Целокупно друштво у Србији већ пола године живи у некој врсти кризе, која повремено прелази у шизофренију.
Поделе су никад веће, а крај ове политичке и друштвене уздрманости се ни не назире.
У таквој ситуацији улога правог интелектуалца је да узме активно учешће, и да буде нека врста мудрог саветодавца. Професор Правног факултета у Крагујевцу, др Зоран Чворовић, један је од ретких који своје деловање није базирао само на текстовима, критикама и колумнама, већ је стао пред студенте, те изложио озбиљне предлоге, али и критике.
Имали смо ту част да професор Чворовић издвоји време за нас, и да у једном обимном, темељно ми поучном интервјуу, објасни многе недоумице које нас све муче протеклих месеци.
Професоре, Ви сте један од ретких ангажованих интелектуалаца, који историјским паралелама покушава да објасни, и разумљивим учини, данашњу политичку и друштвену ситуацију у Србији. Без тих историјских паралела, тешко да можемо да схватимо шта нам се дешава, а још мање да одредимо пут у будућност којим Србија и српски народ треба да иду. Правнички, доследно, напочетку студентских протеста указали сте да ће, кад-тад, студенти морати своје захтеве политички да артикулишу. Шта мислите, да ли су закаснили, и да ли је 15. март био тренутак који није искоришћен за корените друштвено-политичке промене које су неопходне Србији?
Када су студенти истакли своја прва четири захтева, који су се једном речју тицали успостављања правне државе у Србији, одмах сам их лично подржао. То сам учинио из начелних разлога, па самотуда, између осталог, и свесно пренебрегао чињеницу да се међу малобројним даваоцима подршке студентима из редова професора и асистената Правног факултета у Крагујевцу нашао и пензионисани професор Предраг Стојановић, који је као декан факултета 2010. године био један од предводника мог истеривања са факултета. Притом је реч о човеку који је парадигма наше дубоке политичке, друштвене и националне кризе, јер је Стојановић ни мање ни више један од оптужених унашој највећој корупционашкој и до данас судски неокончаној афери „Индекс”, а пре тога је каовисоки функционер ДХСС био народни посланик и председник скупштинског Одбора за образовање. Овај податак наводим како би Ваши читаоци имали реалнији увид у садашње догађаје и трезвеније пришли проблему борбе против корупције. А она не може бити успешна све док се корупција масовно практикује и све док корупционаши не наилазе на осуду средине у којој живе.
Касније сам своју подршку првобитним захтевима студената дао и потписом на документ – Начела суверенистичке политике, иза којег су стали неки од најзначајнијих српских родољубивих интелектуалаца, као што су академик Данило Баста, Слободан Антонић, Милош Ковић, Слободан Владушић, Часлав Копривица и о. Дарко Ђого.
У својим текстовима објављеним на Новом стандарду, као и у говору који сам 23. јануара одржао студентима у блокади различитих факултета крагујевачког Универзитета, нисам истицао да ће студенти морати да пређу на класичне политичке захтеве, као што је последњи од 5. маја о ванредним парламентарним изборима и тзв. студентској листи, већ сам скренуо пажњу да је и такав исход могућ. Још крајем децембра рекао сам да би истицање таквих класичних политичких захтева од стране судената било легитимно, мада напредњачки режим тврди супротно, али и да би након тога постојећи партијски и идеолошки формално неутралан студентски протест добио јасно партијско и идеолошко обележје. Полазећи од таквог става, а имајући у виду законску забрану политичког и партијског деловања на универзитету, одмах након 5. маја иступио сам са ставом да блокадама није више место на факултетима, већ да оне морају прећи на улице и неке друге објекте.
За једно друштво и његов политички систем је лоше ако дуго акумулирано незадовољство и протестна енергија достигну врхунац, а не дође до политичке артикулације грађанског незадовољства. Протестно окупљање 15. марта било је врхунац протеста, па је политички било оправдано да у том моменту студентски протест прерасте у грађански, да опозиционе странке и познати појединци преузму терет протеста од студената, да се тражи измена постојећег изборног и медијског законодавства и након тога расписивање ванредних парламентарних и председничких избора и, најзад, да престану блокаде факултета, пошто тешко да могу довести до ванредних избора. Овај ред потеза је по мени нужан ако се жели преко потребна стабилизација политичких прилика у земљи и враћање изгубљеног ауторитета државе.
