Свако ко публикује своје есеје или новинске текстове на интернету, потписујући се именом и презименом, добро зна да се на тај начин излаже и суду јавности. Први степен тог суда јесу коментари читалаца. Аутори који тек почињу да објављују текстове, најпре разликују коментаре по томе да ли су „позитивни“ или „негативни”. Међутим, ускоро ће схватити да постоји још једна, важнија разлика, а то је да ли се у коментарима осећа поштовање према аутору текста или не.
Читаоца текста који у свом коментару показује поштовање према аутору, независно од тога да ли се са њим слаже или не, назваћу Саговорником. Јасно је и због чега. Аутора и саговорника интересује иста тема. Она их повезује, и у тој вези, ствара се и међусобни осећај поштовања.
И сам могу да потврдим да су неки коментари мојих текстова оставили траг у ономе што сам касније писао. Аргументе мојих саговорника, који ми нису ишли у прилилог, морао сам да узмем у разматрање. Неке саговорнике сам опет, и лично упознао, и сада смо добри пријатељи. То је и једна од најлепших ствари када пишете есеје које објављује на сајтовима. Упознајете људе, и стичете пажљиве читаоце, према којима осећате поштовање.
Постоји, међутим и други тип коментара у коме поштовање замењује нека врста дрскости. Овде не говорим о професионалним ботовима којима је посао да вас вређају или о људима који вас познају из неке друге сфере, а који желе да вам напакосте неким увредљивим коментаром, скривајући се иза псеудонима. Ти људи нису битни за ову причу. Битни су људи који пишу увредљиве и непријатне коментаре, иако за то нису плаћени, а и не познају вас, лично. Овај тип људи означићу појмом Коментатор.
Анонимна дрскост
Прво што примећујемо код Коментатора, јесте да се он врло ретко потписује пуним именом и презименом. Уместо тога, он оставља псеудоним. На први поглед, изгледа да он то ради зато што жели да прикрије свој идентитет, али у већини случајева то није тачно. Парадоксално, оно што Коментатор жели да прикрије није идентитет, већ сама анонимност. Наиме, када би се Коментатор потписао својим именом и презименом, он би и себи и другима показао да његов идентитет (име и презиме) у јавности не производе никакав утисак. Чак и када открије свој идентитет, он дакле, остаје анониман. Из тог разлога, Коментатор често бира псеудоним, стварајући тако утисак да је сам изабрао да буде анониман.
Друга ствар коју можемо да приметимо јесте да Коментатор врло слабо и непажљиво чита ваш оригинални текст: неки ваши аргументи су прескочени, нијансе су занемарене, а деси се да вам је приписано и нешто што нисте написали. Тада схватамо да Коментатор не полемише са текстом који сте написали, већ са сопственом анонимношћу, коју не може да издржи. Коментар је сада чин борбе Коментатора против аутора, односно против хијерархије у којој је аутор изнад Коментатора, просто зато што је преко свог текста присутан на сајту као једна аутономна, независна чињеница. Супротно томе, Коментатор је присутан само зато што се закачио на ваш текст – без текста аутора, не би дакле, било ни Коментатора.
Коментатор не полемише са текстом који сте написали, већ са сопственом анонимношћу, коју не може да издржи
На први поглед, изгледа као да је за тумачење фигуре Коментатора довољна само психологија. Међутим, и то мишљење је погрешно. Коментатор није настао сам од себе. Он је производ Мегалополиса, односно једне антихуманистичке, антидемократске и антихришћанске тираније, која тежи да укине везе између људи и прекине нит њиховог међусобног поверења и уважавања. Циљ Мегалополиса је да Саговорника претвори у Коментатора, а аутора текста у политичког активисту.
Да би се то учинило, у доба постмодернизма се на колеџима некадашњег Запада појавила „идеја” да не постоји Истина (са великим И) већ само истине у множини, што ће рећи да сваки човек има право на своју истину. Та ,,идеја” се онда рекламирала као чин ,,ослобађања” од једне велике Истине, док је, у ствари, њен основни задатак био да укине вредност и значај истине и њено разликовање од лажи.
