“Шта је мени Косово?” са Јованом Зафировићем

Шта је Косово некоме ко о њему пише кроз афоризме и да ли је све рекао кроз њих или са нама има још нешто да подели? Гост подкаста „Шта је мени Косово?“ је Јован Зафировић, афористичар са Косова. Јоване, да ли је све речено у афоризмима?

Мислим да јесте, јер свако инсистирање на тумачењу и даљем објашњењу аутора је беспотребно и разводњава поенту коју је хтео да саопшти. То је више на људима који читају афоризам и они могу различито да тумаче и различито да дешифрују све те речи. Тако да, што се тиче аутора, мислим да је беспотребно говорити о афоризму даље.

Ко је Јован Зафировић?

Постоји реченица која каже „прочитајте његову биографију да видите шта жели да буде, а погледајте његов живот – да видите шта је“. Ја сам Јован Зафировић, за оне који ме не знају. Долазим из Доњег Кормињана, то је Косовско Поморавље, Косовска Каменица. За оне који не знају, то је Гњилане. Када ме питају ‘одакле си?’ и када кажем, многи не знају и обично причам – ‘је л’ идете у Грчку’, ‘па идемо у Грчку’ и тако их некако наводим да знају. Одрастао сам доле, сада сам овде, свуда негде – Београд, Косовска Митровица, мање-више село одакле долазим. Пишем сатиру, живим и борим се.

Када је био тренутак када си почео да пишеш афоризме?

Што се тиче афоризама кренуло је читањем одређених аутора, а потреба за писањем и за изражавањем уопште постоји од раног детињства. Одрастао сам на песмама Боре Ђорђевића и на свим његовим ангажованим текстовима и, онда сам имао потребу да и ја на свој начин проговорим. Било је различитих записа, реченица и тако даље, док се није некако искристалисало, па је и написан тај први афоризам. Одатле је кренуло, да сам и ја био задовољан тим написаним афоризмом.

И, који је први афоризам? Да ли га се сећаш?

Сећам се, само имам тај проблем да не знам кад ме питају: ‘Еј кажи неки’, мислим одакле знам да кажем. Али, први је био: „Није све тако црно у медицини. Мантили су бели“. Идеја је настала на пракси током средње школе и то је тај први афоризам. Тако је кренуло и објављивање на друштвеним мрежама, па онда сам мало стопирао из различитих разлога. Да ли сам задовољан или нисам – увек ту постоје нека колебања. Да ли сте задовољни оним што сте написали, да ли то заправо вреди? Али кад су људи већ почели да препознају и да вреднују, да поштују то што радим, онда сам био сигуран и ето од тада континуирано радим на афоризмима и сатири уопште.

Оно по чему си ти у јавности, односно међу Србима са Косова, препознат јесте да си афоризме који су критични према политичкој ситуацији писао у тренутку када је владала једна атмосфера страха, када су људи такорећи у кафанама шапутали. Да ли си због тога имао проблеме?

Опет морам да се вратим на Бору Ђорђевића и, у неформалним разговорима, када се шалим са пријатељима, увек кажем да мене није ослободила војска на Косову, него Бора Ђорђевић својом слободом, својим бескомпромисним изражавањем и онда сам схватио – ‘ево, може он, могу и ја’. Наравно, не сад у било ком смислу да се мерим са њим, то се не доводи у питање, али у смислу да и ја смем да кажем и то ме ослобађа.

Свако од нас има страх, да се разумемо. Схватио да страх можеш да победиш једино тако што му идеш у сусрет. Нисам имао проблема у смислу директних претњи. Свакако да постоје различити коментари на друштвеним мрежама, то је неконтролисано и лажни профили и прави, сасвим је неважно. Али могло би да се узме као проблем ситуација где ми је забрањено да имам промоцију у свом крају и то нико не сме да каже директно. Радници из те установе који су свесни ситуације дођу, па дошаптају: ‘Е, не сме да те зове због овога, због своје функције, због свог положаја’. То су тренутни проблеми, било је више таквих ситуација, али то је за мене занемарујуће, није вредно да се о томе говори, да се томе даје на значају и да се подиже њихов рејтинг. То говори о њиховој култури, а не о мојој култури и не бих се обазирао превише на то.

