Масовно исказујући најдубље поштовање према творцу и првом команданту Војске Републике Српске – генералу Ратку Младићу, Срби су, по речима Николе Танасића, дали „потресан пример… на шта су способни када се сложе око нечега што им је битно“. Мада је постало опште место да Срби тврде, притом несвесно усвајајући негативне стереотипе својих кључних геополитичких противника, како је неслога редовно стање Србиново, према оној Стеријиној – пуста неслого, кћери адске змије, где би знала живети, да Србије није.
ЈОШ УВЕК СПОСБНИ ЗА ЈЕДИНСТВО
Имајући у виду примере масовног народног поклоњења Појасу Пресвете Богородице и сахрану генерала Ратка Младића, Танасић закључује да смо као народ још увек способни за јединство, али само када знамо ради чега се уједињујемо. Притом је у ова два случаја успостављен широки народни консензус на духовно-идентитетском и симболичком плану, док постизање таквог конзензуса није ни на видику у сфери реалне политике.
Ако би такву појаву оцењивали из угла мисли класичног европског мислиоца какав је Јулијус Евола, онда би могли закључити да су наведени примери постојања српског духовног јединства доказ да Срби нису неповратно потонули у материјалистички свет модерности. Следствено, мера очувања освештаног поретка Предања је мера историјске виталности наше народне заједнице и чврстине њеног колективног ЈА. Стога, Танасић с правом закључује, да „народног јединства нема без Цркве“, јер „једино функционално и историјски продуктивно јединство које Срби тренутно имају, и у чијем темељу стоје сви опипљиви политички резултати у овом веку – било да је у питању опстанак Срба на Косову и Метохији, било одбрана светиња у Црној Гори, било симболичко супротстављање хистеричној русофобној политици Запада – остварено је кроз сведочење српске вере и стајање уз српску Цркву“.
ШТО СУ ЊЕМУ РАДИЛИ, НАРОДУ ЈЕ НАМЕЊЕНО
Српска црква је добро проценила да је око имена и дела првог команданта Војске Републике Српске, као и око имена и дела првог председника Републике Српске, већ добрано исплетен народни мит. Јер, речју о. Дарка Ристовог Ђога, „овај народ зна одлично да је судбина Генерала, његова судбина и да је његово име, његово име и да што су радили њему, њему је намењено“. Отуда су Генерал и Доктор одавно ушли у гусле, да преко гусала трајно остану сачувани у колективном народном сећању као творци треће српске државе. Када се Генерал преселио у вечност, Српска црква је тај народни мит освештала, на начин који је примрен њеном учењу и канонском поретку, опелом које је служио патријах Српски уз саслуживање чак једанаест владика и више десетина свештеника. Тако је још једном показано јединство епског и литургијског, које од Косова 1389. чини суштину српског Завета, и које није суштински супротстављено онако како их је видео и тумачио дивни заточник српске логорашке нације Жарко Видовић.
ОСВЕШТАЊЕ КОЛЕКТИВНОГ СЕЋАЊА
Масовна народно-црквена сахрана Ратка Младића била је важан допринос изградњи и освештавању колективног сећања, не само на Генерала, већ преко лика првог команданта и на целокупну Војску Републике Српске и Одбрамбено-отаџбински рат, као родно место Републике Српске. Стога сваки покушај деконструкције освештаног народног мита о Генералу у име било какве идеологије или октроисане хашке историјске „истине“ и „правде“, неминовно би довео до деконструкције аутентичног српског наратива о Одбрамбено-отаџбинском рату, као епистемолошке припреме и оправдања за укидање државног ентитета кога је овај рат изнедрио. Истовремено, масовно одавање поште преминулом Генералу представља, како примећује Часлав Копривица, важан допринос српској борби „за властито памћење – за право да сами одредимо чега ћемо се и како ћемо се сјећати, за право на меморијску сувереност“, а без ове не може бити ни државне суверености.