Ево како се то тога долази. Ако постоји Истина, то значи да постоје и људи који ту Истину откривају, јер су за то образовани (њих ћу назвати ауторима) а постоје и људи који су заинтересовани да сазнају шта је истина, а то су Саговорници. Аутори и Саговорници, дакле, заједно раде на откривању шта је Истина, а затим и на ширењу те Истине. И ауторима и Саговорницима је стало да делују у складу са истином и зато се грозе лажи. Истина са великим словом, дакле, повезује људе: аутори су образовани да раде на откривању Истине, Саговорници су заинтересовани за Истину, и зато једни друге могу да поштују, јер постоји нешто што их спаја и повезује, а то је свест о важности Истине и свест о њеној аутономности у односу на центре моћи који желе да је избришу и да, уместо ње, наметну своју ,,истину”.
Међутим, ако ти центри моћи преко својих академских плаћеника почну да пласирају „идеју” да не постоји Истина (која се сазнаје, око које се расправљамо, а насупрот које стоји лаж), већ само истине у множини, онда се цео овај концепт руши. Уколико свако има право на своју ,,истину”, онда нема више потребе ни сазнавати је, јер већ знамо шта је истина (истина је оно што мислимо да јесте): самим тим, нема потребе ни за ауторима који је откривају, а нема потребе ни за читањем њихових текстова, нити за разговором у коме аутори и читаоци заједно покушавају да утврде шта је истина.
Истина и „истине“
Заменом Истине са мноштвом малих ,,истина”, створена је слика света у којој је сваки човек постао ,,зналац”. То је можда најуочљивије на спортским сајтовима где, примера ради, истог фудбалера неки коментатори називају ,,пањем”, а неки ,,генијем”. Да је то размена мишљења, коментатори би покушали да своје мишљење оснаже неким аргументом. Тако би почели да разговорају о томе колико неки играч заиста вреди. Међутим, коментатори своје судове износе као коначне, неспорне истине, којима не треба било какво доказивање. Стога се врло често дешава да један другога ускоро почињу да вређају, док се из њихових коментара јасно види да је њихово укупно знање о спорту који коментаришу веома мало.
То нам показује још једну битну карактеристику Коментатора: то није само човек који не зна (а кога су центри моћи уверили да све зна) већ и човек који више нема свест о томе да нешто не зна. На тај начин, центри моћи су у њему укинула жудњу за Истином, за спознајом света, а самим тим и везу са другим људима који исто тако желе да спознају свет. Преведено на пример фудбалера то значи да ниједан од коментатора у свађи неће себи рећи: чекај, хајде да прочитам неку књигу о фудбалу, или да бар погледам неки стручни подкаст, како бих нешто научио. То неће рећи зато што је уверен да већ све зна о фудбалу (и наравно, о геополитици, политици и свему осталом).
То је био први чин комедије: уверити људе да се Истина не сазнаје, да се о њој не разговора, већ да је сваки од њих, већ зналац неке своје ,,истине”, која је непромењива и коначна.
То је био први чин комедије: уверити људе да се Истина не сазнаје, да се о њој не разговора, већ да је сваки од њих, већ зналац неке своје ,,истине”, која је непромењива и коначна
Сада почиње други чин комедије: након што су нам открили да не постоји никаква Истина (а самим тим ни лаж) већ само много малих личних ,,истина”, центри моћи нам говоре како ће истину говорити само онај који буде имао ресурсе да је докаже (тако нешто можемо пронаћи код Лиотара у Постмодерном стању из 1979. године). Да бисте исправно разумели ову претходну реченицу замолио бих вас да глагол „доказати” заборавите и да га замените глаголом „пласирати”. Јер о томе се овде ради – о пласирању а не доказивању истине. (Сетите се нацистичке пропаганде: сто пута поновљена лаж, постаје истина, толико о ,,доказивању”).
Ако имате моћ да контролишете медије, алгоритме на тражилицама, или податке којима се тренирају AI-четботови, онда вам је јасно да преко свих ових инструмената Мегалополис може да прогласи своју „истину” и да је пласира јако великом броју људи. То значи да аутори који су некада откривали Истину, сада остају без посла, јер се Истина више не открива, већ само проглашава. Аутори из групе бескичмењака зато журе да се брже-боље прилагоде, што значи да постају политички активисти, који сада само шире и пласирају оно што су центри моћи већ прогласили за ,,истину”. Сходно томе, колеџи и факултети више неће бити центри за откривање Истине, већ места у којима ће се студенти индоктринирати „истинама”, које су прогласили центри моћи. Исто тако ће бити обликована и хијерархија на факултерима: што је професор више политички активиста, а мање професор, може се надати бољој каријери. Професоре који не желе да се претворе у политичке активисте, супротно томе, чекају понижења и шиканирања.