Ту говоримо о сегменту слободе изражавања. Да ли се ти осећаш слободно? Где су границе те слободе?

Парафразираћу једну реченицу ‘Без закона, нема слободе’. Ја се осећам слободно и када говоримо о том слободном изражавању ту слободу повезујем са цензуром и аутоцензуром. Кроз ту призму треба посматрати то. Свакако да цензура постоји у одређеним медијима када се говори о објављивању радова, међутим, када је аутоцензура у питању – yу немам никакве дилеме. Свакако да сваки човек има неки свој вредносни систем, да ли је, на пример, прихваћен у друштву или неки подкултурни, сасвим је неважно, али зна одређене границе, не из страха, него из пристојности. У том смислу вероватно да постоје одређене ствари којих се држим, одређених принципа, али што се тиче слободе – не. Апсолутно сам слободан и нисам, што би многи рекли, инструисан.

Колико је на афоризме који су настали утицала комплексна политичка ситуација на Косову? Да ли је она тебе гурнула у то да ниси имао избора, него да највећи број твојих афоризама реферишеш на комплексну стварност на Косову, која се пре свега односи на српску заједницу?

Претенциозно је рећи да је Јован Зафировић афористичар онако у својој бити и да је то одређено рођењем. Свакако да нешто потиче из нас унутра, дакле, оно што носимо у себи. Међутим, човек је свакако продукт и спољних утицаја и када говоримо о тој политичкој ситуацији, логичније би било да је Јован Зафировић постао полтрон, кукавица, слепи послушник, а не афористичар. И хвала Богу да нисам постао то, да сам постао афористичар и да могу да коментаришем стварност на посебан начин, из становишта које за наше просторе није било типично, иако то можда са моје стране и претенциозно звучи.

Значи, свакако те је та ситуација донекла довела до тога? Колико су ситуација и сталне тензије утицале и одразиле се на твоје одрастање, твој живот? Да ли те је то више везивало за Косово или те удаљавало или је створило неку врсту зависности да мораш тиме да се бавиш? Говорим донекле из личне перспективе, односно људи који се на различите начине баве том темом.

Веома занимљиво питање и сад ми је све конфузно. Док сам слушао, имао сам гомилу ствари да кажем, бојим се да сада нећу рећи ништа.

Косово је један парадокс и то удаљавање и то везивање. Наравно да је на мене утицала ситуација да у тренуцима променимо милион осећања, али мислим да кад човек размисли, кад је сам са собом, заправо му је јасније шта њему значи Косово и шта би он без Косова. И у тренуцима разочараности, беса, туге, увек се помисли: ‘Ма нећу више ни да обраћам пажњу ни на Косово, ја бих отишао’.

Међутим, после неколико тренутака, схватите да морате да прокоментаришете. Не зато што се понеке ситуације не тичу или тичу вас лично, него вас, што би рекао један песник – ‘све ране мога рода боле“. Свакако мислим да је Косово, колико год ми бежали од њега или не, неотуђиви део и то нас је изградило. Године одрастања, сад би то многи назвали траумама, због различитих пресија, репресија и свих тих ствари које смо проживели. Ја се мало мање сећам ратног периода, али свакако се сећам оног после тога и није било ништа знатно боље, напротив. Али, све то вас изграђује и не можете од тога да бежите. И не треба. Не треба, заправо.

Шта је то највише изазивало рана или фрустрација, за некога ко је одрастао у Косовском Поморављу, у послератном том периоду? Које су то биле фрустрације, да ли су то политичке тензије, да ли су ту међуетничке тензије? Шта је то теби кроз године изазивало највише фрустрација и да ли се кроз године мењао фокус онога што изазива? Да ли су се мењали актери?

