Даме и господо, браћо и сестре, помаже Бог!
Захваљујем се овом високом дому, што нам је омогућио да читавих два сата разговарамо о најважнијем националном питању, које се иначе веома ретко ретко помиње под куполама овог здања.
Сваке недеље, на светој литургији молимо се за: „многострадални народ српски на Косову и у Метохији“, па одмах затим и за српски народ „у републици Српској Крајини, Босни и Херцеговини, расејању…“. Не дели наша мајка црква наш народ ни по чему па ни по интензитету страдања, али стављање страдања Срба на Косову и у Метохији на почетак ове молитве произилази из значаја самог места страдња.
Песник Косово назива великим судом – „грдним судилиштем“ („О, Косово грдно судилиште, насред тебе Содом запушио“), не без разлога. Као што ће сви људи једнога дана изаћи пред Судију, пред киме неће моћи ништа сакрити, тако ће и народ наш па и сви ми одговарати на Суду како је чувао косовски Завет светог Кнеза Лазара.
Страдао је наш народ и у другим крајевима: данашњој Грчкој, данашњој Хрватској, данашњој Бугарској, Мађарској… али је страдање српског народа на подручју Старе Србије, а посебно у Метохији и на Косову по нечему специфично. Како се кроз читав 20. век показало, непосредни извршиоци јесу Албанци, али специфичност је та да су стварни организатори моћне земље запада, као што је то била некадашња аустроугарска (о чему у својој докторској дисертацији говори покојна бугарска историчарка Теодора Толева), затим Немачка, САД, те наравно неизбежна британска круна. Почев од Берлинског конгреса и непосредно након њега одржане албанске Призренске лиге (1878.) српски народ на подручју Косова и Метохије постаје предмет истребљења.
У периоду од 1878-1912, удео српског народа на подручју КиМ опада са 65% на нешто преко 30%. То је до дана данашњег врло слабо истражени период у нашој историографији. Зашто је то тако? Зашто се о томе не учи у нашим школама? Тај период је најтежи период у животу Срба на КиМ. Срби су се сахрањивали ноћу. Свештеници су опела служили ноћу, јер су једино тада могли на миру да обављају обреде а да их шиптарске банде не нападају.
Чувени метохијски комита Благоје Јанџиковић који је четовао и код војводе Вука, и код Јована Бабунског је говорио: „Лако је, и у оно време, било Србима у Србији: могли су гласно и да запевају и да закукају. Можда су живели и у сиромаштву, али су имали оно што је најдрагоценије: слободу! Све што су имали било је њихово… овде се шапатом и певало и кукало! Шапатом се и нада преносила: доћи ће жељени час борбе и час освете! Све наше било је и арнаутско и турско: куће у којима смо живели, поља која смо обрађивали, воћњаци и виногради које смо својом руком неговали, стока коју смо на својим пашњацима напасали“…“ Знало се: ако данас плане комшијина кућа, сутра ће моја; ако данас премлате било чије српско дете, сутра ће моје; ако су јуче силовали нечију сестру, данас ће моја бити обешчашћена“…
Отмице девојака, силовања, убиства, паљевине, су били свакодневни. Исламизација као први корак, па касније и арнаућење као завршница постаје доминантан процес. Није било довољно само исламизовати народ, него га је требало променити, претворити га у сурову ударну песницу за истребљење Срба. Тај процес је на пример окончан у Дреници, а видели смо како се Дреница понашала у ратовима 1945 и 1997-1999.
Било је крајева у којима је овај процес започет, али није довршен до 1912, као што су то крајеви око Призрена: Гора, Опоље, Средачка жупа. Ту је исламизација успела, али не и арнаућење, и тај исламизирани народ се према Србима није односио агресивно. Овај процес, односно његову другу фазу – арнаућење су желели да доврше комунисти, нарочито 70-их година прошлог века, са делимичним успехом.
Срби су неизмерно захвални двојици дипломата тога времена без чијих ангажовања би још теже поднели та ужасна времена и Бог зна да ли би опстали. Радило се о двојици великих људи: руском конзулу у Призрену Ивану Степановићу Јастребову, и конзулу у Косовској Митровици Григорију Степановићу Шчербини кога су Шиптари и убили у атентату 1903. године.
