након првостепене осуде у другостепеном поступку ослобођен, уз поруку да „предрасуде нијесу правни аргумент“.
Ђељај је, међутим, овим својим „објашњењима“ промашио суштину. Пресуда Хашког суда није ни била потребна да би се знало шта је ОВК радила и какву је страхоту оставила иза себе. Не мора човјек да чека печат Хашког суда да би знао да су људи који су учествовали у злочинима — злочинци. А Ђељај нека се не заноси тиме да ће једна другостепена одлука промијенити све оно што се зна о ОВК и њеним командантима.
Што се тиче Анте Готовине, то што је у другостепеном поступку ослобођен не значи да није урадио све оно за шта му се судило. Готовина није аргумент којим Ђељај може да објасни било шта када су у питању злочини ОВК. Ми смо, на крају крајева, навикли на то да Хашки суд није увијек био мјера правде, нарочито када су у питању српске жртве.
Јер, ако већ Ђељај инсистира на праву и правди, онда нека се запита зашто Тачију није суђено за све злочине почињене над Србима. Није Тачију у Хагу пресуђено за све оно што се Србима ставља на терет страдања на Косову и Метохији. Хашки процес имао је свој предмет, своје оптужнице и своје границе. А ван тих граница остале су бројне српске жртве и злочини за које породице жртава и данас чекају правду.
Зато је крајње лицемјерно да нам Ђељај сада држи лекције о „правном стрпљењу“ и „предрасудама“, док се истовремено од његових политичких сабораца може чути да је ОВК била „свети рат“, „самоодбрана“, „ослободилачки“ и „праведан рат“. Ако већ хоће да се позива на судске процедуре, онда нека прихвати и чињеницу да једна пресуда не може бити изговор за брисање свега онога што су злочини ОВК значили за њене жртве.
Нико овдје не тражи од Ђељаја да буде судија. Али нема ни потребе да он глуми браниоца ОВК и да нам објашњава шта треба да мислимо о злочинима који су се догодили. Пресуда није била потребна да би се знало ко су злочинци. А поготово није потребна Ђељајева лекција о Хагу да би Срби знали колико су пута пред тим истим судом њихове жртве остале без потпуне правде.
Зато, мање лекција о „предрасудама“. Кад већ говори о правди, нека Ђељај прво покаже да му је стало и до правде за српске жртве. До тада, његово позивање на Хаг и Анту Готовину остаје само покушај да се једна стварност замагли правним формулацијама.
