У тренутку када, након дугих културних ратова, започињу стварни, они људи који разумеју више светова, као и суштину разлике међу њима, добијају на важности више него икад, а такав је наш полихистор Жарко Видовић. Он може бити један од главних тумача разлике између Истока и Запада; неко ко држи кључеве од ове тајне и може представљати одговор на хиљадугодишњи сукоб који траје.
Примера тих разлика је пуно, да узмемо само један пример из скорашње кинематорграфије. У руском филму сниманом у свемиру под називом “Изазов” у коме глуми наш Милош Биковић (иако његов лик остаје на Земљи) постоји сцена која неком може бити кључна за разумевање тренутног односа Истока и Запада који се некако мора разрешити. Након што је успешно извршила операцију у свемиру над познатим астронаутом који је био смртно угрожен, за шта је била ангажована целокупна држава, а лекарка постала астронаут, стављајући у први план живот појединца који је вреднији и од државе и било ког система, главна јунакиња посматра планету Земљу и размишља о Богу и вечности.
У дирљивој сцени због које вреди гледати цео филм, она бележи своје мисли у гласовну поруку коју шаље својој ћерки преко, ни мање ни више, Apple-овог Iphone-a! Као да је редитељ намерно желео да један од симбола глобализације стави у ту сцену да би поручио: Исток је од Запада узео све што је могао, и да би, затим, поставио питање шта је Запад узео од Истока?
Ни ми сами дуго нисмо знали за Видовића, а камоли неко ко много више припада западној култури него просечни српски интелектуалац. То је изгледа доказ да Запад још ништа није узео од Истока. Религијско и филозофско размишљање о Богу у технократској и потрошачкој култури западно-европске цивилизације започело је своје повлачање још од појаве јакобинаца.
На тој тачки постајемо свесни слепе мрље Запада, а дело Жарка Видовића јесте изврсна алатка да освестимо процесе који се дешавају и који ће се дешавати, али и да имамо делић целине помоћу које можемо боље разумети дела западноевропских мислилаца – од Гетеа, преко Ничеа до Томаса Мана (Видовић би рекао мислилаца германске Европе). И оно што је најважније – освешћујемо се да имамо генијално дело нашег ерудите које нам може омогућити да разумемо сами себе, дело на размеђи херменеутике, теологије, историје и социологије.
Буђење духа
Након трагичног 20. века за целу Европу, а нарочито за српски народ, доживљавамо одређену врсту духовног буђења. Оно је делимично узроковано смањивањем утицаја западних хегемона на балканском простору и у целој Европи. Иако ће се веће промене тек дешавати, а сваке промене у историјском смислу знају бити веома болне, можемо издвојити неколико издавачких подухвата који сведоче о овим историјским променама.
Издаје се Краљевство Словена Мавра Орбинија, књига чији се први део, у коме се говори о биткама Александра Великог и Словена, дуго није могао читати из цензорских разлога. Издају се дела Харолда Хармана на српском језику, неко ко обликује појам “подунавске цивилизације”, сазнајемо за археолошко налазиште у Варни, где се налазе артефакти већег “цивилизацијског степена” него у Месопотамији, а који се радиокарбонским анализама датирају као најмање 1000 година старије него оно што је моја генерација у школи учила да је била најстарија цивилизација на свету (Харман, Х. Загонетка подунавске цивилизације, Академска књига, 2019.), сазнајемо за рана мешања Истока и Запада, за велике гробнице белих људи у Кини, итд. (Харман, Х. Заборављене цивилизације, Академска књига, 2021.) Дешава се нешто очигледно што је везано за стварање онога што би Атали назвао нови историјски циклус (Кратка историја будућности, Архипелаг, 2010.), који се увек огледа кроз стварање нових светских и трговинских центара (можда Београд може постати један од њих?).
У таквом контексту, после педесет година Југославије и супресованог српског иденитета, после слома СССР-а, налазимо се у оној тачки да поново откривамо себе и своју културу, а будући распад и фрагментација западног утицаја погодује таквом погледу. Таква констелација ће приморати и Запад да боље разуме Исток, а за разумевање Истока нема бољег од онога што се налази у центру Европе (да, наш део Балкана се може посматрати као центар Европе), а то је дело Жарка Видовића.