Све оно што је набројано је утицало и актери се нису мењали, надам се да ће ускоро и да се промене, па да можда нешто и буде боље. Можда то зависи и од тренутка током одрастања. У једном тренутку нас боли ово, у другом тренутку нас боли оно. Када сте у средњој школи, онда вас боли зато што је наставник пристрасан према другим ученицима, а не према вама. Па онда, када завршите школу, не можете да се запослите, па вас то мучи. Па онда у детињству вам и заправо и није јасно зашто не можете да идете да се играте до касно у ноћ или зашто мора неко да вас чека после школе, у вечерњим сатима после музичке школе да вас доведе кући и тако даље. Дакле, све то утиче. Међутим, тога постајете свесни и доста касније вам буде јасно зашто је нешто било тако. Свакако да и данас највећи утицај и највећи бес изазива, па себичност и непотизам и све оно што повређује људе, што их удаљава од Косова.

Нисмо сви исти и сви посматрамо другачије и немају сви свест шта заправо значи, не Косово, него родни крај, и свакако да повређују одређене ситуације и људи који вас истискују из родног краја и као да њима више припада, а заправо то није тачно…

То ме некако највише повређује, не одсуство борбе тих људи, већ бахатост људи због којих се то дешава.

Чија бахатост?

Политичке структуре, свакако. Јасно је, нема шта.

Које? Српске, албанске?

И једне и друге, из различитих аспеката. Албанске – наравно – на етничкој основи, а српске – наравно – што још више боли него албанске, јер имате Албанце и просто је, ако сме да се каже, природно – да људи очекују и да се суочавају са одређеним проблемима. Међутим, оно што више боли, јесте, условно речено, издаја и опхођење Срба према Србима. То више повређује људе када говорим са њима, а и мене лично.

Овај разговор водимо уочи парламентарних избора који се одржавају на Косову и у атмосфери политичких тензија које се не одвијају само пред ове изборе, него су и иначе присутн. Бројне су поделе у српској заједници, практично чланови породице су на ивици сукоба због различитих политичких мишљења и ти си иступио са неколико објава на Фејсбуку, критикујући и описујући ту ситуациј. Како би описао тренутно ту политичку ситуацију и уопште атмосферу?

Не знам тачно која је више објава којом сам покушао да опишем политичку ситуацију. Свакако да је политичка ситуација таква да никако не иде на руку обичнимм грађанима. Политичка ситуација је увек била таква и она се подгрева кад год то било ком режиму одговара – да ли режиму у Београду или у Приштини. Али чини ми се да је сад специфична ситуација и када говоримо о овим изборима на Косову, јер имамо власт у Београду која је чини ми се уздрмана овим протестима и немогуће је предвидети било шта што може да се деси, иако могу да се наслућују различите ствари… Али, ситуација је непредвидива и беспотребно је залетати се и говорити. Свакако ситуација не иде на руку никако Србима на простору Косова и Метохије и чини ми се да и после ових избора, ако остану ови режими – њима може да буде само горе, а не боље.

Прича се о томе како млади одлазе, не виде своју будућност. Да ли ти видиш себе овде? Или да сада напокон поставим оно питање? Шта је теби Косово?

Ако човек жели да напредује и то у било ком смислу, тренутно не постоје услови за то на простору Косова и Метохије – дефинитивно. То видим из своје перспективе и из те перспективе и могу само да причам, јер да нисам почео да објављујем и на Радио Београду и у Политици и у Вечерњим новостима, нико можда не би обратио пажњу и не би бацио сноп светла на оно што радим, а свакако и када говоримо и о образовању, када говоримом па и о спорту и тако даље.

У свим аспектима, овде нема просперитета и разумљиво је што млади људи одлазе. Оно што је трагично јесте да се не чини ништа да се услови побољшају и да се то промени. Свакако некоме одговара таква ситуација, али чак и мислим да постоје одређене ствари које служе или које би требало да служе као подршка младима. Међутим, сви знамо како овде то функционише и да се та помоћ у било ком смислу, не прослеђује ономе коме треба.

