О повезаности политике и културне политике, удару на српску „Википедију“ и последицама, као и о томе коме и зашто смета префикс „српски“, у емисији „Релативизација“ са Љиљаном Смајловић говорио је професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду и писац Слободан Владушић.
Говорећи о томе што је „Википедија“ блокирала девет најпродуктивнијих уредника и администратора српске редакције, замерајући им наводне русофилске ставове, након чега су још три члана отишла из солидарности, о чему је писао у ауторском тексту „Српска историја у раљама ‘Википедије’“, Владушић је казао да су постојали научни текстови који су врло добро оцењивали рад српске „Википедије“, наглашавајући њену објективност, а један такав текст се појавио 2024. године.
„Поента тог текста је да је хрватска ‘Википедија’ необјективна и непрофесионална, за разлику од неких других из региона, па је наведена и српска ‘Википедија’ која је објективна и професионална“, казао је он и додао да је „Википедија“ скочила самој себи у стомак.
На питање зашто има разлога за нервирање, мимо тога што је група професионалних људи изгубила посао, Владушић је рекао да „Википедија“ као сајт је врло популарна и велики број људи, да би добио основне информације о неким стварима, користи „Википедију“. Напоменуо је да је популарност „Википедије“ у опадању, а разлог за то је вештачка интелигенција.
„‘Википедија’ је један од кључних извора информација за четботове. Она перспектива коју заузме ‘Википедија’, врло могуће, биће перспектива вештачке интелигенције“, навео је Владушић.
Шта се дешава у случају да они који уређују српску „Википедију“ заузимају аутошовинистичке и антисрпске ставове?
У том случају, констатује, врло је могуће да ће те одреднице бити урађене непрофесионално и необјективно и то знање ће се преносити на четботове, што ће бити једна врста знања која се неће доводити у питање.
Ауторка емисије Љиљана Смајловић и гост „Релативизације“ Слободан Владушић сагласили су се да је главни проблем то како о нама буду писали нови уредници „Википедије“, јер ће то о нама знати већина човечанства, истичући да се сви западни четботови „тренирају“ на „Википедији“.
На питање шта може да се уради по том питању и какве су последице, Владушић је казао да имамо велики проблем са националном хуманистиком и да све мањи број људи уписује српску књижевност и историју.
„Овде се пружа могућност људима који се баве националном хуманистиком да се укључе у велику причу, а то је стварање, чување и пласирање прича које се тичу српске историје“, истакао је гост „Релативизације“ и додао да за то мора да постоји нека врста политичке воље.
Србија би морала да има нешто као четбот, навео је Владушић, или да се повеже са оним компанијама које имају четботове, а које немају предрасуде према српском националном идентитету, напомињући да би то били вероватно кинеске компаније.
„Онда можемо наше људе да упутимо на те четботове који дају објективне информације о српској култури“, каже Владушић.
Пласирање дигиталног знања подразумева пласирање на енглеском и српском језику, напомиње. Истакао је да је потребна политичка воља да се створи институција која би се бавила овим пословима и да би било добро да буде заснована на меритократији, навео је Владушић.
Нагласио је да чланке на „Википедији“ не пише вештачка интелигенција, него људи.
У емисији је констатовано да су саме одреднице на овој платформи политички оријентисане, као и да она није објективан медиј, а саговорници су се сагласили да ЦИА не оспорава да уређује део одредница.
„Не мислим да можемо да је спашавамо, није наша платформа и морамо да бринемо о некој врсти националне дигиталне платформе“, истакао је Владушић.
На питање о вези између политике, културе и културне политике, Владушић је рекао да је то важна веза и ако Ноел Малком не користи архиве СПЦ о Косову и Метохији, онда то значи да он не признаје постојање СПЦ на КиМ, као и да у одредници о Косовском боју на енглеском језику не користи академско и акумулирано знање, онда за неке људе Срби на Косову и Метохији не би требало да постоје.
„Када некога избришете из историје, то значи да припремате његово брисање. Није случајно што је 1999. године споразум потписан у Куманову, јер је то место највеће победе из 1912. године, претворено у трауму и пораз“, навео је Владушић.
Упитан о промени имена српских удружења, рецимо Боксерски савез Србије постао је Српски боксерски савез и у том контексту о страху од префикса српски, Владушић је одговорио да страх можда почиње од Дрездена, 1928. године.
Што се тиче имена, идентитета и језика и територије, Владушић је рекао да је ствар јасна, да постоји народ који се зове српски, заузима једну територију и постоји језик на коме је изражена његова култура, али и да то не значи да на тој територији не живе неки други народи, нити да су на неки начин угрожени, као ни њихова могућност напредовања.
„Постоји врста већинског народа који има право да осећа идентитет и брине о опстанку и трајању идентитета“, казао је Владушић.
У том контексту је нагласио да је битан идеал чојства и јунаштва у српској култури, историји и слици света, који је директно супротстављен Макијавелијевој теорији да циљ оправдава средство, јер чојство значи сачувати друге од себе, што упућује на морални и етички кодекс.
Објаснио је да српска култура никада није била асимилаторска и да је омогућавала другим људима да у њој учествују.
Ауторка и новинарка „Релативизације“ Љиљана Смајловић подсетила је на то да је студентски налог „Електротехнички факултет у блокади“ прогласио „Српски боксерски савез“ реликтом деведесетих година и обећао да таквих промена неће бити када студенти дођу на власт, док је Владушић истакао да је Српско лекарско друштво постојало много пре деведесетих година и да то показује да постоји традиција таквог именовања институција.
Реч је о традицији, објаснио је Владушић, која упућује на традицију Краљевине Србије из које се много може научити, али, како је рекао, много тога нисмо научили.
Када је реч о поменутом налогу, Владушић је указао на проблем нетранспарентности профила на друштвеној мрежи, односно – ко је то написао и чији је то став?
„Ја пишем текстове које објављујем на различитим сајтовима, објављујем их под својим именом и презименом и мислим да је то минимални гест поштења, да ако нешто желите да кажете да се потпишете именом и презименом, да људима буде јасно ко мисли и шта мисли“, казао је Владушић.
На питање каква је културна политика када је наша историја у питању, Владушић је казао да је у овом случају са „Википедијом“ неко требало да поради на томе и да то није ствар једног универзитетског професора, који може да напише текст, него надлежних министарстава који би требало да нотирају ствари и у складу са тим проблемима повуку потезе.
Оценио је да држава не ради много на томе како би усадила сећање на нашу историју у свест нових нараштаја.
Владушић је рекао да је за један део наше јавности највећи циљ да српски национални идентитет нестаје.
„То је тема дехомогенизације народа. Оно што је некада био народ постаје збир социјалних група које су међусобно супротстављене, у некој врсти рата, то је стање које је било пре Француске револуције“, истакао је Владушић.
(РТ.РС/Искра, 21.08.2026)
