Два дана пред одлазак у пензију и „скидање униформе“, почетком новембра 2025, генерал Милосав Симовић осуђен је на 6 месеци кућног затвора. Док Виши суд у Нишу ћути и отеже са одговорима Јужним вестима, одбрана Симовића потвђује пресуду. Откривамо за шта је, у ствари, осуђен Симовић и како је текао његов “прогон по врлетима бирократије” уз много нечасних радњи, како објашњава његов адвокат.
“Неко мора да је оклеветао Јозефа К. јер је, иако није учинио никакво зло, једног јутра био ухапшен” – прва је реченица романа Процес Франца Кафке. Судећи по детаљима процеса против Симовића, нишка верзија би гласила – неко мора се да се уплашио или покушао да баци мрљу на генерала С, те је покренуо читаву машинерију да би С. био осуђен.
А за какве је то тајне податке осуђен Симовић на 6 месеци кућног затвора?
Симовић је смењен крајем јуна 2025, а у пензију је званично отишао 3. новембра 2025.
Генерал је имао само три и по дана да преда дужност након што је смењен са места команданта Копнене Војске Србије. По сведочењу одбране, збрзан кратким роком и изненадном сменом, генерал није успео да сву архиву разврста, а последње ноћи рока предао ју је сарадницима – да је запакују и пребаце у поткровље његовог стана, како би је одговорно разврстао јер је и даље био у служби, али није имао нити нову дужност нити канцеларију. Напомиње се и да није одао “никакав тајни податак” како му се ставља на терет, нити је највећи део документације имао икакав степен тајности.
Генералов адвокат Мирко Крстовић сматра да Симовић не би имао посла са правосудним органима да је одмах отишао у пензију када је предао дужност 27. јуна, али да неко „изнад њега“ због дугогодишње нескривене љубоморе према њему, није волео што је Симовић и након предаје дужности остао у служби.
Иако Симовић није имао и нема политичких амбиција, постојао је и страх од генералове популарности, па му је неко замерио што се, иако без његовог знања, само неформално помињао као кандидат за будућег министра одбране неформалне студентске листе или председнички кандидат групе грађана.
Комплетну изјаву и објашњење целог случаја које даје адвокат Мирко Крстовић преносимо у целости:
Генерал Симовић је човек кога лично познајем 29 година, обзиром да сам и сам, до 2023. године, био професионално војно лице, када сам као официр правне службе, у чину пуковника и пензионисан.
Могу слободно да кажем, а знам да је то мишљење већине, да је то човек који се рађа једном у веку.
Много нас анегдота везује током службе. Сећам се да сам током 2005/2006. године, када је као пуковник, на дужности команданта бригаде у Врању, као члан комисије био ангажован на задатку да испитамо кршење прописа са његове стране. Утврдили смо да је не чекајући писано одобрење од министра одбране, самоиницијативно дозволио да се војна цистерна ангажује у једном селу у околини Врања и тако помогне народу. Увек је био такав. Бирократске процедуре није ни трпео ни волео, народ му је био увек испред свега тога. Све то је чинио често и на своју штету. Увек је стајао иза својих одлука, спремно и одговорно се носећи са последицама.
Лично мислим да са правосудним органима не би имао посла, да је отишао у пензију оног дана када је предао дужност 27.06.2025. године. Неко изнад њега, очигледно због задњих година нескривене љубоморе према њему, није волео што је и након предаје дужности остао у служби. Евидентно је било и страха од његовог евентуалног политичког ангажовања, јер је тада објављено у незваничној студентској листи, да је кандидат за министра одбране, што је све урађено без његовог знања, обзиром да се ради о једном аполитичном човеку.
Популарност овог генерала је неупитна, како у војсци тако и у народу, што потврђује и одређена група грађана која га је видела чак и као председничког кандидата на будућим изборима. И поред тога што се ради, понављам о аполитичном човеку, све то му свакако није ишло у прилог.
За 37 година службе није имао ни „М“ од мрље у каријери. Чиста војничка душа, војничина и људина. То је он – у народу и војсци поштовани и вољени генерал.
Од када је предао дужност, 27.06.2025. године, неко је желео да има мрљу, и покренута је цела машинерија да се то и оствари. Као командант Копнене војске, имао је само три и по дана да преда дужност. Дању је обилазио гарнизоне, ноћу разврставао тридесетседмогодишњу личну и службену архиву. Када је задње ноћи видео, да неће стићи све да прегледа и разврста, исту је предао првим сарадницима да је редом упакују у картонске кутије, затворе, обезбеде траком, превезу и сместе у његов стан у Нишу, на деветом спрату, у поткровљу, у коме иначе нико не живи. Све ово, зато што је остао у служби, није имао нову дужност нити канцеларију, а желео је да одговорно, као што је и до тада радио, све уредно да прегледа и разврста.
И поред тога што том приликом нико никоме није одао никакав тајни податак, генерал је оптужен да је те и такве податке учинио доступним непозваним лицима. Истичем да се ради о његовим првим сарадницима, припадницима команде у којој је радио, учесницима у одбрани земље од НАТО агресије, и лицима која имају одговарајући сертификат за рад са поверљивим документима. Возач додуше није имао тај сертификат, али ни њега као ни остале није интересовао садржај тих докумената, који иначе не садрже никакве специјалне тајне податке, већ је пар њих тако степенован, а највећи део је без икаквог степена тајности. Неопростив грех му је што је, притиснут временом и обавезама, одлучио да се та документација из његове канцеларије одвезе у поменути стан. Приликом претреса 21.09.2025. године, картонске кутије су затечене, неотворене и неоштећене, односно у истом онаквом стању у каквом су и превежене из канцеларије у стан.