СА СИМБОЛИЧНЕ У ПОЛИТИЧКУ РАВАН
Мали је број држава чије родно место није рат, као што нема европске нације којој рат није служио као везивно ткиво. И мада, по речима о. Дарка Ристовог Ђога, „нема делића српске Отаџбине“ који није био пробуђен одавањем поште упокојеном Генералу, јасно се тих дана могло уочити да управо захваљујући рату, као цементу европских нација, у Републици Српској постоји најшири могући консензус о историјској улози Ратка Младића и официра и војника под његовом командом. Једно речју, постоји широко усвојени српски мит или прича о Одбрамбено-отаџбинском рату.
Четворогодишњи крвави рат учинио је у Републици Српској, независно од раније раширености и насилне укорењености кључних идеологема титоизма у бившој СР БиХ, немогућим масовну коегзистенцију српског и југословенског, тј. другосрбијанског или западњачког погледа на рат за југословенско наслеђе. А управо таква коегзистенција два дијаметрално супротна погледа на свет у Србији и Црној Гори, главна је препрека да се ретки, али потресни примери масовног националног јединства са симболичке пренесу у политичку раван. Јер, не може се у друштву дијаметрално супротних становишта, од којих је једно заправо конвертитски усвојено гледиште непријатеља, дефинисати минимални национални програм око кога би Срби остварили, по речима Николе Танасића, „функционлно и историјски продуктивно јединство“.
ГАРАНТ ОЧУВАЊА КОЛОНИЈАЛНОГ БЕЗИЗЛАЗА
Може ли се са српским антинационалним активистом, који према запажању Часлава Копривице, „одлучно не (жели да) мисли својом главом и не осјећа својом душом“ и који је „пристао да буде подешаван тако да за то постане априорно онтички неспособан“, а његово „‚достојанство’“ почива на томе што је нечије нешто – тј. оруђе уперено према (некад) његовој заједници“, водити борба за културну и политичку еманципацију те заједнице и сувереност њене (или њених) државе. Генералова смрт је као у огледалу показала дубину сазнајног и вредносног рова, који као колонијални инструмент дели друштва у Србији и Црној Гори, спречавајући хомогенизацију Српства као предуслова нашег националног ослобођења.
Притом се подразумева да се најшире национално јединство може постићи само око националних, а не туђинских интереса. Следствено томе, борба за разобличавање и потпуну маргинализацију туђинског становишта, које је конвертитски интериоризовано као наше, најпречи је задатак српске политике. Насупрот томе, нови друштвени „договор“ који би почивао на коегзистенцији два животно супротставаљена становиштва, служио би даљој афирмацији и легитимацији туђинског становишта као „нашег“ и био би сигуран гарант очувања садашњег колонијалног безизлаза у коме се налазе Србија и Црна Гора.
УМЕСТО СРПСКОГ – КОЕГЗИСТЕНЦИЈА НАЦИОНАЛНОГ И ТУЂИНСКОГ СТАНОВИШТА
Као дар с Неба, Генералова смрт је уочи парламентарних избора у Србији показала сву противприродност коегзистенције под истим политичким кровом српског и туђинског, тј. пројугословенског, малосрбијанског и(ли) западњачког становишта. С тим у вези, општа тенденција дезидеологизације политичке сцене у Србији, подједнако својствена њеном позиционом и опозиционом делу, у служби је оправдања и одржавања такве противприродне идеолошке коегзистенције, као кључног инструмента очувања колонијалног статуса две српске историјске државе. Уосталом, ништа друго осим голог личног интереса не може оправдати заједнички политички фронт у коме се налази онај за кога је Ратко Младић херој и онај за кога је Младић злочинац. А такви хетерогени и непринципијелни политички фронтови вребају српске бираче са оба краја политичке сцене у Србији.
На почетку југословенске кризе 90-тих лични и групни интерси, уз спољне притиске и интервенције, спречили су нас да као народ дефинишемо јединствено политичко становиште, тј. идеолошки, вредносни, геополитички и геоекономски минимум око кога не би било спора у српском друштву и међу српским странкама. Зато нам се већ деценијама уместо српског нуди коегзистенција националног и анационалног, тј. туђинског становишта, што је крунски доказ наше националне располућености, историософске дезоријентисаности и политичке десуверенизације. Борба за јавну афирмацију и ширење националног консензуса око неспорности имена и дела херојских твораца треће српске државе – доктора Караџића и генерала Младића, најбољи је начин за излазак из таквог понижвајућег статуса.