Када сам у децембру прошле године рекао да је могуће да студенти изађу и са класичним политичким захтевима, упозорио сам да то још увек не значи да ће они бити и политички актери, мада су са својим протестима од почетка дубоко ушли у поље политичког у коме се води борба за власт. Студенти су у политичком пољу само генератори и носиоци протестне „енергије”, али не и политички актери. Јер, да би били политички актери, морали би да располажу реалном политичком моћи која би им омогућила да ефективно утичу на процес избора нове власти. Политички актери су странке, али не само оне, него и различите интересне друштвене групе повезане са домаћим и иностраним бизнисом и иностраним центрима моћи, невладине организације, струковни кланови и др., сви они који могу пресудно обликовати политику и кадровску структуру система власти и директно или индиректно партиципирати у њему. Имајући то у виду, у јануару сам написао, да су политички опасни заводљиви утопистички предлози о учешћу студентских „пленума” у формирању тзв. прелазне владе, која је тада била актуелна, пошто студенти не располажу никаквом реалном моћи, па би њихово учешће служило само као „маскировка” за улазак „на мала врата” у систем власти заступника оних политичких ставова који не уживају релевантну подршку српског бирачког тела.
Данас се то исто може рећи и за тзв. студентску листу. „Маскировка” са тзв. студентском листом је тим већа што се већа сада види да ће она, уколико буду расписани избори, по свом стаставу бити политички и идеолошки хетерогена са доминацијом поборника прозападне оријентације Србије. Сада се већ зна, да се ова изборна листа из разлога политичког опуртунитета неће изјашњавати о најважнијим питањима од којих зависи будућност Србије и српског народа у целини: о националној штети и користи од евроинтеграција Србије, о садашњем нивоу сарадње Србије и НАТО, о начину поништења свих протиуставних споразума о Косову који су закључени током последњих 15 година, о српским интеграцијама, о даљој сарадњи са ММФ.
У једном од текстова о студентском протесту навео сам да је један од главних узрока кризе постојећег система власти у Србији – његова нерепрезентативност, и то како на страни позиције, тако и на страни опозиције, јер највећи број политичких актера по стратешки важним питањима не дели оне ставове који имају већинску подршку српског друштва. Ако то желимо да исправимо, онда не можемо да се залажемо за плебисцитарне изборе са само једном опозиционом листом која би у политичко-идеолошком смислу била један каламбур. Када предајем студентима о настанку парламентаризма у В. Британији обавезно им скренем пажњу на теорију мандата, према којој у странке на изборима не добијају од бирача бланко подршку, већ ту подршку добијају на основу детаљно изложених предизборних програма. Ми наш парламентарни систем не можемо да обновимо игноришући лекцију теорије мандата. Плебисцитарни избори са две колоне и неизјашњавање о горућим стратешки важним питањима, само ће помоћи да се додатно развласте бирачи и да се и даље крупне одлуке за будућност ове земље доносе без њиховог одобрења.
Прибојавам се да српски родољуби нису довољно свесни чињенице да су и у петооктобарском преврату и приликом доласка на власт напредњака били само пасивни давоци преко потребног легитимитета, којим се скривала колонијална суштина нове власти. Због ненаучне лекције и сада могу доћи у исту ситуацију ако избори буду плебицитарног карактера.
Читајући историјске записе Јована Ристића о Србији и Кримском рату, те о револуцији, то јест народној побуни из 1848. године, види се да се геополитички односи историјски понављају, наравно, не у детаљима. Има ли Србија снаге и кадрове да остане достојно на путу оних људи који су стварали српску државу и српску државност? Како створити мериократску државу која ће бити отклон од партијске? Да ли је то уопште могуће, и ако јесте, колико времена је потребно да се Србија ослободи од партијске просечности и неспособних кадрова, који данас одлучују о многим важним стварима, када је о дипломатији и међународном позиционирању Србије реч?
Најпре морам рећи, да треба бити јако опрезан када се садашњи политички догађаји тумаче примерима из српске и светске политичке историје. Иако и данас постоје исте политичке и правне установе које су постојале и у 19. веку, социјални, културолошки, економски и технички контекст њихове примене је потпуно другачији. Зато су те политичке и правне установе неретко нефефикасне, а уз то су само по имену истоветне политичким и правним установама из српског и европског 19. века.
Меритократија и партијска политика не морају, а у парламентарној демократији и не смеју искључивати једна другу.