А, када говоримо о томе шта је мени Косово. Када смо се чули за овај разговор, размишљао сам шта да кажем, а да не буде познато, да не звучи онако што смо већ милион пута чули. Сетио сам се рецензије Иване Вановац коју је писала за књигу Александра Дунђерина и тако и ја посматрам Косово. Она каже да је Косово дубоко утемељени дом са душом черге – парафразирам наравно – оно не гарантује сутра, али гарантује вечност. Косово је непрекидно искушавање, непролазна младост са мудрошћу старца. Ако се добро сећам. Да и то ми је онако једна од најбољих дефиниција са којом би ја могао да се поистоветим и да кажем шта је мени Косово.

Драго ми је да ниси користио ауторе са стране, него да је то баш била наша Ивана.

Мислим да је и беспотребно користити друге ауторе. Мислим да само ми знамо шта је нама Косово. Не може неко да ми прича о томе. Може да прича шта је неком Косово са друге стране, али заправо ми сви осећамо слично, само што је Ивана, чини ми се, бар оно што сам ја прочитао, а прочитао сам прилично о Косову, по најбоље артикулисала оно што ја осећам.

Све оно што се овде дешава, одразило се и на животе људи и који овде живе, али и који не живе, јер је комплексно политичко питање. Стално постоји тај раздор – ‘нека неко дође да живи, па нека ми онда прича’, са друге стране, и ми можда не знамо перспективу некога ко живи у неком другом месту. Да ли ти смета кад слушаш разне аналитичаре, политичаре где ти својим очима видиш нешто што се дешава, а у ствари јавност заправо има потпуно другачију представу?

Морам прво да се вратим на почетак. И да се разумемо, ником не забрањујем да прича о Косову и да има своје гледиште и свој осећај према Косову. Само сам хтео да кажем, а можда нисам био јасан, у претходном одговору, да свакако другачије осећамо, није иста перспектива у том смислу. А свакако мислим, сад су сви аналитичари за све и сви су некако стручњаци, сви могу и да причају. Наравно и ту се види моћ медија, кад једном оде у етар онда се то и дели и тако даље. И свако своје блиско гледиште дели и ту нема исправке, по мени. Зато што то углавном деле мејнстрим медији и приказују аналитичаре.

Срби са Косова и Метохије свакако имају потребу и дали би све да могу да кажу да се не слажу са одређеним гледиштима и са одређеним становиштима, међутим, они немају моћ и њихов глас се не чује. Мени је идеја и поред овога што пишем афоризме, да говорим, не у име свих, јер то је непотребно и нереално и непоштено, али у своје име да изразим неслагање са одређеним стварима, са одређеном пропагандом која се заправо води. Нисам присталица никакве пропаганде и ако би ишла нама у корист и ако не би ишла нама у корист. Мислим да је истина једини пут који нам је потребан, па макар она била и најцрња. Али мислим да треба да се зна и за будућа поколења која долазе и која ће гледати, па нека то буде огледало и пример да она буду иста или другачија од нас.

Која је разлика као неко ко је одрастао на југу, у Косовском Поморављу? Сада си можда чешће у северној Косовској Митровици… Стално се нкекако води дебата – ‘ови на северу’, ‘ови на југу’. Некад, чини ми се, често и беспредметна, али можда и не. Да ли осећаш разлику и шта је за тебе разлика у ствари?

Свакако. Донекле је и тај здрав локал патриотизам, а донекле и није, односно однекле није. Специфична је ситуација свакако, ја тренутно не видим разлику. Зашто је не видим?

Зато што сад не смеш сада да кажеш, јер си сада и тамо и овамо и да се не замериш сад овима са југа, овима са севера…

Зашто је иста ситуација? Зато што, рецимо, али сад ово није смешно, ово је тужно – али тако је како је – ја сам одрастао на југу и оно што се све време дешавало на југу, сада се дешава на северу. Када се тај процес завршио на југу, дошао сам овде, на север и мени је исто. Уопште не осећам неку промену. И кад људи говоре и кад драматизују и кад виде те полицајце и специјалце са пушкама и тако даље… Па ја сам их виђао сваког дана. Наравно, сад сам и старији и другачије размишљам и све је другачије, али исто сам то проживљавао доле, на југу – ако ћемо да се делимо. То је процес који је доле био незаустављив и који је, чини ми се, нажалост и овде незаустављив.

