Проблем је да нису политички артикулисани на иоле разуман и родољубив начин. Кључни, уистину дефинишући тренутак је упад Сабахудинових „студената“ на светосавску академију у Матици српској у Новом Саду и истовремени сулуди говор једног неокомунисте и фанатично самомрзитељског Србина, др Јове Бакића, на блокади Аутокоманде истог дана.
То што се „студенти“ нису оградили од таквих непочинстава, нити од подршке коју су из Приштине добили од Аљбина Куртија, не обећава ништа добро. Указује да је вођство протеста прешло у антисрпске руке, ма колико намере иницијатора биле чисте – баш као што је фебруарска револуција Керенског у Русији утрла пут бољшевицима.
Другосрбијански мрзитељи свега српског, финансирани споља (ово је емпиријска чињеница, а не „теорија завере“), успаничени Трамповим завртањем славине USAID, киднаповали су наратив о студентским протестима. Од Св. Саве, постало је непорециво да је здрава енергија протеста против једне лоше и банкротиране власти киднапована од људи који Србији и Србима (ма где били) не желе ништа добро.
Протести сада немају функцију повратка Србије у иоле нормално стање. Помисао да ће студенти да састављају неку прелазну владу сулуда је.
Посебно је бизарно да „грађанисти“ и другосрбијански активисти прозивају СПЦ због одсуства подршке студентима, премда су по свим другим питањима (абортуса, параде, трансџендеризма итд.) одлучни да СПЦ нема право да се меша у ма које питање државе и друштва.
У овом тренутку ни Њ.Св. нити ма ко из епископата не би требало да упућује поруке друкчије од оне која је садржана у божићној посланици Патријарха. Аргумент да ћемо „изгубити поверење младих“ није без основа, али је потенцијално већа штета од _de facto_ сврставања уз силе из сенке које сада несумњиво диригују протестима, а које ни Србима ни њиховој Цркви не желе ништа добро.
На крају све ће да спласне. Одлучујућу улогу имају службе безбедности и војска (примери: Николае Чаушеску 1989, Слободан Милошевић 2000, Башар ал Асад 2024). За сада су Вучићу сви инструменти оружане принуде лојални, јер немају иоле јасног саговорника на другој страни. Док је тако, режим је безбедан – такав какав је.
Моја прогноза: протести ће на крају шаптом да падну управо зато што су их киднаповали антисрби. У судару лоше власти и дезоријентисаних учесника протеста победиће на крају власт, али без нових избора. Изаћи ће из тог клинча још слабија него икада пре, дакле још спремнија да се повинује сваком диктату „колективног Запада“. Ово је по мојој процени исход са вероватноћом око 40%.
Подваријанта овог сценарија јесте да Вучић распише нове изборе на пролеће, да направи неке уступке у погледу приступа медијима и да на тим иборима СНС ипак победи (премда са смањеном већином) – вероватноћа око 30%.
Најмање пожељна варијанта јесте да падне крв – можда као последица режираног инцидента под „лажном заставом“ – после чега би уследила општа ескалација насиља, увођење ванредног стања и свеопшти колапс. Овакав исход прижељкују многе комшије у „региону“ и другосрбијански фанатици. Та опасност и те како постоји.
Рак мозга не сме да замени рак простате.