У две књиге које је 2022. и 2024. издала Catena Mundi као својеврсну читалачку хрестоматију (Завет и слобода) и збирку чланака током избијања сукоба у бившој Југославији (Срби у Југославији и Европи), могу се пронаћи следеће кључне тезе кроз које ћемо проћи кратко, колико дужина текста дозвољава и које ће, верујем, бити новина или барем занимљивост за сваког читаоца.
Тумачење секуларизације
Видовићева анализа разлика између папске државе и православља доводи до даљих последица по начине друштвеног функционисања, културни идентитет као и сам поглед на свет на Истоку и на Западу. Прва и можда кључна ствар јесте различито значење секуларизације (одвајање цркве од државе).
Секуларизација је имала, за већину западних држава, еманципаторски карактер јер је представљала одбрану националног суверенитета у односу на папску државу која је, од крунисања Карла Великог 800. године у Риму, услед његових заслуга у борби против Мавара и каснијег оснивања Светог Римског Царства, полагала и желела да шири своје државно право.
За разлику од тога, на Истоку, темељ државе се проналазио у цркви – Св. Јустинијан, утемељивач Римског права са својим Corpus iuris civilis истовремено је и законодавац и светац, као и Свети Сава који на Номоканону (“Крмчији”), који води порекло од Јустинијановог, о чему пише Видовић, утемељује српску државу, стичући црквену аутокефалност, а тиме и државност. (Исту Крмчију пред собом има и Прота Матеја Ненадовић.)
Услед тог споменутог “првог распеца “васељене” (крунисања Карла Великог), Владика Фотије, који се борио против исламом надахнутог иконоборачког покрета, схвата да мора Словене укључити у православље, у источни Рим, па тада започиње процес који кулминира прихватањем православља од кнеза Владимира у Кијеву 988 (пре раскола).
Са Видовићевом анализом постаје много јаснија еонска дужина историје – као и она асоцијација кинеског великодостојника да још не постоји довољна историјска дистанца да се процени утицај Француске буржоаске револуције. Из тога произилази следећа важна ствар: секуларизам је последица борбе против папизма на Западу, као институције која је настојала када год може да угрожава туђе државне суверенитете.
На истоку секуларизам може значити једино – подривање државе. Јустинијанов Corpus iuris civilis показује да је Римско право заправо византијског, религиозног порекла, јединства цркве и државе, православног јединства… Иако је оно настајало и пре хришћанства, под његовим утицијем на Истоку, држава је нераздвојива од духовности, у чему Видовић тка своје најбоље редове о суштини Завета.
Све што се посматра из уске западне перспективе, од Ничеа до Кјеркегора, промашује целину уколико се изузме оно о чему прича Ж. Видовић – западни побуњени човек, од Мановог Сетембринија из Чаробног брега до мање бенигних случајева попут Робеспјера, представља побуну против некаквог верског или религијског ауторитета који манипулише духовношћу човека са циљем да га потчини, док на Истоку никада није било те врсте расцепа да се кроз духовно жели успоставити световна моћ.
Секуларизам на Истоку може представљати можда једино империјалистичку тежњу Запада за подривањем државно-духовног, Видовић би рекао заветног јединства.
Трећи Рим
Следећа теза односи се на пројекције сукоба који се сада дешава, а то је Москва као Трећи Рим. Видовић се ту указује као видовити тумач наше националне историје, коначно нам стављајући тло под ноге; тло на коме може кренути процес саморазумевања. Директна угроженост Византије крунисањем Карла Великог доводи до тога да се Источно Царство обраћа Словенима, односно њих укључује у свој опсег.
После првог пада Цариграда 1204. године, готово “непланираног” четвртог похода на Јерусалим који се завршио освајањем Цариграда од стране крсташа без Папиног благослова, ова тенденција се само појачава.
Видовић се указује као видовити тумач наше националне историје, коначно нам стављајући тло под ноге
Св. Сава тада тражи аутокефалност од пале Византије у Четвртом крсташком рату. Сава чини нешто невероватно храбро – он тражи аутокефалност од поражене, слабије стране и, захваљујући том потезу, ми и дан данас постојимо, али заувек постајемо део Источног Царства. После тога, српска држава учествује у свргавању Латинског царства, у ослобађању пале Византије, чиме Србија постаје део будућег планираног стварања Трећег Рима.
Неколико векова пре тога, Исток је кренуо у борбу утицаја са мисијом Ћирила и Методија, за придобијање словенских народа. Та борба је половично завршена, а по мишљењу Видовића, Москва никада није постала Трећи Рим, не отварајући питање може ли то једино постати заузећем Цариграда.
