Студентски протести су актуелизовали старо контроверзно питање домаће политике о потреби спровођења лустрације у државној управи и правосудном систему Републике Србије.
Наиме, још у децембру прошле године посланици Еколошког устанка поднели су Народној скупштини предлог Закона о одговорности за кршење људских права. Том приликом је лидер овог политичког покрета, Александар Јовановић Ћута, изјавио да је „време да се заврши оно што није урађено 5. октобра 2000. године.“
НАМИРЕЊЕ ПРАВДЕ?
Према истраживању београдског „Данаса“ с краја априла ове године, спровођење лустрације након изборног пораза „напредњака“ подржавају све прозападне опозиционе политичке странке.
Тако је за председника Демократске странке Срђана Миливојевића лустрација, која није спроведена у дело 2000-тих, данас кључни предуслов за „искорак из ситуације у којој се сада налази Србија“, пошто подразумева „намирење правде и враћање вере људима да вреди бити поштен“.
За Слободана Цвејића из странке Србија центар Здравка Поноша, само „спровођење лустрације на свим нивоима може донети неку позитивну промену“.
У прошлости су обећање да ће спровести лустрацију након пада Вучићевог режима дали Мариника Тепић, као и лидер „Народног покрета Србија“ Мирослав Алексић, док је „Покрет слободних грађана“ још 2020. године представио свој нацрт Закона о лустрацији.
ЛУСТРАЦИЈА-МАЈКА МАРА
На самом почетку студентских протеста, неколико дана пре него што је „Еколошки устанак“ изашао са својим предлогом закона о лустрацији, бивши лидер „Демократске странке“ и професор Правног факултета у Новом Саду, Бојан Пајтић, се залагао за спровођење лустрације „не само у политичким, већ и у медијским круговима“.
У марту ове године посланик Зелено-левог фронта у Скупштине АП Војводине Бранислав Грубачки Гута, изјавио да је повратништво радикалске естетике „бедно и опскурно у целости“, те да се нада „да ће студенти, као и сва опозициона грађанска јавност не само осудити, већ и наћи начин да се таква политички недопустива средства трајно елиминишу из јавног простора“.
У том контексту, Грубачки је закључио да је „лустрација ‚мајка Мара’ за такве организације и појединце, и до ње ће морати доћи кад-тад“.
Недавно је Веран Матић у једном телевизијском интервјуу изнео тврдњу да је изостанак лустрације после 5. октобра 2000. главни кривац за садашње стање у Србији.
И дугогодишњи дописник Дојче велеа и један од Данасових колумниста, Немања Рујевић, пре неки дан је егзалтирано закључио, да „народни гнев, рука правде, или било какав модел ‚лустрације’ морају једног лепог дана дохватити све оне који су систему служили и систем користили тако да се уздигну изнад народа и да народ угазе“.
У супротном, по Рујевићу „џабе би се кречило“.
„ЧИСТЕ РУКЕ“ САВЕ МАНОЈЛОВИЋА
Почетком јула политичка организација Крени-промени и њен лидер Саво Манојловић најавили су покретање петиције под називом „Чисте руке“, која се односи на обавезу будуће нове власти, која би дошла после пада напредњака, да спроведе „чишћење система од корумпираних кадрова и лица која су учествовала у прогону сопствених грађана“.
Манојловићева организација је ову акцију пропратила геслом које по тону неодољиво опомиње на пароле револуционарних декларација: „Ко је поштовао закон нема чега да се плаши. Ко је кршио нема чему да се нада“.
Судећи по изјави ових дана медијски експонираног ужичког одборника и адвоката Радована Новаковића, из политичке организације Ужичка акција, поборника лустрације има, по свему судећи, и у редовима локалних политичких партија.
Наиме, Новаковић је телевизији N1 изјавио: „Долази време када ће сви они који су се бавили криминалом и за све злочине које су чинили одговарати. Али поред правде долази још нешто—долази лустрација. Долази забрана за све оне који се данас баве политиком, који нас брукају и у наше име доносе криминалне одлуке. Долази забрана за њих да се икада више баве политиком—јер ако то не урадимо, ускоро ће нам владати неки нови Вучић, Дачић и њихова деца“.
