У нашем народу се зна за израз „срећа у несрећи“ али се још увек не зна за синтагму „несрећа у срећи“. Она ми је пала на памет током читања веома вредне књиге Едгара Кабанаса и Еве Илуз, под насловом Хепикратија, која се на српском језику појавила 2021. године, захваљујући Андрићевом институту из Вишеграда. Ова књига на врло критичан начин говори о тријумфу позитивне психологије (и њених деривата) односно хепикрата који су успели да велики број људи увере да је врховни циљ и смисао њиховог живота да буду срећни.
На први поглед, свако од нас жели да буде срећан, само што је проблем у томе што се вероватно не бисмо сложили око тога шта значи бити срећан. За људе који се разболе, срећа постаје синоним за здравље, док Фројд тврди да срећа „у најужем смислу те речи, потиче обично од изненадног задовољења јако нагомиланих потреба, а по својој природи је могућа само као епизодични феномен“, што у преводу значи да смо углавном осуђени на несрећу. Наиме, да би се у једном тренутку могле срећно задовољити, потребе треба дуго нагомилавати (односно потребно је дуго бити несрећан).
За представнике позитивне психологије и милионе људи који су наоко здрави и нису читали Фројда, срећа је, међутим, нешто сасвим друго. Она је, пре свега, повезана са остваривањем сопствене личности. Бити срећaн значи остварити се (ма шта то значило).
Проблем је једино у томе што не постоји оно стање у коме можемо да кажемо да смо се остварили. Уместо тога, хепикрате нам шапућу да увек можемо још више да се остваримо, односно да морамо да будемо срећнији него што јесмо. Да бисмо поверовали у ово, представници позитивне психологије, покушавају да нас увере – а многе људе су у то збиља и уверили – да срећа може да се „научно“ измери, па тако постоје лични и национални „индекси среће“.
Савети хепикрата
Бацио сам се у краткотрајну потрагу по сајбер простору и врло брзо, ето ме пред мапом глобалне среће из 2023. године, која „научно“ доказује да су најсрећнији људи у Европи – Финци. Њихов индекс среће је 7,8 што је баш пуно, зар не, али и даље има простора за напредак – рецимо, били би срећнији да имају индекс 7,9. (Када смо већ код ове мапе, хтео бих да са вама поделим једну загонетку: никако није јасно зашто толико Норвежана – индекс среће 7,3 – током зиме, а и иначе, жели да оде у несрећну Шпанију, чији је индекс 6,4 уместо да одлете у још срећнији Исланд, са индексом од 7,5. Да ли сунце има неке везе са срећом? Хепикрате би казале да нема никакве).
Дакле, ако се срећа може научно мерити, онда нико није срећан онолико колико може да буде, па зато нема уљуљкивања, већ се рад на себи, односно рад на усавршавању личне среће мора наставити до највећег броја индекса среће, што значи до у бесконачност (или мало скромније речено, до краја живота).
Аутори Хепикратије тај рад на стицању среће, представљају као низ техника, које би наводно требало да утичу на ,,поправљање физичког и менталног здравља, превенцију болести, превладање стреса и осећања немоћи, рационализацију неуспеха на позитиван и продуктиван начин.”
Поменуте технике могу се поделити у две групе. Прва група служи нам да ,,усрећимо” властиту свест, тако што ћемо неговати оптимизам, наду, осећање самозадовољства, захвалности, личне остварености, те вере и љубави према себи. (У једној књизи о „самопомоћи“, пронашао сам следећи савет: изјутра, након прања зуба, свом одразу у огледалу неколико пута поновите ја те волим! Помислио сам: свет је стварно отишао дођавола: Нарцису је било довољно да заљубљено гледа у свој одраз, а ми сада морамо да том одразу још нешто и говоримо – толико о напретку „цивилизације“).
Друга група техника тиче се избацивања негативних мисли из свести: заборавите, дакле, на било какву критику самога себе, или критике света који нас окружује, јер све то може да нам произведе стрес или умањи веру у сопствене способности. Бити срећан значи имати позитиван став према себи и свету и понављати себи да заслужујеш љубав, поштовање, успех, каријеру и све те лепе ствари.
Ако се срећа може научно мерити, онда нико није срећан онолико колико може да буде
Значи, када је узимање у питању, узми све. Проблеми почињу са давањем. Хепикрате нас поучавају да не трошимо своје време на људе који нас угрожавају својим бригама, зебњама или проблемима; ти људи су и чланови породице и пријатељи и сви остали, наиме, сви они чију смо љубав пре две реченице „заслужили“. (Заслужили чиме?).