Политички живот у савременој парламентарној демократији је незамислив без странака. Проблем је што су се странке претвориле из идеолошких у интересне групе. Међутим, такво „кварење“ странака није само специфичност српске политике. Меритократија у политици није добра, јер би то водило њеном додатном идејном обезличавању. Меритократија у политици деградира улогу бирача, који више не бира између изборних програма појединих странака, већ уместо тога даје бланко поверење тзв. експертима, који потом потпуно самостално креирају и воде политику државе. Меритократија у политици служи успостављању технократије – владавине стручњака. Притом не треба сметнути с ума да заговорници меритократије у политици увек полазе, макар и прећутно од тезе да народ није способан за јавне послове. Сходно томе, меритократија у политици нарочито одговара оном што Владушић врло прецизно назива Мегалополисом, који преко технократских структура лако и успешно влада једном земљом. Ако желимо да променим наш садашњи (полу)колонијални положај, морамо радити на реафирмацији улоге бирача у политици.
Ако је меритократија штетна у политици, нарочито у земљама (полу)колонијалног статуса, меритократија је итекако пожељна, а када је у питању Србија преко потребна у државној управи, испод ранга министара и евентуално помоћника министара. Сами смо сведоци колико је за функционисање државе штетно попуњавање појединих ресора кадровима, чији је једини квалитет припадност партији. Као и сваки модел управљања, меритократија сама по себи није гаранција да ћемо помоћу ње доћи до резултата које национално свесни и државно одговори Срби данас желе. Јер, није свеједно да ли ће нашу спољну, образовну или политику безбедности спроводити људи који поред стручног знања имају и узорну националну свест, или ће те политике спроводити људи без икакве националне свести. Да би меритократија у државној управи дала жељене резултате, Србија мора најпре постати суверена. Несуверени политички ентитети не могу имати ваљан образовни систем, који ће продуковати професионално високо квалитетне и национално свесне и одговорне стручњаке, јер то није у интересу пре свега мултинационалних компанија. Зато је питање обнове државне суврености политичко питање број један у Србији.
Занимљиво је да студенти у протесту свих ових месеци нису истакли ниједан захтев који би отворио пут меритократији, мада би такви захтеви били апсолутно у њиховом, али и националном интересу. С тим у вези очекивао сам од студената у протесту да ће усвојити макар један од предлога које сам изнео студентима крагујевачког Универзитета, а пре свега онај који се тицао захтева властима да донесу закон о резервисаним занимањима, по коме би у државној управи, правосуђу и локланој самоуправи могли да раде само свршени студенти државних факултета. Како можете тражити нова овлашћења за тужилаштво и његову самосталност, а да претходно не донесете такав закон, пошто је јавна тајна да се наш правосудни систем углавно попуњава кадровима са приватних правних факултета који су углавном испод сваког пристојног нивоа. Притом се мора признати да је хиперпродукција правника са приватних факултета, као и прећутно прихватање логике профитног, тржишног пословања у српском државном високом образовању, довело и до пада нивоа знања студената државних правних факултета.
Треба ли дати апсолутну независност професионално и морално увелико посрнулом судству и тужилаштву пре темељних промена правничког образовања? Може ли несуверени ентитет да суверено одлучи да није у националном интересу да постоје приватни факултети и да сходно томе доносе одлуку о њиховом гашењу?
Последњих деценија стално се говори о прагматици у политици и политичком деловању, а много мање о доследности. Србија и Срби имају дугу и богату политичку традицију која се намерно гуши. Каква је улога интелектуалца данас, који се скривају иза студената и да ли интелектуалац у правом смислу те речи, може бити комформиста?
Да би политичка вештина била успешна, неопходно је да политичар буде прагматик и да ситуационо одређује тактику. У политици не сме бити једносмерности у деловању. Отуда није случајно да је најуспешнији српски политичар из епохе масовне политике, која почиње 1881. са доношењем првог закона који је омогућио организовање странака, Никола Пашић, био пример прагматика. С друге стране, управо пример Пашића показује у чему добар политичар не сме да прави тактичке компромисе – на нивоу стратешких циљева. Пашић су не случајно подједнако страсно мрзели хрватски политичари и комунисти, а данас „другосрбијанцима“, управо због његове идејне доследности, која је имала нешто мистично и заверенички у себи. У најкраћем српски национализам и русофилија били су његове идеје водиље због којих је стекао толико непријатеља за живота, а нарочито после смрти.
Данас српска политика подједнако пати од недостатка вештине и недостатка идејне, стратешке доследности. Изгледа да је данашњи низак квалитет српских политичара сасвим у складу са (полу)колонијалним статусом Србије. Када је Србија водила суверену националну политику и њени политичари су били већег формата. Ако је за утеху, реч је о појави која је својствена скоро свим европским земљама. Довољно је погледати Макрона и упоредити га са његовим претходницима.