У том периоду Срби у мојој родној Ђаковици су живели у једној махали, која се чак и данас зове Српска махала. Она је имала две капије, са обе стране главне улице. Те капије су се у сумрак затварале, а по потреби и преко дана. Читав породични, друштвени, верски, образовни и привредни живот се одвијао унутар тих двеју капија.
Ослобођењем 1918. године наш положај се умногоме мења, Срби напокон слободно живе, развијају се и демографска слика се поправља у нашу корист,
Али 1941, Косово и Метохија постају део фашистичке италије, односно њене марионете Велике Албаније, и терор се наставља, велики број Срба бежи ка Црној Гори и Србији, а комунистичке власти им забрањују повратак 1945. године, и на њихова имања и у њихове куће су насељавана читава племена из Албаније, која уз помоћ комунистичких власти настављају терор над преосталим Србима.
Уставом из 1974. Косово постаје практично али не и формално независно од Србије. Београд не остварује никакву власт на терену, и терор под, овога пута комунистичком албанском влашћу у многим крајевима постаје неиздржљив. Лично сам као дечак гледао где четворица албанаца моткама и лопатама умлате Србина до ивице свести. А кад дође полиција, довољно је кажу да им је овај јадник псовао мајку, и онако полумртвог полиција одведе човека у затвор, као политичког затвореника, а то је значило врло строги затвор.
И тако долазимо до најновијих времена, до НАТО агресије 1999, која се спроводи само зато што је држава Србија одговарала на терористичке акте, на отмице, киднаповања, трговину органима, убиства војника и полицајаца. НАТО агресију Албанци користе да етнички очисте Косово, и јуна 1999, преко 230.000 Срба бива принуђено да спасава животе у избеглиштву. И све се то одиграва на очиглед међународних снага које су по Резолуцији СБ УН 1244 распоређене да то спрече. Нису спречиле.
Преостали Срби живе у гетима које страни фактор назива енклавама, али то су била права гета омеђена бодљикавом жицом, из које Срби нису могли да изађу без пратње војника КФОР. Ни то није задовољило апетите Албанаца, него су погром поновили и 17. марта 2004, опет испред носа моћних светских армија. Да ли случајно?
И тако, страдање по страдање, долазимо и до најновијих времена, до ових дана, до живота који се на КиМ одвија док ми овде причамо а који је суморан. Срби су браћо и сестре, сада, овога тренутка изложени, овога пута институционализованом терору. У овом тренутку, неки Срби добијају налоге за исељење из својих кућа. Некима се куће руше. Неке хапсе под различитим сумњама, па чак и због тетоважа на телу. Затвор у Подујеву је препун Срба, који су осуђени или чекају да буду осуђени. Ослобођени неће бити, јер сваки је Србин крив док не докаже да је невин. Тако гласи инверзна презумпција невиности каква важи само за Србе.
У овом тренутку, ево баш сада у 13 сати, заплениће 9 крава породице Илић из села Сушиће у општини Штрпце. Те краве хране два домаћинства. Заплениће их јер постоји сумња да су заражене. Дакле и српске краве треба да доказују да су здраве, јер су иначе болесне, чим су српске.
Завршићу речима великог метохијског војводе Јанџиковића: „Стизали, тајновитим путевима, гласници из Србије. Доносили наду и охрабрење: треба се спремити за борбу! Србија, говорили су гласници, спрема рат Турцима! Бодрила нас та нада, грејала наше душе, храбрила наша срца: рат Турцима! Живели смо за тај час“…
А данас браћо и сестре таквих гласника нема. Никакве добре вести не допиру из остатка Србије. Међу Србима се данас шапатом говори: „Србија нас је напустила“. Србија нас није напуштала ни у доба турског ропства када је није било, а данас када је има, кружи тај злокобни шапат. Е то Србе боли више од свих хапшења, злостављања, отимања. Тај болни шапат.
И на крају браћо и сестре, желим да вам честитам данашњи празник Преображења Господњег, и да са вама поделим наду да ће данашњи дан, данашње Преображење остати забележено као почетак општег преображења нашег народа. Дан, када ћемо почети са себе да скидамо прљавштину себичности, омразе, идолопоклонства, политичког и сваког другог неморала, користољубља, похлепе, братомржње и осуђивања, како би и наше лице „засијало пред светом и пред Богом као сунце“, и наше хаљине постале беле и чисте као снег.
Хвала на пажњи