ИЗА ЛЕЂА СТУДЕНТСКИХ ПРОТЕСТА
Ако „недоживљени Шести октобар“, по речима Игора Ивановића, за поборнике тог политичког мита подразумева остварење данас свега оног што су Војислав Коштуница и ДСС својевремено спречили (овде), а пре свега „политичку лустрацију“, онда актуелизација теме лустрације на фону студентског протеста од стране бројних прозападних политичких партија и јавних посленика јасно указује на „шестоктобарски“ политички програм флуидне политичке структуре која се назире иза леђа студентског протеста.
Мада се међу српским родољубима, који чине већину бирачког тела, па самим тим и већину у садашњем грађанском протесту, од лустрације по правилу очекује нека врста декомунизације, с обзиром да су Срби, уз Русе, највеће жртве комунизма, ни циљ 2003. године донетог, а никада примењеног Закон о одговорности за кршење људских права, није било „чишћење“ титоистичког кадровског наслеђа у државној управи и правосуђу Србије.
Бавећи се денацификаторским карактером појединих одредби Устава Републике Србије од 2006. године, Марко Павловић доводи у везу први закон о лустрацији из 2003. године са тежњом једног дела постпетооктобарског режима да се обрачуна са наводним ултранационалистичким наслеђем из Милошевићевог периода, кроз својеврсну самоденацификацију „једног друштва у коме нацизма никад није било“, а све са циљем „завођења новог тоталитаризма – тоталитаризма мултикултурног раја“
Павловић, с тим у вези, закључује:
“In Serbia, the law on lustration, that is, the Law on Responsibility for Human Rights Violations, was adopted on March 30, 2003. It included all cases of human rights violations occurring after March 23, 1976—the date when the International Covenant on Civil and Political Rights entered into force. The retroactive date was chosen as a compromise between the proponents of lustration (who demanded that the law cover the period of the ‘Milošević regime,’ from 1987 to 2000) and their opponents—the ‘legalists’ (who pointed to the communist dictatorship period from 1944 onward as the time of the most severe human rights abuses).”
СВЕ ШТО ИМА ВЕЗЕ СА РАТОВИМА 90-ТИХ
У ствари, Закон о одговорности за кршење људских права био је усмерен на одстрањење људи режима који је претходио петооктобарском преврату од 2000. Изворно прозападни аутор Закона био је намеран да ‚лустрира’ један режим који је на Западу био окарактерисан као ултранационалистички, односно нацистички.
„Закон о лустрацији није био заснован на идеји одстрањивања комунистичких елемената, него на идеји денацификације посткомунистичког режима у Србији“.
Садашњи заговорници лустрације такође не остављају никакву сумњу да би она пре свега служила за обрачун са националистичким наслеђем 90-их. То сасвим јасно произилази из недавне изјаве Верана Матића да неспровођење закона о лустрацији током 2000-их година није довело до „озбиљног дисконтинуитета са 90-тим“, због чега „данас имамо ратне злочинце који су некако хероји“.
И посланик Зелено-левог фронта и професор Факултета политичких наука, Ђорђе Павићевић за неспровођење лустрације по Закону од 2003. године криви намеру појединих кругова да прикрију „учешће државе у рату и потенцијалне оптужбе за ратне злочине“.
Пошто се Павићевић залаже за лустрацију — али само као једну у низу мера „у процесу прочишћавања власти и институција” након пада напредњачког режима — онда је јасно да би она, по његовом мишљењу, требало пре свега да „почисти“ јавни простор од оних који су повезани са ратовима 90-их, а које је он већ означио као главне кривце за пропаст лустрације у првој деценији 2000-их.
ОБРАЧУН СА АВЕТИМА ПРОШЛОСТИ
Посланица политичке партије која је крајем прошле године поднела предлог новог закона о лустрацији, Данијела Несторовић, говори о „аветима из прошлости“ који су опстали у јавном животу Србије захваљујући изостанку лустрације након 5. октобра 2000. Према Бојану Пајтићу, „Србија је једина земља која је дозволила да јој се у размаку од само десет година понови тиранија“, пре свега зато што после 5. октобра није спроведена лустрација.