Од интелектуалаца се често очекује да узму активно учешће у дневној политици. Такво очекивање је посебно својствено патриотским бирачима, који због бројних националниг губитака и политичких изневеравања, траже брза решења тамо где се она не могу наћи, а и брзих решења, која су истовремено добра, у политици скоро и да нема. Често чујемо како се као пример интелектуалаца који су се „на ползу“ народну укључили у политику наводе Стојан Новаковић, Љубомир Ковачевић и др. Притом се пренебрегава чињеница да је данашња политичка делатност неупоредиво интезивнија од политике у 19. или почетком 20. века и да стога данас у политици доминирају политичари-професионалци. То што је интензивнија не мора обавезно да значи и да је квалитетнија. Кључни „кривац“ за повећање обима рада у политици су медији, који су политику претворили у оно што је познати италијански политиколог Сартори називао „видео-политиком“. Не само да су у „видео-политици“, као глобалном феномену, непотребни угледни интелектуалци, већ би их учешће у таквој интензивној дневној „видео-политици“ неминовно довело у ситуацију да запоставе научни рад. А сложићете се да је за један народ најважније оно што један интелектуалац остави националној културној баштини.
То, међутим, не значи да интелектуалац, посебно из области друштвено-хуманистичких наука, треба да буде само посвећен науци и да притом буде потпуно незаинтерсован за „све ране рода“ коме припада. Супротно томе, дужност је сваког ученог Србина, а понављамо посебно оног ко се бави друштвено-хуманстичким дисциплинама, да увек, а посебну у кризним, тешким временима његово знање буде у служби народа коме припада. Говорећи о улози интелектуалца, Слободан Антонић је скоро с право указао да је дужност сваког јавног интелектуалца да објашњава и упозорава јавност. „Кад народ спава он га буди, кад се раздражи он га уразумљује“, вели Антонић.
То значи да интелектуалац не би требало да говори оно што би јавност хтела да чује већ оно што види. Управо по томе се јавно ангажовани интелектуалац разликује од политичара, који углавном мора да говори оно што је бирачима блиско. Зато је национално штетно да интелектуаце „усиса“ дневна политике, пошто тиме један народ остаје без савести истинских „учитеља“, који га „не чешу по ушима“. У добро уређеној сувереној држави, каква нажалост данас Србија није, такве интелектуалце ангажују државне власти при изради кључних националних стратешких докумената. Такав ангажман интелектуалаца био би национално најкориснији.
Чини се, ничим изазван, Мило Ломпар се обрушио на Вас и на Ваше ставове. Без научне сујете нема научног напретка, али колико она штети интелектуалцима у друштвеним односима, јер овакви сукоби остављају горак укус, пре свега, међу младим национално свесним људима?
Генерално гледано, јавна полемика међу интелектуалцима је добродошла, јер помаже да се поједина важна друштвена и политичка питања свестраније претресу, а јавност боље информише. Интелектуалци нису владике, па да је важно да међу њима постоји једномислије. Истовремено, не би требало интелектуалце идеализовати. Не читате поједине велике писце због оног какви су били у приватним животима, већ због оног што су написали. Када би вам прво било значајније од другог, многе вероватно никада не би прочитали.
У кризним, револуционарним временима, у којима се не толеришу политичке и идејне разлике, па се политички избор тенденциозно упрошћава, а политичко поље високо емотивизира, и интелектуалци неретко почињу да се понашају, говоре и пишу у складу са психологијом масе. Стога полемике више не доживљавају као размену и сукоб идеја, већ прилику да револуционарно дифамирају супротно страну. Код народа са доминатно виолентним националним карактером какав је српски, револуционарна времена су као створена за показивање личне ексклузивности. Независно од свега тога, мислим да је јавна полемика међу националним интелектуалцима када остане у пристојним границама јако корисна.
Таква полемика током трајања студентског протеста је јасно показала да постоје две групе националних интелектуалаца. Једну групу чине они који све наше националне проблеме повезују са напредњачким режимом и Александром Вучићем и стога су спремни на политичку сарадњу са прозападним интелектуалцима и политичким странкама. Другу групу чине они национални интелектуалци који полазе од става да су разлози наших националних и државних проблема системски, а не само персонални, те да смена појединаца које је произвео један накарадни (полу)колонијални систем неће аутоматски довести и до укидања тог система, него до његове регеренерације. Једноставно речено, како се може смењивати Александар Вучић са поборницима још бржих евроинтеграција Србије, када је су евроинтеграције један од кључних разлога наше несуверености и (полу)колонијалног статуса. Како се може нападати Вучић за закључивање противуставних споразума о Косову и Метохији, а да се истовремено не критикују евроинтеграције Србије, пошто су бројни бриселски споразуми закључени са тзв. Републиком Косово на основу обавеза која Србија преузела у процесу приступања Европској унији.
