Све­ште­ник ко­ји је кр­стио и спа­сао Га­ври­ла Прин­ци­па

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ба­ња­лу­ка – Све­ште­ник Ми­лош Бил­би­ја, у на­ро­ду по­зна­ти­ји и као Ми­лан, ни­је ушао у ка­лен­дар све­тих због то­га што је у цр­кви у Бо­сан­ском Гра­хо­ву кр­стио Га­ври­ла Прин­ци­па, већ због оно­га што је учи­нио на­кон атен­та­та у Са­ра­је­ву. Про­та Ми­лош од­и­грао је та­да кључ­ну исто­риј­ску уло­гу, од­би­ја­ју­ћи да аустро­у­гар­ским вла­сти­ма фал­си­фи­ку­је кр­ште­ни­цу срп­ског мла­ди­ћа, чи­је ће име по­ста­ти сим­бол бор­бе про­тив аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је. И ти­ме је спа­сао Прин­ци­пов жи­вот.

На­кон што је Га­ври­ло Прин­цип убио над­вој­во­ду Фран­ца Фер­ди­нан­да, шуц­ко­ри – спе­ци­јал­не је­ди­ни­це аустро­у­гар­ске по­ли­ци­је за­ду­же­не за про­го­не Ср­ба по Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни – по­ку­ша­ле су до­ћи до „по­да­тка” да је Прин­цип био ме­сец да­на ста­ри­ји. Ра­чу­на­ли су да би Прин­цип, ако би се да­тум ње­го­вог ро­ђе­ња по­ме­рио са­мо за 30 да­на уна­зад, мо­гао да бу­де осу­ђен на ве­ша­ла. Прин­ци­па, ко­ји је ро­ђен 1894. го­ди­не од пу­но­лет­ства, то јест од два­де­се­те го­ди­не жи­во­та, де­ли­ло је ме­сец да­на, а ти­ме и од смрт­не ка­зне. По­твр­да те тврд­ње за­ви­си­ла је од јед­ног чо­ве­ка – про­те Ми­ло­ша Бил­би­је, та­да па­ро­ха у Цр­ном Лу­гу, ду­хов­ног оца Га­ври­ла Прин­ци­па, од ко­га се тра­жи­ло да пре­пра­ви цр­кве­не спи­се и прак­тич­но осу­ди на ве­ша­ла па­ро­хи­ја­на ког је кр­стио. За­то су га шуц­ко­ри про­на­шли и по­ку­ша­ли убе­ди­ти да „про­да” Прин­ци­па, тра­же­ћи да пот­пи­ше ла­жну по­твр­ду о да­ту­му ње­го­вог ро­ђе­ња у за­ме­ну за но­вац и сло­бо­ду. Про­та је то од­био, мир­ним и ду­хов­ним то­ном им об­ја­снив­ши да се до­бро се­ћа да је Прин­цип ро­ђен на пра­зник Све­тог ар­хан­ге­ла Га­ври­ла и да по то­ме де­те но­си име. Ни­је би­ло ди­ле­ме у ње­го­вој све­сти ни у ње­го­вој ве­ри, чи­ме се упи­сао не са­мо у Дип­тих све­тих већ и ко­лек­тив­но пам­ће­ње срп­ског на­ро­да.

За ка­зну је од­ве­ден у за­твор у Лив­ну, где је бру­тал­но му­чен. По­гла­вар ми­ле­шев­ског ма­на­сти­ра Алек­сеј Не­на­дић, та­да цр­кве­ни упра­ви­тељ, све­до­чио је да су му спа­љи­ва­ли ко­су и бра­ду и ту­кли га вре­ћа­ма пу­ним пе­ска. Из­му­чен и на иви­ци жи­во­та, про­та Ми­лош је на­кон два да­на пу­штен ку­ћи, ни­ка­да се ни­је опо­ра­вио, али ни­је ни по­кле­као он­да ка­да је тре­ба­ло по­ка­за­ти уз­ви­ше­ност. При­вре­ме­но је спа­сао жи­вот Прин­ци­пу, али не и се­би. Пре­ми­нуо је две го­ди­не ка­сни­је.

Га­ври­ло је пак за две го­ди­не над­жи­вео свог спа­си­те­ља. Про­та Ми­лош умро је 1916. го­ди­не, две го­ди­не на­кон што је од­био да про­да исти­ну и да при­ста­не „при­зна­ти” да је Прин­ци­пов пра­ви да­тум ро­ђе­ња 26. јун. На­и­ме, на­кон атен­та­та на Фер­ди­нан­да, јав­ност ши­ром Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је би­ла је раз­о­ча­ра­на пре­су­да­ма, по­себ­но ка­зном за пр­во­оп­ту­же­ног Прин­ци­па. Та­ко су се „про­не­ле” гла­си­не да је ро­ђен 26. ју­на, а не 26. ју­ла, што би зна­чи­ло да је у тре­нут­ку из­вр­ше­ња де­ла већ два да­на био пу­но­ле­тан, а ти­ме у пот­пу­но­сти од­го­во­ран.