Видовић то не каже – оно што каже, као прави верник православац – јесте да је било каква империја неспојива са православљем. Ту се Видовић мора читати, а не препричати. То је он освојио својим властитим духовним развојем, па ће и читаоцу у крило пасти само оно за шта је способан. О његовој ширини и “нежности” читалац се може уверити кроз начин како критикује велику Исидору Секулић.
До сада би читалац могао стећи утисак да је сасвим очекивано да је Видовић русофил. Међутим, можда под утицајем поистовећења Црвене армије и Русије, као и империјализма Петра Великог, Видовић доводи у питање православност руског двора и владајућег слоја Царске Русије која је своју власт засновала на “гажењу саме те основе римског права”, религиозне основе достојанства личности, која је и темељ западног права.
По Видовићевом мишљењу фебруарска конституција, односно царизам, без утврђене духовне заједнице, која гарантује интегритет сваке појединачне личности у царској Русији, довео је до слома, до Октобарске револуције, уз наравно увоз и потпомагање са стране. Москва никада није успела да постане Трећи Рим, после пада Цариграда 1453. Видовић ово пише 2009. године и до краја остаје доследан свом схватању, а рекао бих и нашем националном схватању Завета.
Разумевање титокомунизма.
Видовић прави разлику између титокомунизма и бољшевизма, пре свега у томе што сматра да је титоизам одмах имао за циљ да влада једним простором и игра улогу у будућем Хладном рату, а не да спроводи идеолошке акције светске револуције. Дубинска анализа коју спроводи Видовић доводи у везу раздвајање Српске Крајине на Хрватску и Босанску још 1945. што је довело до граница СР БиХ. Тиме се формирају идентичне границе БиХ као Берлинским конгресом 1878. када је на преговарачком столу одузета могућност да се Срби из Босне споје са Србијом.
Видовић каже да карта на коју су се угледали титокомунисти потиче још из фрањевачког списа фра Ластрића 1762. када се радило на укидању Пећке патријаршије 1766. Срби су подељени, слично као и Срби и Црногорци Калајевим насељавањем Бошњака на границу Србије и Црне Горе. Импликације ове одлуке јасне су на даље сукобе приликом распада СФРЈ и на егзодус српског народа. Идеја померања католичке државе што више на исток присутна је и данас, када се настоји да се (бес)правно поништи постојање Републике Српске.
Негација мишљења
Ма како то некоме звучало, Видовић је највише и филозоф, иако је верник. И управо ту ми имамо кључ за тумачење нашег хабитуса. Без доживљаја расцепа и без доживљаја манипулације у себи, Видовић пише да је источни (православни) осећај живота знатно посредованији самом заједницом која се показује као знатно равноправнија, Литургијска… Као православни верник, Видовић свој непосредан (православни) осећај живота целином његовог бића претаче у мисли и показује да је сама филозофија подвојење (пад), а не учестовање у радости Бића, које се слави Литургијом.
Са друге стране – бирократска природа западне цркве, која тражи доказе вере кроз сакраменте и објективизација свега онога што у православљу представљају свете тајне доводи и до разлике и хијерархији моћи: онај ко има право да утврђује доказе има знатно већу моћ него што је то случај када је целокупна заједница посредована Тајном као у, Црњански би рекао, “слатком” православљу.
То је такође и у вези са поређењем Римске цркве са Хегеловим Апсолутним духом, које спроводи Видовић. Апсолутном духу (да, то поређење јесте могуће) нису потребне ни тајне, ни сакраменти, ни верници. Врло лако, врло јасно, Видовић је проблематизовао папизам, на један софистициранији начин него што то чини Достојевски у Легенди о Великом инквизитору и на један знатно другачији начин него што чини протестантизам – без иједне тешке речи, без иједног ресантнимана, само оним како живи и како схвата свет на свој источњачки начин, са оног тла које никада није пољуљано и са благодаћу која указује како се покидане нити Европе (надамо се и молимо се) могу спојити.
Даље, Видовић даје своје мишљење о суштини историје и нације. Нација насупрот Завету. Свако ко је био у посетама Немачкој, Француској, скандинавским земљама може се запитати одакле та дисциплинованост и подређеност правилима и толико крута и репресивна држава која се огледа у огромном страху од казне услед непоштовања правила. Хегелијански Апсолутни дух, који се отелотворује у Држави, као нешто што надилази Тајну религије, и саму религију, кроз Разум и просветитељство, јесте био један начин да се зацели крвава реформација у Европи, сматра Видовић, да се расцепкана Немачка на католике и протестанте уједини, као и сама Европа.
