Студенти у блокади Правних факултета Универзитета у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу огласили су саопштењем под називом „Како сам издао српски народ – од Бриселског до Охридског споразума“, које су посветили Александру Вучићу. Баш као што и сам назив каже, студенти су анализирали политику актуелне власти и потписане, односно договорене споразуме у овом раздобљу, те на крају изашли са закључком – „велеиздаја“.
Студенти критикују потписивање Бриселског споразума, уз оптужбе на рачун акетуелне власти – да је тиме одустала од интереса заснованих на Резолуцији 1244.
Ипак, као „најјачи и најболнији ударац“ по националне интересе виде Вучићево потписивање Вашингтонског споразума.
„Када се овај споразум сагледа потпуно објективно, јасно је да је Република Србија потписом свог председника прећутно и де фацто признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе“, оцењују.
У својој анализи осврнули су се и на Охридски споразум који тумаче у сличном тону, односно наводе да је „катастрофалан“.
А „катастрофалан“ је зато што је, према оцени студената правних факултета, преузета обавеза да је за улазак у ЕУ потребно де јуре признање Косова.
„Актуелни председник Републике Србије део је агенде која се може назвати волеиздаја у вишеструком поврату“, наводе студенти, позивајући Вучића још једном да распише ванредне парламентарне изборе.
У наставку преносимо у целости саопштење студената у блокади правних факултета у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу
Година је 2012. Српска напредна странка у својој предизборној кампањи обећава да ће прекинути Бриселски дијалог уколико дође на власт. Ипак, показало се да је то прва у низу предстојећих лажи Вучићевог режима, те да је тако настављена политика претходне власти.
По доласку на власт уследило је антидржавно и противуставно деловање чији је први корак потписивање „Бриселског споразума“ 19. априла 2013. године.
Потписник је био тадашњи председник Владе, Ивица Дачић, а активан учесник у преговорима садашњи председник Александар Вучић, који се о томе и сам похвалио на сајту председника Републике Србије у одељку „биографија”.
Споразумом је регулисан положај Срба на Космету у оквиру Заједнице српских општина, при чему су овлашћења знатно мања него што то произлази из Резолуције 1244 СБ УН.
Такође, прописана је интеграција преосталих српских безбедносних структура у косовске, а полиције на северу Космета у косовску полицију.
Такво решење је неупоредиво са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, на основу које је могуће распоређивање максимално 2500 војника.
Последњим параграфом „Бриселског споразума“, прописано је да одржавање избора на северу Космета убудуће буде у складу са косовским законом и међународним стандардима.
Изводи се закључак да потписивањем „Бриселског споразума“ Република Србија одустаје од својих легалних и легитимних интереса заснованих на Резолуцији 1244 Савета безбедности, Уједињених Нација, која још увек важи, али се не примењује, не само због тога што су је прекршиле западне силе, већ и због недостојних и недоследних поступака саме Републике Србије, а што се може дефинисати само на један начин, као велеиздаја.
Ипак, најјачи и најболнији ударац по националне интересе задао је лично садашњи председник Републике Србије Александар Вучић, када је, 4. септембра 2020. године, својом руком потписао Вашингтонски споразум о економској нормализацији.
Претпоследњом тачком овог споразума прописано је да се Косово (Приштина) слаже да имплементира једногодишњи мораторијум на постизање нових чланстава у међународним организацијама, а Србија (Београд) се слаже да стави једногодишњи мораторијум на кампању повлачења признања и да се уздржи од формалног и неформалног захтевања да било која држава или међународна организација не призна Косово (Приштину) као независну државу, те да оба споразума ступају на снагу одмах.
Када се овај споразум сагледа потпуно објективно, јасно је да је Република Србија потписом свог председника прећутно и де фацто признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе.
Након потписивања Вашингтонског споразума уследили су преговори о Споразуму о путу нормализације између Косова и Србије од 27. фебруара 2023. године, у медијима назван Француско-немачки споразум, а касније и Охридски споразум из разлога што је састанак Београда и Приштина одржан у Охриду.
Овим катастрофалним споразумом је прописано да ће тзв. Косово и Србија међусобно признати своја документа, националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате;
да ће обе стране поштовати циљеве и принципе Повеље Уједињених нација, посебно оне о сувереној равноправности свих држава, поштовање њихове независности, аутономије и територијалног интегритета;
да се Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији, да ни једна страна неће блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак супротне стране, на путу ка Европској унији; да ће стране разменити сталне мисије; да ће стране примењивати све претходне споразуме, који остају важећи и обавезујући, те да ће поштовати Мапу пута за имплементацију која је предложена овим споразумом.
Иако Охридски споразум, према информацијама добијених из медија, није потписан, изгледа да је потписан Анекс за имплементацију Споразума о путу нормализације између Косова и Србије, који се налази на сајту Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, којим је прописано да је Анекс саставни део Охридског споразума, да се Србија у потпуности посвећује поштовању свих чланова Охридског споразума, као и поменутог Анекса, те да ће Споразум и Анекс постати саставни делови процеса приступања Србије и Косова Европској унији.
На основу свега, тешка срца се мора признати да је услов за улазак Србије у ЕУ, де јуре признање тзв. Републике Косово, те да је актуелни председник Републике Србије део агенде која се може назвати волеиздаја у вишеструком поврату, баш као што то пише у наслову дела академика Косте Чавошког.
АВелеиздајниче Распиши изборе
