Универзитет у Београду за сада неће ступити у штрајк, али су најавили такву могућност уколико држава не уважи ставове академске заједнице о Предлогу измена Закона о високом образовању, речено је на данашњој седници Проширеног ректорског колегијума Универзитета у Београду, сазнаје Данас.
Да се спрема штрајк претходно је објавила професорка Биолошког факултета Биљана Стојковић, наводећи да је то информација из прве руке.
Наш извор са УБ каже да је на састанку договорено да се понуде два решења која ће наредног четвртка, 28. новембра, бити изнета на Радној групи која се бави питањем доношења закона о финансирању високог образовања.
– Један предлог ће бити да се из скупштинске процедуре повуче Предлог за измену Закона о високом образовању, а други да понудимо амандмане на тај предлог. Видећемо како ће надлежни реаговати. Ако се остане при томе да се предлог не повуче тражићемо да се амандманима предвиди да се страним високошколским установама дозволи рад у Србији, али уз претходно спроведену акредитацију у нашој земљи. Такође ћемо тражити да држава не финансира стране установе и да се направе критеријуми по којима се неки универзитети могу прогласити престижним – каже наш саговорник.
Идеја је да се после седнице поменуте Радне групе поново састану чланови Проширеног ректорског колегијума како би се утврдили даљи кораци реаговања.
Након данашње седнице Проширеног ректорског колегијума Универзитет у Београду се огласио саопштењем које преносимо у целости:
Поводом најављених законодавних, организационих и системских промена у области високог образовања, Универзитет у Београду изражава дубоку забринутост и инсистира да се пре њихове евентуалне имплементације спроведе најшира стручна и јавна расправа, како би се избегле далекосежне негативне последице по домаће високошколске установе али и друштво у целини.
Прво, сматрамо да Предлог закона о допуни Закона о високом образовању садржи суштинске недостатке који га чине неприхватљивим. Разлози на којима почива предложена допуна нису легитимни и сврсисходни и не могу се оправдати са становишта интереса и вредности образовног система наше државе.
Увођењем члана 52а Закона страни универзитети се недвосмислено привилегују потписивањем споразума и добијањем дозволе за рад од стране Министарства просвете без поступка акредитације.
На тај начин се девалвира не само рад Националног тела за акредитацију и обезбеђивање квалитета у високом образовању, већ се и сви универзитети у Србији (и државни и приватни) доводе у изразито неравноправан положај. Не треба сметнути с ума да су трошкови акредитације веома високи, тако да сваки циклус акредитације представља тежак удар на буџете факултета.
Најављено субвенционисање страних универзитета – ослобађање процеса акредитације у Србији, као и субвенционисање студената, насупрот дугогодишњем недовољном улагању у високо образовање, примери су дискриминаторног поступања којим се доводи у питање уставност предложених допуна, али је и потенцијални генератор класних и социјалних неједнакости у друштву.
У образложењу Предлога измене Закона се наводи да је разлог за доношење интересовање престижних светских универзитета да отворе испоставе у Србији. Универзитет у Београду поставља питање који је критеријум престижности, ако се има у виду да се два српска универзитета (Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду) налазе у првих два до три одсто на Шангајској листи.
Поред тога, у појединим научним областима високо се рангирају и Универзитет у Нишу и Универзитет у Крагујевцу. Да ли то значи да ће универзитети који долазе у Србију бити боље рангирани од наших универзитета?
Коначно, наглашавамо да је Предлог ушао у скупштинску процедуру на нетранспарентан начин, уз заобилажење Радне групе за израду измена и допуна Закона о високом образовању, и то у току њеног озбиљног рада на новелирању овог системског закона.
Стога, о допуни која суштински тангира читав систем високог образовања нису имали прилике да се претходно изјасне Радна група, Конференција универзитета Србије и остали чланови академске заједнице, што сматрамо неприхватљивим.
На основу наведених аргумената, сматрамо да предложена допуна Закона о високом образовању треба да се повуче из скупштинске процедуре, јер би се њеним усвајањем и применом урушили темељи националног система високог образовања.
Овим изражавамо и спремност да кроз Радну групу учествујемо у преобликовању предложене одредбе у циљу отклањања наведених суштинских недостатака. Универзитет у Београду није против конкуренције, већ против неједнаких услова и неоправданог привилеговања страних универзитета на уштрб институција од националног и историјског значаја.
Друго, подсећамо на низ проблема у финансирању државних високошколских установа, почев од материјалних трошкова које држава, током претходних година, исплаћује факултетима у износу који, по правилу, не прелази једну четвртину укупних трошкова, што је далеко испод њеног прописаног сразмерног учешћа, чињенице да многи факултети раде у неадекватним објектима и са дотрајалом опремом, те да су принуђени да из сопствених прихода улажу у развој науке и истраживања и намиривање основних материјалних трошкова, до непримерене цене рада на факултетима, која је нижа од цене рада у основним и средњим школама.
Универзитет у Београду снажно апелује на Владу Србије да уредно и у складу са законом и другим прописима измирује материјалне трошкове високошколских установа и изједначи цену рада у високом образовању са основним и средњим образовањем.
Тиме би се значајно допринело стварању услова за достојанственије обављање наше професије, али би се и мотивисали најбољи кадрови да своју каријеру граде у високошколским установама. Молимо да се не заборави – од квалитета запослених наставника умногоме зависи резултат образовног процеса.
Треће, увођење Система за припрему, извршење, рачуноводство и извештавање (СПИРИ), који ће у огромној мери променити начин функционисања високошколских установа у сфери финансијског пословања, и поред апела ректора седам државних универзитета, који су се писаним путем обратили са захтевом за одлагање његове примене због бројних техничких проблема, али и неприпремљености и недовољној обучености свих актера који ће га користити и контролисати, представља велики терет за академску заједницу.
Рок за обучавање и прилагођавање је непримерено кратак, те са разлогом држимо да би одлагање било једино разумно и целисодно решење.
Универзитет у Београду се не противи организационо-техничким новинама, али сматра да се оне морају уводити на адекватан начин, уз одговарајућу припрему, обуку и усклађивање свих учесника у овом сложеном процесу, а након системског решавања питања финансирања високог образовања у Републици Србији.
Коначно, Универзитет у Београду овим обавештава представнике државе и јавност да ћемо, уколико се не уваже наши аргументовани захтеви, бити принуђени да предузмемо одговарајуће мере које, између осталог, могу подразумевати и привремену обуставу рада.
В. А.