Како би назвао тај процес који се, кажеш – десио се на југу, а сада на северу? Какав је то процес, чега?

Мислим да је у питању синдром куване жабе. Ја сам био клинац, уопште нећу да осећам грижу савести, јер нисам ни могао да утичем. Не знам да ли су људи могли да утичу, сигурно да јесу у неком раније периоду, док није кренула ситуација рапидно да се погоршава, када говоримо о Србима. Вероватно јесу у неком смислу. Међутим, сада више нисам оптимистичан и оно што сам видео на југу – видим на северу да се данас дешава.

На југу си живео у средини која је делимично мешовита, али како би описао те српско-албанске односе, као неко ко је имао искуство живота у различитим срединама на Косову?

Добро, да, релативно јесте мешовита. Место у коме сам одрастао јесте чисто српско село и сва та околна села јесу српска. Међутим, било какви административни послови, трговина, све је морало да буде изван села, а свакако да је то додир са другим етничким групама, не само Албанцима. Ту су и Роми и тако даље. Другачији је доживљај, острашћени сте када сте у том пубертетском периоду, све вас притиска. Видите различите албанске симболе који вам сметају, па имате потребу да наглашавате ко сте и да ви стављате своје симболе. У том смислу видим.

Што се тиче директних проблема, нисам имао у великој мери, директно. Свакако могу то да буду, односно биле су провокације када идемо аутобусом, у Косовској Каменици. Други су доживљавали провокације испред школе, који су ишли у Косовску Каменицу, ја нисам ишао, али смо обилазили. И у том смислу, директно нисам имао, али свакако да се дешавају људима и то људима који живе у планинским местима, где их је мало и где живе изоловано и где је више Албанаца. Ту се дешавају различите крађе, обијања… Али ја лично нисам доживео.

Да ли су ти односи уопште поправљиви?

Комуникација између Срба и Албанаца постоји до тачке када се говори о статусу. И мислим да је то у овим околностима непоправљиво и свако инсистирање је контрапродуктивно. Свакако да ће увек постојати сарадња на економском нивоу, административном, али мислим да у овим околностима не треба инсистирати, зато што се увек то користи за манипулацију, подгревање, етикетирање. Дакле, ако сад неко сарађује између Срба и Албанаца, он ће бити етикетиран да ли је издајник Србије или је вероватно… Не знам како они етикетирају.

Те етикете се лако ‘лепе’ за различите ствари.

Свакако, али то је велики проблем данашњице и зато не треба инсистирати на томе, јер нас и систем гура и неминовно је да постоји. И сам позив Србије да се учествује на косовским изборима даје легитимитет томе, а са друге стране, говори да је било који вид комуникације издаја. И људи су између чекића и наковња где и шта да раде. Тако да када не би мешала политика споља и да не утиче на људе, мислим да би комуникација била знатно милија. Свакако не у потпуности мила због различитих историјских догађаја и околности, али знатно милија бар на нивоу сарадње.

Да ли би додао још нешто – шта је теби Косово? Да ли би издвојио неки афоризам, посебно сада?

Сад сам затечен. Свакако да не би, зато што не могу да се сетим било ког афоризма. Али, и било која реченица и било која књига и било која прича не може да сажме све оно што осећате, а људи имају потребу да се то сажме и да се ослободе тих осећања, а то је немогуће зато што је, и као што сам цитирао Ивану, свакодневно искушење и свакодневна непредвидивост и свакодневна не несигурност, али свакако нешто што није извесно. И у тим околностима се из дана у дан мења и наш однос према Косову, не оно суштински шта је нама Косово, али свакако у извесној мери да ли видимо и како га видимо и шта нам оно доноси, а шта нам оно узима.