Про­то­је­ре­ја Ми­ло­ша Бил­би­ју шуц­ко­ри и цар­ски ис­тра­жи­те­љи про­на­шли су у бо­сан­ском се­лу Цр­ни Луг, где је као па­рох гра­дио цр­кву по­све­ће­ну Све­том про­ро­ку Или­ју. За по­твр­ду на ко­јем би да­тум био по­ме­рен за ме­сец да­на ра­ни­је, би­ли су спрем­ни да га бо­га­то и нов­ча­но на­гра­де. Али уза­луд су до­ла­зи­ли у Гра­хо­во. Жр­тва Ми­ло­ша Бил­би­је, ме­ђу­тим, ни­је за­бо­ра­вље­на. Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква про­гла­си­ла га је за све­ца на Све­том ар­хи­је­реј­ском са­бо­ру 2022. го­ди­не, а ње­го­ве мо­шти по­чи­ва­ју у хра­му у Бо­сан­ском Гра­хо­ву од 2018. Све­ти про­та Ми­лош Бил­би­ја се про­сла­вља 10. ав­гу­ста, ка­да се у Гра­хо­ву оку­пља­ју вер­ни­ци и по­што­ва­о­ци да ода­ју по­шту чо­ве­ку ко­ји ни­је по­кле­као и да се под­се­те на за­ве­шта­ње про­те Ми­ло­ша, што ће се де­си­ти и на­ред­не не­де­ље.

„Жи­вот и де­ла све­ште­но­му­че­ни­ка Ми­ло­ша Бил­би­је уче да је ве­ра кич­ма срп­ског по­сто­ја­ња, да са њом не­ма тр­го­ви­не – да се са њом жи­ви и уми­ре”, ре­као је епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки Сер­ги­је 2022. го­ди­не на дан ње­го­ве ка­но­ни­за­ци­је.

Про­та Ми­лош, ро­ђен је у Угар­ци­ма код Бо­сан­ског Гра­хо­ва. Био је син про­те Или­је Бил­би­је, јед­ног од во­ђа хер­це­го­вач­ког устан­ка, и све­до­чан­ство је о то­ме ка­ко се ве­ра, част и иден­ти­тет пре­но­се кроз ге­не­ра­ци­је – не са­мо ре­чи­ма већ и жр­твом. Нео­бич­не де­та­ље о по­ро­ди­ци Бил­би­ја из­нео је сво­је­вре­ме­но и му­зи­чар и књи­жев­ник Не­ле Ка­рај­лић, ко­ме су, ка­ко је на­вео, Ми­лош и Или­ја Бил­би­ја, би­ли чу­кун­де­да и пра­де­да. „Мој чу­кун­де­да све­ште­ник Или­ја Бил­би­ја био је је­дан од во­ђа устан­ка про­тив Ту­ра­ка у Кра­ји­ни 1875. Ми­лош, или Ми­лан Бил­би­ја, имао је че­тво­ро де­це. Вла­де­та Бил­би­ја, нај­ста­ри­ји син, био је члан на­пред­не срп­ско­хр­ват­ске омла­ди­не, то јест Мла­де Бо­сне, ујед­но и Прин­ци­пов ци­мер у Бе­о­гра­ду. Је­ле­на Бил­би­ја, ње­го­ва се­стра, би­ла је пи­сац за де­цу и пр­ви спи­кер Ра­дио Бе­о­гра­да. Њен глас је пре 99 го­ди­на у етар из­го­во­рио име но­вог ра­ди­ја: ’Ов­де Ра­дио Бе­о­град!’ Ми­лој­ко Бил­би­ја, мла­ђи син, жи­вео је у Са­ра­је­ву. Имао је си­на Ми­ла­на, ко­ји је, прет­по­ста­вљам, до­био име по свом ве­ли­ком де­ди. Ми­лан Бил­би­ја био је те­ле­ви­зиј­ски ре­ди­тељ, је­дан од оних ко­ји су из­вр­ши­ли ве­ли­ки ути­цај на мој све­то­на­зор и љу­бав пре­ма те­ле­ви­зи­ји. Че­твр­то де­те про­те Ми­ла­на-Ми­ло­ша Бил­би­је зва­ло се Ру­жа Бил­би­ја, уда­та Јан­ко­вић. Она је мај­ка мо­га оца, од­но­сно мо­ја ба­ка”, ис­при­чао је Ка­рај­лић.

Жр­тва про­те Бил­би­је би­ла је це­на ко­ју је пла­тио да би Прин­цип остао жив. Га­ври­ло је пре­ми­нуо у за­тво­ру 28. апри­ла 1918, све­га шест ме­се­ци пре кра­ја ра­та, кра­ја Аустро­у­гар­ске и ства­ра­ња но­ве др­жа­ве Ју­жних Сло­ве­на.

Младен Кременовић

(Политика, 09.08.2025)