Од стране надлежних органа, у неформалном разговору, генералу је 24.10.2025.године, понуђено да прихвати Споразум о признању кривичног дела. Дана 28.10.2025. године, приликом саслушања, коме сам у својству изабраног браниоца лично и присуствовао, поступајући тужилац је и званично предложио закључење наведеног Споразума. Сагледавајући тренутак у коме се све ово дешавало, због изричитог става генерала Симовића, да ни на који начин не жели да компромитује војску и државу, свесно их стављајући испред породице и себе, одлучили смо да понуђени Споразум прихватимо, који је у коначном и потврђен од стране Вишег суда у Нишу.
Од предаје дужности команданта Копнене војске, 27.6. до 3.11, када је пензионисан, према овом часном човеку и генералу, било је много нечасних радњи. Божја воља или нечији труд, али генералу је два радна дана пре скидања униформе донета осуђујућа пресуда. Као и увек до сада, време ће показати своје.
Генерал Симовић никада и никоме није демантовао да је осуђен, али је више пута демантовао да носи наногицу и да је ухапшен. Оно што јавност треба и мора да зна, је да генерал Симовић или Симке, како га народ зове, свој образ није укаљао, остао је и даље веран народу, војсци и држави.
Коме је Симовић сметао, зашто је „штрчао“ и шта даље?
Пресуда је донета и она је правоснажна. Генерал Симовић треба да издржава казну у кућним условима и без електронског надзора, по динамици и договору са надлежним повереником.
Додатно објашњење од надлежних институција не постоји, јер још нису одговорили на захтев и упит Јужних вести, иако су комуницирали са политичким субјектом (ГГ Драган Милић), који су пренели одговор неготинског тужилаштва.
Генерал Симовић дужност је предао 27. јуна 2025. И тада се обратио јавности на скромном, али свечаном и војничким тоном обојеном догађају у Дому Војске.
Смена је изазвала и нагађања, а незванична информација, која ће се показати тачном, јесте да је у мерењу популарности јавних личности на југу Србије генерал био на врху по броју позитивних оцена и одсуству негативних, па су му „неко или неки“ који стално прате анкете и то узели као замерку.
Симовић је у својој богатој и часној каријери имао и један посебан подухват вредан пажње – заједно са сарадницима иницирао је и направио спомен-собу која се претворила у импозантан Музеј Копнене Војске у Команди на Тргу Краља Александра у Нишу. Бројне су биле похвале за тај патриотски допринос култури сећања, али незваничне информације показују да је Симовић, поред већинских похвала, имао дозу љубоморе и зависти “одозго” за тај пројекат. Што би народ рекао – “штрчао је некима”.
Сплет околности који је водио до пресуде, од краја јуна до новембра 2025, показује тачном такву оцену. Сазнања аутора текста и незваничне информације из кругова блиских овом поступку, говорила су тихим гласом – “покушавају нешто да му нађу, не презају, успеће”.
Јавност и суд времена показаће успешност ове намере.
Ко је Милосав Симовић?
Милосав Симовић рођен је новембра 1966. године у Рашкој.
Године 1985. завршио је Средњу војну школу копнене војске, док је Војну академију копнене војске, смер пешадија, завршио 1988. године.
Такође, завршио је генералштабно и командно-штабно усавршавање и високе студије безбедности и одбране, 2015. године.
Током своје каријере обављао је дужности команданта Копнене војске, заменика команданта Копнене војске, команданта Четврте бригаде копнене војске и 78. моторизоване бригаде.
Био је начелник штаба 78. моторизоване бригаде, начелник одсека за оперативно наставне послове штаба бригаде, командант моторизованог батаљона, заменик команданта моторизованог батаљона, као и командир моторизоване чете и противоклопног и стрељачког вода.
Током своје службе одликован је бројним војним орденима, споменицама и признањима.
2013. године проглашен је почасним грађанином Лепосавића, а 2016. године Спрска православна црква доделила му је орден Светог цара Константина због залагања и сарадње са црквом.
Од одликовања има и војну споменицу за учешће у Здруженој тактичкој вежби „Муњевити удар“ (2021.), војну спомен-медаљу за ревносну војну службу за 30 година (2019.), војну споменицу „Двадесетогодишњица одбране отаџбине од НАТО агресије“ (2019.), војну спомен-медаљу за учешће у борбеним дејствима на територији Србије (2018.), војну споменицу за учешће на здруженим тактичким вежбама (2016.), Орден белог орла са мачевима трећег степена (2016.), војну спомен-медаљу за учешће у борбеним дејствима на територији СФРЈ (2016.), војну спомен-медаљу за учешће у борбеним дејствима на територији СРЈ (2015.), војну споменицу за обележавање јубиларних годишњица Војске Србије (2015.), војну споменицу за учешће у војној паради „Београд 2014“ (2015.), војну спомен-медаљу за изузетне резултате у војној служби за официра (2012.), медаљу за ревносну службу – златна (2011.), војну спомен-медаљу за рањавање у борбеним дејствима (2011.), Орден за храброст (2000.) и војну спомен-медаљу за допринос систему одбране (1991.).
2017. године на прослави дана Копнене војске генерал је пред бројним званицама и државног врха Србије, запевао стару комитску четничку песму „Планино, моја планино“.
Милан Зиројевић