Било да се у лустрацији види средство за „чишћење“ државних структура од ратног и „националистичког“ наслеђа 90-их или за обрачун са тиранијом „у поврату“, у оба случаја доношење новог закона о лустрацији подразумева пре свега законско санкционисање западног пропагандног наратива о наводно снажним националистичким, милитаристичким и антидемократским традицијама српског народа — традицијама са којима се у процесу евроинтеграција мора обрачунати.
Као што је и помињање „морала демократског друштва“ у члану 46. Устава Србије, уместо у упоредном конституционализму уобичајеног „јавног морала“, било у служби „негације наводно аутократског и ултранационалистичког морала ‚Милошевићевог режима’“
УСПОСТАВЉАЊЕ “ТРАНЗИЦИОНЕ ПРАВДЕ“
Да би се схватила стварна мотивација прозападних политичких актера за подршку лустрацији, ваљало би имати на уму смернице из документа Програма Уједињених нација за развој (UNDP) о провери јавних службеника у постконфликтним условима, који је објављен 2006. године.
Према упутству ове агенције УН, чији су убедљиво највећи финансијери у 2024. години били Немачка и Сједињене Америчке Државе, лустрација се не повезује са декомунизацијом, као што српски родољуби неретко погрешно верују, већ са институционалном реформом државне управе у земљама које излазе из стања сукоба.
Према овом документу лустрација је заправо једна од мера успостављања „транзиционе правде“, помоћу које се проверава подобност кадрова за рад у јавном сектору.
Кадровска исправност (integrity) би пре свега требало да се оцењује из угла претходног поштовања релевантних стандарда људских права, како би се из државне службе и из јавне политике уопште уклонили они који су у периоду конфликта кршили ове стандарде.
Пошто је ова UNDP-ова глобална кодификација лустарционих правила сачињена у постхладноратовској епохи униполарности, успостављање у њој широке корелације између лустрације и „општеусвојених“ стандарда људских права, припада западној политици инструментализације људских права с циљем ограничавања суверенитета и јурисдикција националних држава те последичног успостављања једне глобалне псеудоимперије.
РАТНИ ДОБИЦИ КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА
Подстакнут овом политичком мотивацијом, Колективни Запад је тих година промовисао принцип да „начин на који влада поступа према сопственом народу постаје питање међународног права“, те да сагласно томе тзв. међународна заједница „признаје владе и државе само уколико се повинују међународним нормама о људским правима“. На тај начин су људска права, у рукама западног либералног неоколонијализма, постала „кључна вредност за обликовање света“, а сходно томе и „главно реторичко и идеолошко оружје у првим хуманитарним ратовима за време Клинтонове ере“.
С тим у вези, мора се увек имати у виду да су први „хуманитарни“ ратови 90-тих вођени управо против Срба у Републици Српској и Савезној Републици Југославији,. Политички процеси који су се на српском националном подручју одвијали након завршетка тих ратова, имали су за циљ, пре свега, постконфликтну стабилизацију региона, ради трајног обезбеђења ратних добитака Колективног запада и његових балканских сателита.
Постконфликтна стабилизација региона је и званични приоритетни циљ процеса приступања Србије Европској унији, како је дефинисан Споразумом о стабилизацији и придруживању.
Ако је још у епохи униполарности Колективни запад дефинисао лустрацију као меру „транзиционе правде“ у постконфликтним ситуацијама, онда је данашње залагање локлних прозападних политичких актера за спровођење лустрације у Србији у директној вези са завршетком процеса постконфликтне стабилизације тзв. Западног Балкана, онако како та стабилизација изгледа из угла стратешких интереса Колективног запада.
У КОРЕЛАЦИЈИ СА ПЛАНОВИМА ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОТИВНИКА
Сходно томе, законско санкционисање западног пропагандног наратива о злочиначком и тиранском карактеру режима 90-тих, који је притом искључиво крив за ратове за југословенско наслеђе, и који имплицира обавезу самоденацификације српског друштва, чини се да је када је у питању лустрација за Колективни запад приоритетније од персоналне кадровске чистке државне управе и правосуђа, као нужне, али политички секундарне последице доношења таквог акта.