Србија мора да се врати себи. То значи да се сваки град, свако село мора вратити себи. Међутим, београдизација све више и више наноси непоправљиву штету. Да ли су људи на власти у Београду свесни колико је то штетно? У Србији се рађају покрети утемељени на децентрализацији, као на пример, покрет доктора Милића из Ниша. Ако се овако настави, незадовољство због централизације и београдизације биће све веће, па децентрализација може лако да склизне у сепаратизам. Да ли ту видите опасност?
Да би се разумео погубан процес који се, чини ми се погрешно назива београдизацијом, требало би прочитати оно што Владушић пише о Мегалополису. Београд убрзано престаје да буде национална престоница, ако је то икада и био после 1918., и постаје Мегалополис. Међутим, не Београд као географски појам, већ корпоративна елита и њој подређени управљачки псеудодржавни апарат и анационална кулутурна елита, који формирају на простору Београда један од градова у глобалној мрежи Мегалополиса. Они се и према појединим периферним деловима Београда односе као према колонија, а камоли према Лесковцу, Краљеву или Крагујевцу. Припадници елите Мегалополиса суштински не припадају свом народу, они су странци у Србији, али о Србији одлучују.
Решење није децентрализација Србије, ако се спроводи у форми регионализације. Аутономни региони би додатно десувренизовали Србију и као такви би били клице сепаратизама, посебно у неким крајевима наше земље. Регионализација би само створила још један квазидржавни ниво власти на терет пореских обвезника, а не би приближили власт грађанима, што је идеја водиља самоуправе. Самосталност у одлучивању грађана Лесковца не би се повећала тиме што би у Нишу добили још један нови ниво власти, који би грађани Лесковца морали да финансирају.
Решење је, с једне стране, у ресувренизацији државе Србије, а с друге стране у јачању општинских и градских локалних самоуправа. Предуслов за све то је демографска обнова народа у унутрашњости Србије, јер чему реформа система локалне самоуправе, ако општине убрзано губе становништво и са њим економску снагу да изнесу постојеће, а камоли нове надлежности. А демографске обнове не може бити без духовне и кулутурне обнове као кључног предуслова. Са Београдом који је Мегалополис, а не српски престони град – таква обнова се не може спровести у дело.
За крај, професоре, велики српски интелектуалац 20. века Драгиша Васић, написао је: „Ако хоћемо да будућност буде разумна садашњост мора бити разумљива, што значи да савременици будућности морају сведочити истину.” У Вама млади људи препознају проповедање истине. Како Драгишу Васића, Јована Ристића и друге наше интелектуалце, од којих су многи преписивали, а не учили, вратити у жижу наше научне и образовне јавности? Јавна свест, како је говорио Ниче, је највећи проблем за нашег непријатеља, а тога нисмо свесни.
Наш јавни простор, а тиме и национална свест већ дуго су поробљени западним конзумеризмом, вулгарним материјализмом и идеологијом либерализма. Док се не ослобдимо из канџи духовно мртвог западног светназора, ми нећемо моћи да господаримо нашим јавни простором, као ни нашим образовањем и кулутуром. На почетку Закона о високом образовању стоји да је високо образовање у Србији део „европског образовног, научног, односно уметничког образовног простора“. Има ли од ове норме јаснијег доказа наше несуврености, и то, ако је веровати Платону, у најважнијој делтаности за један народ и државу. Како ћемо разумети претке и формирати интегралну националну свест на таквом колонијалном темељу. Некада су Српчад насилно одвајали од својих породица и одводили их у Цариград да би постали јањичари. Данас се јањичаром лако постаје у образовном систему који је формиран током реформе Гаше Кнежевића почетком 2000-тих.
У том систему, као страно тело, раде у друштвено-хуманистичким наукама изузетни појединци, и по знању и по националној свести, какве српски народ одавно није имао. Да би ти изузетни појединци добили пресудан утицај на формирање младих људи у Србији, неопходно је да се промени наметнути (полу)колонијални систем.
За почетак је најважније трезвено сагледати стање у коме се налазимо и отворено признати горке истине. Српска историја је преупна примера који показују да не постоји тешка ситуација која се не може превазићи. Виталност и упорност су биле кључне особине које су красиле овај народ, захваљујући којима је он претрајао толике векове тућинске власти. Не пропада човек због недаћа, него због своје лакомислености. Лакомислено је данас мислити да се без великог труда и одрицања и без дубоких резова може изаћи из садашњег незавидног националног положаја.
