Ни ове године на обележавању годишњице Рачка није изостало присуство некадашњег шефа Верификационе комисије Оебса Вилијама Вокера, човека који је истог дана у којем је страдало 45 Албанаца, 15. јануара 1999. године, „пресудио“ да је реч о масакру југословенских снага над албанским цивилима. Његова тврдња постаће основ за бомбардовање СР Југославије пар месеци касније. Зато га на Косову радо дочекују, сматрају искреним пријатељем и истичу да му дугују вечну захвалност.
Сукоб југословенских снага са припадницима ОВК у селу Рачак, у општини Штимље, где се и данас одржава комеморативна свечаност, искоришћен је као повод за Нато бомбардовање, које је потрајало 78 дана. Основ за чин агресије, без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, био је извештај Верификационе комисије Оебса на чијем је челу био управо Вилијам Вокер.
У извештају је било наведено да су у Рачку убијени цивили, иако је југословенска странка понудила бројне доказе који су говорили другачије. За Приштину и Вокера – „масакр“, за Београд – „акција против терориста ОВК“.
Вокер је закључак донео само неколико сати након што је ушао у Рачак. Пре истражних органа. Вокер је ушао, али српски истражитељи и тужилачки тим нису.
Тог дана у Рачку, рекао је новинарима да је „видео све примесе масакра… много тела, много мушкараца убијених ватром из различитих праваца, али већином изблиза. То је језив, ужасан призор“.
Пред бројним камерама телефонирао је команданту Натоа за Европу Веслију Кларку и саопштио му: „Ово је масакр, стојим овде и видим тела“.
Да то није био масакр и данас тврди некадашњи истражни судија из Приштине Даница Маринковић, која је својевремено изнела доказе о Рачку и сведочила у Хашком трибуналу, а сачувала је сву документацију о том случају иако је и сама једва извукла живу главу из Приштине.
Она је јасно истакла да Вилијам Вокер „без стида прича о нечему, а сам зна да није било масакра у Рачку над недужним албанским цивилима“.
Пре пет година је испричала:
„Вокерове лажи су кратке. Замислите, он се сад појављује, а његова сарадница Хелена Ранта је признала шта се дешавало у Рачку, прорадила јој је савест. Вокеру треба да се суди, жао ми је што га никада нисам срела да му кажем све што имам. Сретала сам његовог заменика Џона Дренкијевича, и он ме је спречавао да уђем у Рачак и претио ми Хагом. Знала сам да нешто крију“.
Ипак, документован у извештају као масакр, Рачак је, како пише дипломата Драган Бисенић, постао пресудан догађај за америчку администрацију и савезничке западне владе да покрену војну акцију против Срба, јер је то био јасан знак да ће се поновити оно најгоре из Босне:
„Вокер, којег су у Стејт Департменту видели као ’хонорарца са очитим симпатијама према Косоварима’, није чак тражио ни инструкције од Вашингтона. Он је одмах сазвао емотивну конференцију за новинаре и догађаје из Рачка описао као злочин против човечности. Олбрајтова је такође знала вредност онога што се догодило. Ако је било људи у администрацији који су сматрали да је Вокер отишао предалеко, она није била једна од њих. Подигла је телефон и позвала га: ’Биле, радиш одличан посао. Био си у праву што се тиче Рачка’“.
О Вокеру је писао и Ноам Чомски, у делу „Нови хуманистички милитаризам – лекције Косова“. Пишући о Вокеру и Рачку, забележио да је он „човек чије се име везује и за крваве догађаје у Салвадору 1989, где је он као амбасадор САД руководио америчком помоц́и која је омогуц́ила локалним властима убиство шест водец́их интелектуалаца у земљи, језуитског свештеника, његове домац́ице и њене ц́ерке“.
Ипак, наводе српских власти нико није слушао. Вокер је остао при своме. За њега је, како је и сам говорио, догађај у Рачку историјски тренутак који је променио судбину Балкана.
И фински стручњак Хелен Ранте навела је да резултати обдукције указују да су жртве стрељане, али две године касније у научној публикацији која је објављена у Финској, група експерата судске медицине је анализирала сву документацију и извела недвосмислени закључак да тај извештај Ранте није био тачан.
И она сама је неколико година касније потврдила да су на извештај тима финских патолога покушавали да утичу и Вокер, али и други дипломатски кругови и представници Србије.
„Вокер је желео да се моји налази и налази мог тима више слажу с његовим извештајем, да именујем кривца за Рачак. То нисам могла да урадим јер сам ја научник, не политичар, дипломата или нешто друго. Истина је да је желео да потврдим његове налазе, али ја то нисам могла да урадим“, навела је Ранта у интервјуу за Инсајдер 2017. године.
Тада је, поводом медијских навода да ју је пре конференције за новинаре на којој су представљени резулати истраге Вокер гађао, испричала да је до инцидента дошло и да је Вокер инсистирао да се именује кривац за убиства, те да је поломио оловке када је она то одбила.
Књига „Рачак: Историја ратног злочина“
Догађај који је изазвао страдање и комадање једне земље, изгубљене животе, уништавање инфраструктуре, чини се, толико је „инспирисао“ Вокера да је о њему написао књигу „Рачак: Историја ратног злочина“.
