Поводом годишњице одбране Крстионице, свештеник Мијајло Бацковић служио је бесједу у којој је, уз подсјећање на ноћ отпора и жртве, упутио и оштру духовну опомену да је народ који је тада био јединствен – данас изгубио јасноћу циља.
У атмосфери припреме за Васкрс, отац Мијајло подсјетио је да је пут поста и покајања заправо „ходочашће ка свјетлости Васкрсења Христовог“, наглашавајући да је то „циљ свакога од нас – спасење и вјечно Васкрсење“.
Подсјећајући на догађаје од 1. на 2. април прије седам година, када је група вјерника стала у одбрану светиње, он је казао да „није то био први пут да ова светиња трпи напад“, већ да кроз вијекове „стоји као свјетионик који указује куда треба ићи путем ка Христу“.
Посебно је истакао снагу заједништва из тог времена:
„Имали смо јасан циљ, јасан и видљив пут ка том циљу – а циљ је био спасење наше кроз опредјељење за страдање за ову светињу. Зато смо били тако јаки, тако моћни, и зато је толика сила била у нама те ноћи.“
Међутим, централни дио бесједе био је посвећен критичком осврту на период након литија и промјене власти. Отац Мијајло упозорава да је управо ту дошло до духовног посрнућа:
„Бојим се да се пут замаглио и да циљеви више нијесу исти као онда. Многи су помислили да ће сами наћи пут – али то није био пут оних људи који су ишли у литије, него пут себичности и тражења себе.“
Он је нагласио да литије нијесу биле политички пројекат, већ духовни покрет:
„Нико није у литије ишао да мијења власт, него да чува светињу. То што је као посљедица дошла промјена власти – десило се. Али, шта се десило након тога?“
Упоређујући савремено стање са библијским лутањем кроз пустињу, подсјетио је да је народ, и поред чуда, склон забораву и одступању:
„Виђели смо чудо, а онда је дошла пустиња – пустиња нашег духовног стања и нереалних очекивања.“
Посебно је указао на опасност од подјела, личних интереса и „тражења првоборачких ордења“, оцјењујући да данашњи јавни говор и политичка сцена немају ништа заједничко са духом литија.
У завршници, отац Мијајло позвао је на повратак суштинским хришћанским вриједностима:
„Ми не стремимо да обузмемо овај свијет, да будемо министри и предсједници. Ми стремимо да задобијемо Васкрсење и живот вјечни – као заједница, не као појединци.“
Годишњицу одбране Крстионице назвао је подсјетником на јединство и жртву, али и мјером данашњег стања:
„Морамо да се запитамо – јесмо ли исти као те вечери прије седам година и гдје смо се то погубили.“
У снажној симболици, поручио је да је та ноћ била „пад Берлинског зида“ у духовном смислу, односно крај једног дугог периода безбожништва, али је упозорио да се тај историјски тренутак може обесмислити ако се изгуби пут.
Бесједу је закључио благословом и позивом да се сјећање на ту ноћ сачува као залог будућности и опомена да се циљ не смије изгубити.
