„Ја и Светозар Рељић смо упали у засједу… превезли су нас чамцем у село Баћин, а потом у зграду шумарије у Хрватској Дубици. Ту су нас претукли до несвијести.“
„Кравата смрти“: „Везали су нас конопцем испод врата, а крајеве преко леђа за ноге и руке. Уколико бисмо помјерили удове, конопац се стезао око врата. То су називали ‘краватом смрти’. Од те везе Светозар се угушио.“„И данас када се тога сјетим, све то преживљавам и не могу да спавам.“
— Мирко Кос (1938–2009)Септембар 1995. године у доњем току ријеке Уне није донио смирај јесени, већ огањ операције „Уна 95“. Док су се велике војне стратегије кројиле у далеким кабинетима, на самој обали, код ушћа рјечице Мљечнице, судбина је у засједу ставила двојицу мјештана, припаднике територијалне одбране трећег позива – Мирка Коса и Светозара Светка Рељића.
Били су то људи у годинама, наоружани тек старим пушкама „танџарама“, удаљени свега неколико стотина метара од својих кућних прагова. Насупрот њих стајале су „Црне мамбе“, елитна јединица хрватских снага. Тај неравноправан сусрет постаће увод у кошмар који људски ум тешко може појмити.
Пут у таму Хрватске Дубице
Заробљени и пребачени у чамцима на другу страну Уне, у Хрватску Дубицу, Мирко и Светко постају жртве несхватљиве суровости. У шумарију , претвореном у мучилиште, елитни војници су на двојици стараца испробавали најмрачније методе тортуре. Паљење тијела врелим, растопљеним најлоном, сјечење ножевима по лицу и тијелу, те ломљење ребара чизмама, били су само дио репертоара.
Најстрашнији симбол њиховог страдања била је тзв. „француска кравата“ – свирепи систем везивања конопцем гдје сваки покрет екстремитета стеже омчу око врата. У тој агонији, Светко Рељић је издахнуо, угушен сопственим напором да преживи. Мирко је остао сам, суочен са мртвим другом и џелатима који су тражили информације које он, обични мјештанин, није ни могао имати.
Бијег у хладну слободу
Мирку је наређено да тијело свог пријатеља у грађевинским колицима одвезе до Уне и баци га у ријеку. Под пратњом двојице војника, док је гурао терет мртвог друга, у Мирку се пробудио инстинкт старог пливача. На неколико метара од ријеке, одлучио је да не чека смрт.
Нагло је убрзао, гурнуо колица са Светковим тијелом у страну и скочио у набујалу, хладну Уну. Киша је падала, ријека је била висока и немилосрдна, иста она која је тих дана гутала и нападаче и браниоце. Док су меци зујали око њега, Мирко је одбацио одјећу, знајући да би га натопљена вуна повукла на дно. Рањен у ногу, сакривен у коријењу дрвећа уз обалу, чекао је ноћ.
Повратак међу своје
Под окриљем мрака, препливао је до Аде, ријечног острва које је дијелило двије Дубице. Између рафала који су насумично долазили са његове, српске стране, Мирко је чекао тренутак. Пред саму зору, допливао је до бункера за који је процијенио да је најсигурнији. Његова прва реченица била је лозинка преживљавања: „Ја сам Мирко Кос из Челебинаца!“ То презиме и име родног села били су његов једини штит од сопствене војске у магловито јутро.
Епилог и сјећање
Иако је преживио, Мирко Кос је до краја живота 2009. године носио ожиљке – оне видљиве на кожи од врелих капи најлона и оне невидљиве у души. Светко Рељић је на свој смирај чекао деценијама. Његови посмртни остаци предати су тек у марту 2025. године, а сахрањен је 1. априла у Комленцу, близу мјеста гдје је све почело.
Званични извјештаји хрватских команданата, попут оних које помиње аутор Ковачић, говорили су о повлачењу пред „јаким непријатељским снагама“, док су у стварности пред собом имали само двојицу стараца. Данас, док „мртве руке не гласају“, а преживјели често кроје историју по својој мјери, прича о Мирку и Светку остаје као опомена.То је прича о малом човјеку ухваћеном у олују рата, о вјерности до смрти и о надљудској снази оца који је изронио из ледене Уне да би свједочио истину.
ИЗВОД ИЗ СВЈЕДОЧЕЊА: МУЧЕЊЕ И БИЈЕГ МИРКА МИЛУТИНОВОГ КОСА
Предмет: Злочини над цивилима и припадницима ТО у операцији „Уна 95“
Документација бр: 727/96-20, 727/96-17, 36/97-4, 300/98
Идентитет свједока: Мирко Кос (свједок 727/96-20), рођен 1938. год, село Челебинци.
Мјесто и вријеме заробљавања: Ушће Мљечнице у Уну, 18. септембар 1995. око 16:00 часова.
Јединица агресора: 2. гардијска бригада ХВ „Громови“ – ударна група „Црне мамбе“.
КЉУЧНИ ДИЈЕЛОВИ ИСКАЗА:
Заробљавање: „Ја и Светозар Рељић смо упали у засједу… превезли су нас чамцем у село Бачин, а потом у зграду шумарије у Хрватској Дубици. Ту су нас претукли до несвијести.“
„Кравата смрти“: „Везали су нас конопцем испод врата, а крајеве преко леђа за ноге и руке. Уколико бисмо помјерили удове, конопац се стезао око врата. То су називали ‘краватом смрти’. Од те везе Светозар се угушио.“
Мучење паљењем: „Палили су пластику изнад наших глава тако да се врели, истопљени материјал сливао по нашим главама, раменима и рукама. Док смо трпили ужасне болове, хрватски војници су се смијали.“
Физичко унакажење: „Врховима ножева су нам правили расекотине по челу, ушима и леђима. Скакали су ми чизмама по тијелу и поломили ми 7 ребара.“
Бијег: „Наредили су ми да Светозарево тијело возим у колицима (тачкама) до Уне. Искористио сам тренутак, гурнуо колица и скочио у набујалу ријеку. Пуцали су за мном и погодили ме у ногу, али сам успио препливати до Аде, а потом пред зору до наших положаја.“
„И данас када се тога сјетим, све то преживљавам и не могу да спавам.“
— Мирко Кос (1938–2009)
Записао: Зоран М. Кос, син Мирков, фотографија: З.М.Кос и Булић Ненад
Постављање линк према веб-сајту https://www.the-dog-republic.com/Уколико одржавате веб сајт, није потребно да тражите дозволу како бисте поставили директан линк на странице овог веб сајта. Међутим, није дозвољено постављање линка на начин који би погрешно представио извор или садржај.Сва права задржана © 2025 – THE DOG REPUBLIC-https://www.the-dog-republic.com/