Промовисао ју је на Косову, где ју је објавила издавачка кућа „Дукађини“, а представљајући је јавности рекао да су му то два или три најважнија дана у животу.
„Не пада ми на памет да је оно што се десило у Рачку утицало на промену нечега што је велико као цео Балкан. Овде сам да покушам да убедим људе да прочитају књигу о неким стварима које су се дешавале током године 1998-1999“, рекао је Вокер.
„Изузетан човек и велики пријатељ Косова“
Радо је виђен гост у Приштини, где нема човека који за њега не зна. Вокерови сусрети са косовским званичницима увек су срдачни и они не пропуштају прилику да му одају признање на ономе што је учинио и упуте „вечну захвалност“.
„Изузетан човек и велики пријатељ Косова“, „човек који је у најтамнијим тренуцима Косова рекао и бранио истину“, „глас који је бол претворио у позив на правду“ – епитети су којима су и ове године косовски званичници дочекали Вокера у Приштини.
Косовска председница Вјоса Османи га је у октобру 2024. године у Вашингтону одликовала Орденом слободе и Орденом независности.
Тада је навела да су Вокер и остали одликовани, амбасадор Данијел Фрид, Џош Блек и Мира Рикардел, као и конгресмен Том Лантош постхумно, „стали су уз нас, раме уз раме, у напорима за мир, слободу и независност и изградили су наслеђе које ц́е заувек бити поштовано од стране народа Косова“.
„Персона нон грата“ у СРЈ, подржавалац „велике Албаније“ и противник суђења лидерима ОВК
Вокер је рођен 1. јуна 1935. у Кернију у Њу Џерсију. Дипломирао је политичке науке, а у војној школи провео је три године. Дипломатијом се бави од 1961. године. Претежан део каријере провео је у Латинској и Централној Америци. Службовао је у Хондурасу, Бразилу, Перуу, Салвадору, Боливији….
Председавајуц́и Оебсу Броњислав Геремек га је 17. октобра 1998. именовао за шефа Верификационе мисије на Косову. Пре тога, обављао је дужност специјалног изасланика Генералног секретара УН на месту шефа Прелазне администрације уједињених нација за Источну Славонију, Барању и западни Срем у Хрватској.
Свега неколико дана после Рачка и његових тврдњи о масакру, Влада СР Југославије донела је одлуку да га прогласи „персоном нон грата“. Ипак, недељу дана касније, на захтев Европске уније и на интервенцију председника и премијера Руске Федерације, Влада СРЈ коју је водио Момир Булатовиц́ замрзла је ту одлуку.
Вокер је тада рекао да је таквом одлуком изненађен.
Цењен међу Албанцима, не крије да подржава идеју „велике Албаније“.
„Циљ овог пројекта на којем радим је за све Албанце, на Косову, у дијаспори, у Албанији. Радим на заједничком пројекту на њиховом уједињењу. Албанци у свету су били уједињени деведесетих искључиво у сврху ослобађања Косова. Био сам са њима када су прогласили независност. Албанци су добили и дошли су заједно да славимо, сада је време после независности, за последњи корак, да сви будемо заједно, да се оствари ово достигнуће“, рекао је Вокер 2017. године, како су тада пренели медији.
Сведочио је против бившег председника СРЈ Слободана Милошевића у Хагу. Са друге стране, не крије подршку вођама ОВК у Хагу.
Током прошлогодишњег боравка на Косову изнео је став да „начин на који се поступа са оптуженим бившим лидерима ОВК не представља правду“ и да је такво суђење срамота за међународну правду.
Засметале су му и дужина истрага, сам кривични процес, као и то што су оптужени и даље у притвору.
„Увек сам био велики поштовалац суда у Хагу. Отишао сам тамо да сведочим против Милошевиц́а. Веома снажно осец́ам да оно што се овде догодило треба поново да се открије свету, а суђење је најбољи начин да се то уради. Међутим, процес који је наметнут Хашиму Тачију, Јакупу Красниц́ију и Кадрију Весељију, није правда. По мом мишљењу, то је неправда. Имати истрагу која траје скоро 10 година, затим кривично гоњење које траје више од три године, и држати оптужене у притвору, а да им дам врло мали приступ свету, за мене је злочин“, рекао је Вокер прошлог јануара.
Још 2020. године рекао је да није видео доказе против бившег лидера ОВК Хашима Тачија и других оптужених, наводећи да би „требало судити Милошевићевим министрима“.
А, колико је Приштини важно да се наратив о масакру у Рачку очува, говори и чињеница да је његово негирање кажњиво. То је најбоље на својој кожи осетио некадашњи председник Привременог органа општине Звечан и бивши министар у косовској влади Иван Тодосијевић, који је 2022. године био осуђен на годину дана затвора за „изазивања мржње, националне, расне, верске или етничке поделе или нетрпељивости“, због изјаве да је масакр у Рачку измишљен. Ипак, годину дана касније одлуком Врховног суда у Приштини ослобођен је свих оптужби.
У међувремену, крајем прошле године Специјално тужилаштво Косова подигло је оптужницу, са предлогом за суђење у одсуству, против 21 особе за кривично дело „ратни злочин против цивилног становништва“ у селу Рачак.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