Тиме се, по његовом мишљењу, направио један корак више ка верској равнодушности. И тако смо дошли до нажалост до онога што се може претворити (и нажалост, изгледа да се претвара) у најстрашнији сукоб између Истока и Запада икада – атеизам наспрам православља. Са тим има везе што је на Западу национализам заправо хегелијанска ствар, божанска држава, а претеча такве државе је Свето Римско царство.
Видовић је проблематизовао папизам, на један софистициранији начин него што то чини Достојевски у Легенди о Великом инквизитору
Ради се о “обичајности”, оно што Хегел тражи од грађанина – беспоговорну веру у државу. Са друге стране трансцеденција код православних је Завет, заједница посредована Тајном. То је суштина значења “небеског народа”, појма који је у нашем клечању да се уклопимо у Нови светски поредак, нажалост често поспрдно коришћен од многих који га нису разумели. Срби нису нација него народ и питање је да ли ће икада постати нација. Православље је живо, антитоталитарно, нема почетак, стално се обнавља… Оно је доживљај, живот сам, а не крута форма, не империјализам, Држава, папизам, сакрамент…
Историја тако постаје нерастумачива без духовне, идентитетске компоненте. Ова уметност херменеутике помаже Видовићу да можда први, и пре Фукујаме, схвати шта је Нови светски поредак, и да пружи објашњење зашто баш губитници Другог светског рата (Немачка, Италија, Јапан) предњаче у својој успешности у уклапање у Нови светски поредак, при чему им пораз помаже да се лакше одрекну своје традиције.
Национална историја: смисао Завета.
Историја по Видовићу може бити само национална, смисао је водич тумачења одређених историјских артефаката, а тај смисао се мора тицати трансгенерацијске заједнице – нације… Видовић је зато можда највећи тумач (херменеутичар) кога смо икада имали. А нација је искључиво духовна (не нужно и државна) заједница. Смисао постојања Завета јесте православно, духовно повезивање коме није смисао стицање моћи и потчињавања других као у неким облицима државе.
Доказ да је српски народ заветни, Видовић проналази у очувању идентитета током дугог периода непостојања државе. Други православни народи под историјском окупацијом Османског царства такође чувају своје завете и своју заједницу, док се најлакше распадају империје – попут Хабсбуршке монархије или Римског царства утемељене само на интересима заштићеним правним поретком.
Перспектива се валидно укључује у тумачење историјских чињеница – она даје интерпретативну целину, укључује смисао који је повезан са очувањем заједнице, народа. Видовић себе представља као мислиоца новог доба које долази после технолошког развоја, када мора уследити и духовни развој Европе. Задужбина Жарко Видовић, коју је основао Свети Синод Српске православне цркве, до сада је објавила три књиге у оквиру његових сабраних дела: Библиобиографију, И вера је уметност и Романи Ђорђа Оцића. Брзо ће их бити још. Објављена је недавно и Литургија и модерна епоха у издању Српске књижевне задруге.
На крају, не могу а да не споменем потресно сведочанство г. Видовића о транспорту до Јасеновца и о томе колико је људи само умрло од гушења у вагонима. Видовић је имао срећу да буде преусмерен у логор у Норвешку. Али он остаје важан сведок нашег страдања. Највише ме је потресла прича о занатлијама у Јасеновцу. Знамо да је Хитлеров план био да се за Аушвиц и Холокауст никада не сазна. То је био план и за Јасеновац. Међутим, занатлије, које су добијале добру храну јер су могле да помогну усташком режиму својим услугама, имали су тајну радио везу преко које су сазнали да је план да се побију како не би могли да сведоче о Јасеновцу. Зато априла 1945. организују чувени “Пробој” Јасеновца и постају једни (и једини) сведоци ужаса.
***
Неко ко је својим животом могао да плати разлику између Истока и Запада и сав ужас тог сукоба, даје нам свој живот и своје дело из кога имамо дужност да учимо и да га ширимо. Ако нисмо у стању да то урадимо у Европи, онда јесмо макар међу собом.
Витомир Јовановић је доктор психометрије и стручњак за податке из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 05.08.2025)
