Ових дана прочитах занимљиву тезу једног црногорског књижевника: Црна Гора треба да „врати“ школски брод „Јадран“ Хрватској како би се, наводно, „вратила себи“.
Постоји само један проблем: никада није утврђено да је „Јадран“ био хрватски.
Истовремено, Хрватска је према Црној Гори отворила и питање промјене имена которског базена „Зоран Џими Гопчевић“.
Зато ово више није прича само о једном броду.
Ово постаје питање шта је све Црна Гора спремна да преда, преименује или прогласи спорним како би уклонила још једну препреку на путу према Европској унији.
И ту би, прије емоција, моралних пресуда и књижевних метафора, требало утврдити неколико чињеница.
„Јадран“ није грађен за Хрватску. Није био брод хрватске државе. Није га купила хрватска држава. Изграђен је у Хамбургу за Ратну морнарицу Краљевине Југославије и 1933. године уведен у њен састав.
Тачно је да је иницијатива за набавку школског једрењака потекла од Јадранске страже, организације чије је сједиште било у Сплиту.
Али ту се често направи једна згодна замјена теза.
Јадранска стража није обезбиједила највећи дио новца за „Јадран“. Главнину средстава обезбиједила је тадашња држава, односно њена морнарица, док је Јадранска стража прикупљала добровољне прилоге широм Краљевине Југославије.
Дакле: иницијатива из Сплита – да. Хрватско финансирање брода – не.
Тачно је и да је „Јадран“ деценијама био везан за поморске установе и базе на простору данашње Хрватске.
Али историјска повезаност није власнички лист.
Посебно мјесто у овој аргументацији добила је 1918. година и тврдња да је Црна Гора тада „нестала“.
Црна Гора јесте изгубила засебну државност и међународни субјективитет у процесу уједињења 1918. О карактеру, легитимности и начину на који је тај процес спроведен можемо водити посебну расправу – и водимо је више од једног вијека.
Али из тога изводити закључак да Црна Гора нема право на брод изграђен 1933. отвара прилично очигледан проблем.
Ни Хрватска 1933. године није постојала као самостална држава.
Ако одсуство независне црногорске државе 1933. искључује црногорско право данас, било би занимљиво објаснити којим правним чудом потпуно иста околност производи хрватско право.
Још занимљивије, Црној Гори се прекид државности користи као доказ дисконтинуитета, док се хрватски континуитет покушава доказивати Сплитом, Пулом, Дубровником, поморским школама, официрима и лукама који су тада били дио институција исте оне југословенске државе.
Или ћемо примјењивати исти критеријум на обје стране или ћемо историју прилагођавати жељеном закључку.
А право је овдје ипак важније од књижевних импресија.
Анекс А Споразума о питањима сукцесије предвиђа територијални принцип за покретну државну имовину бивше СФРЈ, али војну покретну имовину издваја у посебан режим, који треба ријешити договором заинтересованих држава сукцесора.
„Јадран“ је војни школски брод.
Споразум којим је утврђено да припада Хрватској није закључен.
Не постоји ни међународна судска одлука којом је утврђено хрватско власништво над „Јадраном“.
Дакле, постоји хрватски захтјев. Постоје хрватски аргументи. Постоји неријешено сукцесионо питање.
Али између ријечи „тражити“ и „вратити“ постоји озбиљна правна разлика.
Ако никада није утврђено да је нешто било хрватско власништво, онда се Хрватској не може „вратити“.
Може јој се предати.
Ни повезивање „Јадрана“ са догађајима на дубровачком подручју 1991. не рјешава питање власништва. Уосталом, и сам аутор признаје да брод није учествовао у ратним операцијама. На плански велики ремонт из Лоре у Тиват упућен је 15. октобра 1990. године, прије отвореног рата.
Дакле, „Јадран“ није ратни плијен.
А Бока није мјесто на којем се брод случајно затекао распадом Југославије.
У Тиват је први пут упловио још 16. јула 1933. године. Тиватски Арсенал га је деценијама ремонтовао, обнављао и одржавао. Генерације бокељских мајстора, инжењера и помораца уткане су у историју тог брода.
Зато немам никакав проблем са тим да Хрватска тражи „Јадран“.
Хрватска има пуно право да заступа своје интересе.
Очекујем само да Црна Гора заступа своје.
А да не говоримо само о ономе што би могло бити предато: Дом културе „Јосип Марковић“ у Доњој Ластви, некретнину у државном власништву Црне Горе, Влада Црне Горе је већ даровала Републици Хрватској. Дакле, ово више није питање шта би се могло догодити – један конкретан примјер већ имамо.
И ту долазимо до суштине.
Чланство у Европској унији јесте важан стратешки циљ Црне Горе. Али европске интеграције не могу постати процес у којем ће се сваки нови билатерални захтјев из Загреба третирати као још једна ставка коју треба прецртати како би нам се уклонила препрека на европском путу.
Посебно не у тренутку када је Хрватска већ отворила и питање имена которског базена „Зоран Џими Гопчевић“.
Данас „Јадран“.
Сутра име базена.
Прекосутра нешто треће.
Озбиљна држава не доказује своју европску оријентацију тако што унапријед одустаје од сопствених аргумената.
Европска унија би требало да буде заједница држава које поштују право, сопствено достојанство и међусобне обавезе – а не мјесто на чијем се улазу национални интереси остављају као гардероба.
Ако Влада Црне Горе једног дана одлучи да „Јадран“ преда Хрватској, нека то макар назове правим именом.
Не „враћање“.
Предаја.
Јер да бисте нешто вратили, прво мора бити доказано да је припадало ономе коме га враћате.
А што се тиче тезе да ћемо предајом „Јадрана“ Хрватској коначно „вратити Црну Гору себи“ – као књижевна фигура можда звучи лијепо.
Само се бојим да ћемо, наставимо ли да је на овај начин „враћамо себи“, једног дана установити да смо успут предали све оно по чему смо знали да је наша.
