Поштовани пријатељи,
Браћо и сестре,
Даме и господо,
Најпре се морамо присетити масовног дивљања косметских Албанаца, 17. марта 2004, незадовољних што им западни чиниоци још не испоручију српску јужну Покрајину. Разарачки поход на Србе, њихову имовину и светиње имао је тужан исход: 16 убијених, хиљаде повређених, 4 000 протераних, 800 запаљених кућа, 35 девастираних цркава и манастира. Али, упркос овим подацима, никаква казна за починиоце, штавише подстрек за још јачи притисак за признање независности „Косова“.
Данас, 22 године после погрома имамо ситуацију какву је прижељкивао западни чинилац: Србија је спремна да захваљујући издајничкој политици владајућег режима преда и последње своје институције у Покрајини, образовање и здравство, да се сасвим искључи из уставне и моралне обавезе да брани Косово и Метохију и да, сада већ сасвим извесно, потпише акт раван капитулацији – споразум о правном признању НАТО творевине – „Косова“.
Данас на кугли земаљској постоји једна једина држава која своју земљу и народ продаје на вересију. Њен владујући режим, на челу са владарем генијалисимусом, започео је ову издајничку акцију распродајом духовног, националног и државног топоса ове земље. Рачунао је, ако ова најтежа акција прође, проћи ће давање странцима на вересију и других богастава земље – руда и минерала, плодних ливада и пашњака, шума, вода и свега другог што странци затраже. А за узврат, режимски генијалисимус и његова камарила биће осигурани заштитом моћних земаља, поглавито западних сила. Многи у овој земљи су прећутно прижељкивали ако треба и тиранина који ће Србију лишити овог терета на сигурној стази ка Европској унији. Они нису схватали да Косово и Метохија није само један оптерећујући случај, већ да је то модел за продају читаве земље на вересију.
Од првог издајничкој акта – тзв. Првог бриселског споразума (март 2013) до последњих тајних усмених споразума о укључењу просвете и здравства у албански систем, сведоци смо одкидања једног по једног комада легитимног и легалног присуства Србије у Покрајини. Сада, после равно четрнаест година, свако може видети да је овај процес дошао до краја. У крајњој линији, свако може да изброји чиме је Србија располагала у протекторату УН све док из Београда у Приштину није дошла рука предаје. Тек захваљујући њој, протекторат, који је деловао по Резолуцији СБ УН 1244, претворио се у огољену окупацију здружених снага албанских сецесиониста и западних колонизатора.
Политика черупања Косова и Метохије одвијала се у преговарачкој тројној структури у којој су све три стране дувале у исту тикву постепеног предавања Покрајнине. Тај чувени процес „нормализације“ имао је само један смисао и циљ – пружати помоћ режиму и његовом вођи у процесу предаје. Како је почело тако се и завршава: прихватањем „Београда“ да се у поредак лажне творевине „Косово“ укључе и посебно осетљиве области образовања и здравства. Кад год се српска страна преговарачке тројке враћала кући са „добрим вестима“ знало се да је реч о још једној концесији косметским Албанцима, још једном кораку ка дефинитивном признању.
Тако је и сада јавност званично упозната са временски ограниченим правом кретања за наставнике и студенте Универзитета у Митровици који живе ван Покрајине. У много мањој мери пропагандни погон режима помиње обавезу да Срби из Покрајине морају за три месеца да преузму лична документа тзв. Косова. А ни најмање није се могло чути да процес утеривања институција образовања и здравства тече без проблема, а то је главна тема споразума који су, како је рекао изасланик ЕУ, постигнути још раније.
Поштовани скупе,
Сталним сведочењем о истини Косова и Метохије задовољава се само мала, говото минимална, страна трагедије овог дела државе и народа. То је, заправо, трагедија целе државе и целог народа. Ако би се, надајбоже, у наредним деценијама колико год истинито говорило о овој трагедији а Покрајина остала у рукама њених данашњих окупатора, нико не би остао невин.
Ми зато треба да превазиђемо окружење неповољних околности у којем непријатељи српског Косова воде игру. Ми не смемо остати посматрачи историјског зла ма колико истина била на нашој страни. Морамо бити свесни да је то само посматрачка истина, она која нема готово никаква оруђа за практично укључење у сцену политике и историје.
На ову констатацију, мој једини одговор је организација. О ма којој форми деловања размишљали она мора садржавати организационо начело. Нека овај митинг буде само почетак перманентног јавног деловања за одбрану нашег Косова и Метохије без обзира на његову тренутну позицију и формални статус.
Живело српско Косово и Метохија!
