У дугом распону од готово двадесет година Бора је са својом „Рибљом чорбом“ држао концерте у Грачаници, Лепосавићу и Митровици, а једном тешком приликом и на административној граници. Долазио је у своју кућу, у Покрајину, и отварао своју уметничку душу сународницима – чуварима свете српске земље.
Бора је био вишегодишњи члан Демократске странке Србије, члан њеног Главног одбора. То је било више од његовог политичког опредељења. Штавише, он није марио за политику као свакодневну делатност. О јавним стварима говорио је кроз своје стихове и музику. Њима је додиривао кључне животне теме, често и политичке, а њих најчешће у горко сатиричној обради.
На бројним концертима давао се публици, а она му је враћала пуним разумевањем његових животних порука. Од више таквих прилика којима сам присуствовао, у највећој успомени остаће ми његови наступи на Косову и Метохији. Тамо се могла осетити специфична тежина сусрета извођача и публике. У тим тренуцима у ваздуху се могла додирнути епска димензија догађаја, далеко од пуке забаве и уживања у изврсној музици, а блиско једном колективном животном ставу према заједничкој несрећи чији пипци свакодневно додирују људску егзестенцију.
Бора је био ненамеравани протомајстор ових тренутака, који су пружали вољу за животом и давали наду. Таквих тренутака на српском Косову већ дуго нема, а сада више нема ни Боре. Својим делом оставио је незаборавне успомене на његове косовске дане.
Слободан Самарџић