Поред инструмената пласирање ,,истине”, Мегалополис располаже и силом да било који негативни коментар сопствене „истине” санкционише: то може да учини тако што ће избрисати коментар или пак, блокирати људе који их пишу или, ако је потребно, похапсити их. (Мали екскурс: поставио сам питање једном AI-четботу у којој је земљи било највише ухапшених људи због онога што су написали или поставили на социјалним мрежама. AI ми је најпре казао да не постоји поуздана глобална статистике о томе, а затим је додао да је вирална тврдња да се на првом месту налази Велика Британија са 12.183 хапшења због онлајн коментара, током 2023. године, обмањујућа. Остављам да сами просудите колико ћете веровати вештачкој интелигенцији у овом случају).
Истина и моћ
Пошто више не постоји разлика између Истине и лажи, нити људи сматрају да је нормално да се о Истини расправља, они више не могу да кажу ко је у праву – Мегалополис или ухапшени Коментатор. Међутим, људи врло лако постају свесни једне друге разлике, а то разлика између „моћне истине” и „немоћне истине”.
Прво и основно: са „моћном истина” нема полемике. У њу се мора или веровати, или се пред њом мора бити равнодушан, чак и онда када је очигледно да је она гола лаж. Друго, „немоћна истина” је отворена за коментарисање, јер се коментатору ништа неће догодити, без обзира на речник који користи. Тиме се чува илузија да живимо у ,,слободном друштву”: ако сте Коментатор, можете слободно да кажете за неког фудбалера или кошаркаша да је пањ, као што можете слободно да кажете и то да је овај текст који читате обична сплачина недостојна универзитетског професора.
Тако долазимо до трећег чина ове комедије, а то је једна од омиљених речи Мегалополиса – пост-истина. Ова реч је 2016. године била проглашена за реч године. AI-четбот, са којим се неколико последњих пасуса дружим, дефинише је отприлике као ,,околности у којима објективне чињенице имају мањи утицај на обликовање јавног мњена него емоције и лична уверења”. У реду, хвала. Ево сада и једног сликовитог примера који сам смислио без помоћи вештачке интелигенције: ако вам неко каже да ће вас отпустити са посла, или да ће вас канселовети (избацити из јавности) уколико његову очигледну лаж не прихватите као истину и понашате се сходно тој ,,истини”, ви ћете се највероватније јако уплашити. Та емоција (страх) утицаће на то да лаж коју вам неки центар моћи намеће, прихватите као ,,истину”, док ћете (немоћну) Истину занемарити, као да не постоји.
Ову врсту насиља и претњи лакше ћете поднети, ако вас је неко пре тога убедио да не постоји никаква Истина, већ само мале, личне истине. Што ме опет враћа на коментар једног другара, са којим сам разговарао на тему обима злочина над српским народом у логору Јасеновац. Он ми је тада казао отприлике ово: ми и не знамо шта се тамо догодило, што у преводу значи да свака страна има ,,своју истину” дакле, да нема Истине о том логору. А када Истине више нема, онда је наравно, врло лако да онај са највећом мочугом наметне своју ,,истину”, онима који ту мочугу немају.
Наравно, људи којима се тако грубо намеће нека ,,моћна истина” морају да имају психолошки вентил, који би им омогућио да то насиље некако прихвате, без осећања да су крпе. Неки од њих почињу да фанатично верују у ,,моћну истину”, па им тако изгледа као да нису принуђени да у њу верују, већ да и сами исто то мисле. Други пак, осећај те страховите немоћи „хендлују“ тако што налазе неку ,,немоћну истину” над којом ће се, преко коментара, немилосрдно иживљавати. Тиме ће себи ,,доказати” да тај неко ништа не зна, а да они знају све, односно да је њихова лична ,,истина” моћна као да је права.
Лично, мислим да је први корак у борби против ,,моћних истина” које се не доказују аргументима, већ мочугама, повезивање људи. Оно почиње од поштовања напора људи који и даље покушавају да сазнају и пласирају Истину, насупрот центрима моћи и њиховим ,,моћним истинама”. Поштовање тих људи, чак и онда када се не слажемо у свему са њима, пружа нам могућност да сачувамо, сви заједно, бар неки простор за Истину, без обзира што се њена моћ тренутно чини малом. Међутим, да бисмо тај простор сачували, није довољно само тражити Истину и откривати је – потребно је веровати у њу, веровати у њену снагу и у њену моћ која надилази њену садашњу привидну немоћ.
А да би у томе успео, човек мора да се ослободи заводљиве идеје да већ зна ,,све”, и да то ,,све”, зна најбоље.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