Ако Колективни запад, према најновијој оцени Јекатерине Ентине, покушава да искористи садашње грађанске протесте како би обновио нижи и средњи ниво управљачких структура у Србији, попуњавајући га кадровима млађе и средње доби одабраним међу протестантима, онда би и спровођење лустрације након пада „напредњака“ било у корелацији са таквим плановима наших геополитичких противника.
То би потпуно одговарало очекивањима оних домаћих кругова чије мишљење је пре пар година јасно изложио директор Института за европске послове, Наим Лео Бешири, рекавши да су десетине генерација стасале у миру, „али им зли и националистички надојени духови прошлости не дозвољавају да лично напредују, а самим тим да као друштво постанемо отворено, демократско и просперитетно“. Према речима Беширија, „љигави ликови деведесетих никада нису отишли с позиција моћи у војсци, полицији, безбедносним службама и медијима и они морају да нас трују континуирано јер су уплашени за губитак моћи и имовине стечене ратним профитерством“.
СРПСКИ РОДОЉУБИ НА ТРАГУ БЕШИРИЈЕВИХ ОЦЕНА
Ако на ову Беширијеву оцену, која је уобичајена у „другосрбијанским“ круговима, применимо мерила познатог америчког теоретичара Дејвида Фридрихса, који с обзиром на различите облике криминалитета који се масовно практикује од стране државних структура разликује криминалне, репресивне и корумпиране државе, онда би се држава Србија могла подвести под сва три облика истовремено. Наиме, криминалне државе су оне у којима су кривична дела као што су геноцид или етничко чишћење доминантни облици функционисања; репресивне су оне које систематски лишавају своје грађане основних људских права; а корумпиране су оне чији је превасходни циљ да обезбеде материјалну корист политичкој елити.
Беширијеве оцене данас се нажалост неретко могу чути од српских родољуба. Такав парадокс је могућ само у плански створеним околностима револуционарне конфронтације и искључивости, када мржња према властодржцима онемогућава да се сагледају могуће катастрофалне последице криминализација сопствене државе.
Огромна системска корупција свих постпетооктобарских транзиционих влада, која је кулминирала током владавине „напредњака“, не би смела да буде оправдање за кратковидо усвајање непријатељских наратива који стоје у основи планова за спровођење лустрације у Србији. Колективни Запад је већ показао – на примеру Алексеја Наваљног и његове предизборне кампање из 2018. године у којој се залагао за свеобухватну лустрацију – да ће тражити подршку међу националистима и антикомунистима за антисуверенистичке мере као што је лустрација.
КОНФРОНТИРАЊЕ СРПСКОГ ДРУШТВА
Ако се догоди да лустрација и овог пута не буде спроведена у дело, стварни инспиратори овог захтева биће у сваком случају на политичком добитку, јер су искористили још једну прилику да истицањем захтева за лустрацијом револуционарно конфронтирају до непомирљивости српско друштва и да му кроз причу о лустрацији, нарочито младим генерацијама, поново наметну осећај колективне кривице за „зла“ из 90-тих година.
Залагање за револуционарну меру лустрације истовремено је и политички нецелисходно за опозицију, јер страх од освете по правилу хомогенизује редове партије на власти, те самим тим одлаже преко потребан миран пренос власти путем избора и истовремено повећава ризик од насилне револуционарне смене.
И најзад, а заправо на првом месту по важности, правна држава се ни у ком случају не може васпоставити једном револуционарном мером каква је лустрација. А њена револуционарност је очигледна, пошто се једном парасанкцијом, која наликује мери безбедности забране вршења професије, појединци кажњавају од стране квазисудских ad hoc тела (нпр. према Закону од 2003. то је била комисија изабрана од Народне скупштине) за повреде људских права које су учињене у прошлости, што је противно основном начелу модерног права о забрани ретроактивне примене кривичних норми.
Чак и ако сваки национално оријентисани бирач није изверзиран у овим правним финесама, морао би макар да зна да иза сваког револуционарног предлога стоји „лажов и отац лажи“ (Јн. 8, 44), јер, речима угледног српског философа и професора Универзитета у Бањој Луци Зорана Арсовића, „ђаво је отац сваке револуције“.