Илустрације ради, ево и једног савета са друштвених мрежа, у форми мима на чијој позадини доминира слика коња на обали мора, наравно усамљеног, јер је то идеал поруке: „Ако превише дозволиш људима да се на тебе ослањају, на крају ћеш да их носиш на леђима и још ће да ти говоре ‘је’л то може мало брже’“. Јасно је да се ово „превише“, врло лако може превидети када крене сликовити опис ужаса који чекају човека-коња који жели да помогне другим људима.
Стање свести
Хепикрате нам поручују: ако си несрећан, сам си за то крив, па ћеш зато сам (у преводу: уз помоћ нашег стручног персонала и производа наше индустрије среће које нам доносе милијарде долара профита) поново постати срећан или тачније речено, поново ћеш кренути на пут среће.
Срећа, дакле, за хепикрате нема везе са друштвеним приликама, или економским односима, или степеном суверенитета једне државе, или са односом олигархије према становништву, па ни са сунцем, наравно. Срећа је ствар која зависи само од стања свести појединца, од тебе укратко, па зато чак и онда када те, рецимо, фирма отпусти то треба да схватиш позитивно: као срећну околност која ти омогућује да пронађеш своје аутентично ја (које је на бившем радном месту, разуме се, било спутано) и да се тако „самооствариш“ у будућности. (Притом је, наравно, корисно заборавити да ти је можда претходно радно место служило као доказ да си се „самоостварио“, па си ујутру, са пеном на устима, могао да гледаш у огледало и говориш свом одразу како га волиш).
Укратко речено, хепикратски концепт среће те не повезује са другим људима и са светом, већ те од њих одваја и смешта у својеврсну тамницу среће у којој ћеш уз помоћ терапеута и терапеутских производа цео свој живот провести на путу среће, бежећи од негативних мисли, негативних људи, од свих могућих чаша жучи, уверен да је тај пут (а заправо шлајфовање на том путу) управо срећа о којој си сањао.
Аутори Хепикратије су врло добро закључили да срећа у овој срећној тамници, није више осећање, већ норма. Пред тобом није императив да будеш срећан, већ да изгледаш срећно, те да се представљаш (као) да си срећан, јер ћеш у противном бити проказан и одстрањен из заједнице, за почетак, пријатеља са друштвених мрежа (зато толико велики број људи на мрежама непрекидно показује потребу да докаже да је срећан) или из преноса НБА утакмица (забринута или тупа лица из публике зачас се претворе у „срећна“, када угледају себе на екрану видео-бима у дворани).
То врло добро знају амерички студенти и средњошколци (што значи да ће ускоро то знати и наши, ако већ не знају) па се највећи број њих, на основу истраживања Доне Фрајтас, бави „само једним јединим циљем, који их опседа и које су друштвене мреже масовно шириле: изгледати срећно“. Они то чине зато што је „срећа“ основни састојак личног брендирања, које је неопходно да би се постало инфлуенсер, јутјубер, или бар запосленик неке компаније, будући да компаније знају да „срећни“ људи боље раде, а „срећни“ су они који све могу да поднесу (зато што је све „изазов“) и све да претрпе, па чак и отказ, упркос чињеници да су дали све од себе, на послу.
Зато хепикрате понављају као мантру, следећу „истину“: не чини човека срећним „успех“, већ срећа човека чини „успешним“. Једина срећа који хепикратија познаје, јесте међутим, она лична, индивидуална срећа: не постоји срећа са другима, него само срећа насупрот другима.
Концепт личне среће доводи до распадање заједнице. Појединац се удаљава од пријатеља, чланова породице, сународника…
Концепт среће који је редукован на хепикратију и позитивну психологију, изазива изузетно негативна последице. Аутори Хепикратије, рецимо, указују на „известан број социолошких студија које су утврдиле директну везу између индивидуализма и све већег броја случајева депресије и самоубистава, посебно у развијеним друштвима, али и у земљама у развоју“.
И ово је довољно, али ево и наставка: ако је човеков најважнији (или чак једини) циљ срећа, онда се све друге вредности или појмови преводе на језик среће односно позитивне психологије. У том преводу, човек који има сопствено политичко мишљење које није у складу са политичком коректношћу, бива претворен у болесника кога треба психијатријски лечити.
