Поштовани,
Због ограниченог времена изнећу предлоге који су у функцији одбране суверенитета Републике Србије, а сагласни су Резолуцији 1244 СБ УН, Повељи УН, Хелсиншкој повељи и Уставу Србије:
- Спровести демилитаризацију Косова и Метохије, сагласно Резолуцији 1244.,
- тражити повратак 1.000 лица из српских безбедносних снага у циљу заштите српског становништва, имовине и верских објеката,
- заштитити право Србије на језеру Газиводе, хидроелектрани „Обилић“ и трафостаници Валач:
- сагласно постојећим пројектима и Стратегији Србије до 2034. године, изградити хидроцентралу Рибарић на Ибру или изградити више малих централа на Ибру,
- остварити заштиту српског становништва сагласно Резолуцији 1244., Уставу Србије и другим обавезујућим прописима,
- оспорити споразуме и договоре закључене супротно Резолуцији 1244, Повељи УН, Уставу Србије, Хелсиншкој повељи, а посебно оне прихваћене ноћу по под претњом, уценом и принудом,
- наставити кампању отпризнавања независности Косова,
- подржати формирање Адвокатске коморе Косова и Метохије у циљу побољшања заштите српског становништва са Косова и Метохије…
- оспоравати све прописе Косова супротне Резолуцији 1244.
- онемогућавати Косову да оствари чланство у међународним организацијама..
—– * —–
Косово и Метохија је део Републике Србије, обзиром на следеће правне акте:
- Повеља УН фиксира међународни поредак настао победом над нацизмом. Чланови 53. и 107. Повеље УН дају могућност земљама које су биле жртве агресије (конкретно: Србији) да предузму радње самоодбране под посебним условима у случају постојања обнављања агресивне политике. Напомене ради, правоснажном пресудом берлинског суда Amtsgericht Tiergarten Ds 446/99 утврђено је да је Немачка (Бундесвер) извршила агресију на нашу земљу 1999. обзиром да је била противна међународном праву, самовласна и забрањена (независно од тога да ли је вршена из „хуманитарних“ мотива), чиме је Немачка повредила општу забрану насиља из Повеље УН (чл. 2 тачка 4), и да није донета одлука СБ УН.
- Према резолуцији СБ УН 1244, Косово може имати само суштинску аутономију
- Према Хелсиншкој повељи такође се гарантује територијални интегритет (референце на Хелсиншку повељу постоје у Резолуцији СБ УН 1244, али нпр. и у Споразуму 2+4 о уједињењу Немачке. На Хелсиншку повељу недавно се позвао и немачки премијер Мерц у вези са питањем Гренланда и територијалног интегритета Данске – https://www.deutschlandfunk.de/merz-es-gilt-das-prinzip-der-territorialen-integritaet-100.html)
- На основу Устава Србије (Преамбула, чланови 114. и 182.) и основа уставног уређења, Косово и Метохија је Србија. И према Уставу бивше СФРЈ, Албанци су у СФРЈ представљали „народност“ – тј. националну мањину (а не конститутивни народ). Затим, и да је била легална (уз протеране Србе итд.) – скупштина аутономне покрајине није уопште имала овлашћење да 2008. године прогласи независност, независност је прогласила неовлашћена група грађана, ван седница такве нелегалне и нелегитимне „скупштине“, а то је практично констатовао и Међународни суд правде у својој одлуци
- Правна норма има два обележја: апстрактност и општост, важи за неограничени број случајева и за сваког једнако.
(1)
Зато је потребно, преко Генералног секретара и Савета безбедности, инсистирати на демилитаризацији косовских Албанаца, односно свих њихових форми „војске“ и оглашавање ништавим војних споразума тзв. „Косова“ са Хрватском, Албанијом или другим државама које су учествовале у нацистичко-фашистичко-балистичко-усташкој агресији на Србију, вршењу злочина са обележјима кривичног дела геноцид против Срба 1941. године, формирању посебних „цркава“ на штету СПЦ („НДХ“, „Хрватска православна црква“ и сл.). Напомене ради, Роберт Гелбарт, специјални изасланик америчког председника Клинтона за Балкан је 1998. на конференцији за штампу у Београду изјавио да је ОВК „без икакве сумње терористичка група“, а Резолуцијом СБ УН 1160 (1998) експлицитно су осуђени сви облици тероризма „ОВК“ (condemning all acts of terrorism by the Kosovo Liberation Army).