Пол Готфрид у књизи Политика кривице и мултикултурализам, наводи пример Џона Рокера, играча бејзбола, који је у једном интервјуу изнео „погрдне примедбе о гејевима, црнцима и путницима из Трећег света које је сусрео у њујоршком метроу, на линији седам, а који је после негодовања медија упућен на психијатријско лечење.“ Није битно да ли бисмо се сложили са овим човеком у погледу његовог политичког мишљења: ствар је у томе да у држави у којој другачије мишљење постаје болест, не може ни да постоји другачије мишљење, већ само једно – у конкретном случају мишљење олигархије.
Разговор са огледалом
Друга последица: концепт личне среће доводи до распадање заједнице. Појединац се удаљава од пријатеља, чланова породице, сународника, јер су сви они сведени на потенцијалне изворе стреса, који онемогућава појединца да буде срећан.
Пошто је из истог разлога из свести појединца искључена и могућност мишљења (јер резултати мишљења могу бити депресивни) или стицања знања (из истих разлога), олигархија преко концепта личне среће појединца претвара у роба. Зато није случајно што су корпорације обилато финансирале ширење хепикратије. Номинално радећи на срећи људи, хепикратија их је заправо претварала у „срећне“ робове.
Ево примера: када тзв. обичног човека, који верује да срећа зависи само од њега, олигархија сруши на земљу током светске економске кризе из 2008. године, тај обичан човек само устаје и срећан што је устао, никада се не пита ко га је и зашто срушио на земљу – јер је научен да таква питања штете његовим изгледима за срећу. А када га олигархија поново угази, он ће поново устати срећан, јер свима хоће да докаже да је „флексибилан“ и „аутономан“, што су – тако је научен – услови да буде срећан.
И када олигархија то зна, зашто би, ког врага, и оклевала да све те тзв. обичне људе руши на земљу и да их гази, када све то није никакав злочин, већ само срећна околност која погаженима, ако су преживели, пружа срећну околност да пронађу своје аутентично ја и самоостваре се (до следећег гажења)?
Ја, разуме се, немам ништа против људи који на овај или онај начин помажу својим клијентима да изграде технике које им помажу у превладавању несрећа и неуспеха, које ће их, пре или касније, сколити – живот је истовремено и сладак и горак (ваљда је зато оно што је слатко, толико и слатко, а оно што је горко, толико и горко). Проблем је, међутим, у томе што се намерно форсира само један концепт среће – онај лични, индивидуални, где се привид среће плаћа дистанцирањем од других људи.
Концепт отпора несрећи и страдањима требало би повезати са осећањем заједнице: човек је у стрању да устане, након што падне, не зато што је сам самцијат, већ зато што ће му неко пружити руку, као што ће и он другима пружити руку, када падну. Када тако устане – мало зато што сам жели да устане, а мало зато што ће прихватити пружену руку – човек може да заједно са другим људима пита и зашто је пао.
На питање шта је срећа, одговор не даје само позитивна психологија, већ и књижевност, филозофија, религија. И зато срећа није само једна, она лична, која се пребројава индексом среће, већ има и других типова среће, које се не мере, већ се осећају. Једна од њих је и она која ипак мало зависи и од сунца.
Проблем је у томе што се форсира само један концепт среће – онај лични, где се привид среће плаћа дистанцирањем од других људи
Друга је срећа коју осетиш када свесно на себе преузимаш део „брига“, „стреса“ и „негативних мисли“ свог пријатеља, како би му помогао да се извуче из проблема у који је запао. Треће је она срећа која нас подсећа да нисмо кишне глисте и да ожиљци које носимо из прошлости нису само сећања на болне повреде, већ могу бити извори поноса, који нас чини срећним.
Постоје две ствари које хепикратија не зна или се прави да не зна: прво, као што не можемо да се смејемо сами, већ само у друштву, тако не можемо ни да будемо срећни ако смо усамљени. И друго: срећу можда можемо да поделимо са људима који су пролазници у нашем животу, наиме, са онима који су спремни да са нама буду само када сија сунце, али ће нас оставити чим падне прва кап кише. Међутим, срећу можемо да умножимо само са особама које волимо и који воле нас.
Довољно је имати једну такву особу, пред којом нећемо морати да се правимо да смо срећни, већ ћемо моћи да будемо и тужни; једну особу која ће са нама бити у свим околностима, у свим годишњим добима, и под сунцем, и под кишом, и под снегом, свеједно. Само што прича о тој једној особи, није више прича о срећи, него о љубави, која је много већа, дубља, трајнија, и на крају крајева и срећнија, од саме среће.
За крај, само још једна напомена о јутарњој рутини, након личне хигијене: уместо на разговор са огледалом, кладио бих се радије на молитву.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 18.03.2026)