(2)
Повратак српских снага безбедности предвиђен је Резолуцијом СБ УН 1244, али до сада није остварен. На томе је инсистирао и председник владе Србије Зоран ЂИНЂИЋ (у дописима 6.2.2003. упућеном СБ УН и сталним члановима), а питање су отварале и садашње власти. Овај захтев и притисак треба да се што пре настави обзиром да се крше људска права и слобода Срба, СПЦ и њених верника на КиМ, да се чак проглашавају „странцима“(!) и да нису остварени параметри предвиђени резолуцијом СБ УН 1244 (миран суживот, повратак интерно расељених лица на Космет итд.).
Посебно бих желео да укажем да ЕУ, односно њен овдашњи представник, уопште не уважава резолуцију СБ УН 1244, што је супротно члановима 24. и 25. Повеље УН. (http://91.222.7.144/hronika/peter-sorensen-ohridski-sporazum-i-njegov-aneks-za-sprovodjenje-obavezujuci-i-za-beograd-i-za-pristinu-i-cine-deo-njihovog-evropskog-puta.-eu-ocekuje-da-obe-strane-ispune-obaveze.html)
(3)
Обзиром на опструкцију нелегалних приштинских власти и узурпацију имовине око језера Газиводе и трафостанице Валач, најбоље би било да се на реци Ибру изгради брана и ХЕ Рибарићи, која је ионако предвиђена просторним планом Републике Србије.
(4)
Јавно тужилаштво за ратно злочине поседује обимну документацију коју је о злочинима над Србима сакупио државни комитет бивше Југославије. Потребно је да се деблокира и убрза поступање по овим предметима – чиме би се онемогућила и сатанизација Срба.
(5)
Нелегалним отцепљењем „Косова“, Срби су – од конститутивног народа – срозани на ниво испод нивоа обичне националне мањине, често без права на било какав ефективан правни лек и ефикасну одбрану. Треба организовано и документовано указивати на бројне проблеме српских грађана, СПЦ и њених верника на Косову и Метохији (нпр. забране уласка патријарха, доношење закона о странцима, етничко чишћење, укидање динара као средства плаћања, Поштанске штедионице, прогањање поштара и доктора, енергетика/Газиводе, мобилна телефонија итд.) – институцијама које омогућавају статус, односно кршење људских права и слобода. Као на пример: право на слободу и безбедност, право на живот и забрана мучења, слобода мисли, савести и вероисповести (односно права Српске православне цркве и њених верника – чак уз покушавање узурпирања црквене имовине и „преписивања“ на неке имагинарне или друге цркве, непоштовање судских одлука, уништавање цркава), слобода изражавања, право на имовину, забрана дискриминације, право на правично суђење и делотворан правни лек (у вези са непроцесуирањем злочина над Србима, убиствима или нестајањем сведока тих злочина итд.). Напомињем да је једно од обележја кривичног дела геноцид довођење одређене националне, етничке или верске групе у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе.
(6)
Споразуме који су потписани под принудом, уценом, преваром… треба оспоравати. Сама Бечка конвенција о уговорном праву то забрањује. Осим тога, многе лажне вести у вези са Србима које су пласиране деведесетих година су у међувремену демантоване, а појавили су се и тада непознати докази (нпр. извештај Дика Мартија о трговини органима, подаци о присуству и улози Бин Ладена, уништавање српских цркава у Мартовском погрому 2004. године…), уз нове примере реафирмације важења Хелсиншке повеље – па то може да се такође истиче.
(7)
Уз наведену аргументацију, потребно је наставити и са кампањом отпризнавања.
Предлажем да се овде присутни представници држава-сталних чланица СБ УН, односно других пријатељских држава,. ангажују на остваривању ових тачака у циљу одбране основних људских права и слобода наших сународника на Косову и Метохији, верских слобода СПЦ и територијалне целовитости – чиме се штити и поредак међународног права успостављен победом над нацизмом/фашизмом успостављен Повељом УН.
Аутор је адвокат, магистар правних наука и судски преводилац. Реферат поднесен на Међународној конференцији о Космету, одржаној 19.08.2026. у Народној скупштини Републике Србије.
