Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Неки од врло утицајних и упућених људи оног времена нису после Берлинског конгреса били уверени у то да су његове одлуке за Србију и српски народ у целини биле несумњиво боље од ревидираног Санстефанског уговора, као што су то касније листом мисли историчари.
Личност која је била, према мишљењу које је у српској историографији општеприхваћено, (49) најзаслужнија за територијално проширење Србије на Берлинском конгресу – Јован Ристић, упоредио је ове уговоре већ на седници Народне скупштине у Крагујевцу 25. јула 1878. године:
„И Србија, као Кнежевина, могла је после Св. Стефанских одлука, заиста бити задовољна исходом свога питања на Берлинском Конгресу. Али са гледишта опште српскога, мора се жалити за уговором Св. Стефанским, због решења, које је у Берлину дано питању о судбини Босне и Херцеговине”. (50)
Митрополит Михаило пише познатом словенофилу Ивану Аксакову 24. јануара 1878. године, да „ако Босну и Херцеговину није могуће присајединити Србији и Црној Гори, нека остану одвојене као аутономна провинција, као и Бугарска“. Потом истиче како би било неправедно препустити Босну и Херцеговину Аустро-Угарској „на мучење“, јер би се тако турско физичко ропство заменило и духовним и физичким аустроугарским ропством и то „без наде на ослобођење“.
„У том случају би“, упозорава српски митрополит, „у Босни и православље и словенство пропало, а уместо пријатељства ми би тамо сусрели мржњу и наше непријатеље“.
Митрополит Михаило је упозоравао Аксакова да би под Аустро-Угарском у Босни и Херцеговини језуити и фратри развили своју делатност и истовремено га подсећа да се Беч спрема да у Босни ангажује као чиновнике Пољаке из Галиције, а тај „отров би затровао сав живот јадног народа“. (51)
Пијемонтска државност
Детаљне коментаре о Санстефанском и Берлинском уговору оставио је у свом дневнику и председник Касационог суда Никола Крстић. Уочи закључења мира у Сан Стефану, 20. фебруара, Крстић пише:
„Ако Босна и Херцеговина не постану аустријске провинције, но остану и даље под турским сизеренством, онда, по мом мишљењу, можемо бити потпуно задовољни с резултатом овогодишњег рата. У том случају остају нам сачувани изгледи да ће скорим и те земље доћи под независну српску управу, било да се придаду Црној Гори, било да се споје са Србијом. Само кад би се Аустрија у тим земљама угњездила, стајала би наша народна ствар лоше, што би се у томе налазила велика сметња за Србију да се самостално развија”. (52)
„У том случају би у Босни и православље и словенство пропало“
Под 22. фебруаром 1878. Крстић о Санстефанском мировном уговору бележи и следеће:
„Још су овде непознате појединости закљученог мира, уколико се тичу Србије. По страним новинама судећи, Србија ће добити Ниш и испод Ниша до Приштине цео предео, а од Приштине (или Врање) повлачиће се граница на Вучитрн, ту ћемо добити и свезу са жељезницом, а од Вучитрна ће ићи граница према Босни, тако да предео између садашње Србије и реке Лима припадне Србији.
Па као што ће се и границе Црне Горе проширити до Пиве и Лима, Србија ће се граничити са Црном Гором и кроз ову имаће отворени пут и на море. По моме нахођењу, добитци су ови толики да, мада се последњим ратом не испунише наше жеље, опет зато с резултатом ратовања можемо бити задовољни, и то особито после догађаја од 1876, кад смо без довољно спреме и снаге, противно саветима великих сила ушли у рат“. (53)
Крстић 25. фебруара констатује како „ о садржају мира (Санстефанског, прим. аут) сад се зна нешто више но ономад“, па додаје да се као поуздано зна „да Србија неће добити Пирот и Врању, неће ни Сеницу, ни Вишеград, но добија Ак Паланку, Ниш, Лесковац, Вучитрн, и ту је жељезница, и Нови Пазар“.
С обзиром на то, Крстић закључује како „једно на друго, можемо бити задовољни с добицима тим, према погрешкама које учинисмо прошле године и због којих могасмо грдно пострадати“. „Наше жеље“, бележи даље Крстић, „истина, нису ни на близо испуњене, али ако се остави могућност да се испуне доцније, а будућност ко може прозрети, као на пример ако Аустрија не заузме Босну и Херцеговину, онда смо овим добицима знатно прокрчили себи пут, којим идући, доћи ћемо до потпуног остварења наших жеља“. (54)
Већ 13. јула 1878. године Никола Крстић у свом дневнику даје оцену Берлинског уговора:
„Ако се гледа на непосредни резултат, онда према томе што Србија постаје независна и што се увећава, могло би се рећи да је Србија на конгресу још најбоље прошла. Али, када се постави питање да ли је уопште српска ствар унапређена, одговор ће бити пре негативан, но позитиван.
Осим ванредних великих догађаја, мора се узети да је Босна и Херцеговина, срце нашег народа, за српство изгубљена. Испод Аустрије теже ће се ослободити, но што би се ослободиле испод Турске. Аустрија добија окупацијом Босне и Херцеговине доминирајући положај према Србији и Црној Гори и ове две државице биће више номинално слободне и независне, но у самој ствари, јер ће уплив Аустрије на њих бити неодољив”. (55)
Међу оценама савременика посебно је занимљиво мишљење које је уочи ревизије Санстефанског уговора у свом дневнику прибележио отворени противник руског политичког утицаја у Србији и будући вођа „напредњака“ Милан Пироћанац: „Али наравно, Аустрија и Енглеска не мисле да Србији израде више но што је Русија учинила, но просто да је одлуче од руске политике”. (56)
С обзиром да је још од владавине кнеза Михаила државна сувереност Србије била, речју Марка Павловића, „пијемонтски обојена – имала је тенденцију ширења по начелу народности“ (57), клаузуле Санстефанског и Берлинског уговора стварале су квалитативно различите територијалне услове за даљи развитак српске државности, усмеравајући у различитим правцима њену експанзивну државну сувереност.
Часлав Копривица проницљиво примећује, да ни државност Црне Горе „није била сама себи циљ“, пошто је „образовање Црне Горе представљало закономерни прелазни стадијум развитка заједничке српске државности“. (58)
Руски поглед
Русија је, како она званична представљена министром иностраних послова Александром Михајловичем Горчаковим, тако и незванична, словенофилска представљена утицајним грофом Николајем Павловичем Игњатијевим, Санстефанским мировним уговором трасирала магистрални правац будућих ослободилачких акција српских независних кнежевина Србије и Црне Горе, али полазећи од својих стратешких геополитичких планова.
Слободан Јовановић примећује, да је „Санстефански уговор био један акт који је Русија закључила с Портом као наш заштитник, водећи рачуна о нашим интересима онолико колико је она, а не колико смо ми сматрали за потребно“. (59) А званична руска политика је хтела да, након неуспеха у Кримском рату, (60) поново обезбеди слободу деловања у црноморском басену и за то јој је било неопходно учешће у контроли Босфора и Дарданела.
Таква стратегија Петербурга сударала се у то време са империјалним плановима званичног Лондона, али не само у мореузима, већ дуж целе географске паралеле од Средње Азије преко Блиског истока и Мале Азије до Балканског полуострва. Уз то, даљи планови Русије били су везани за излазак из затвореног Црног у отворено Средоземно море. (61)
С обзиром на такве планове, Русија је у Великој источној кризи у оквиру званичне балканске политике, како примећује М. Екмечић, „желела да оствари ослобођење Велике Бугарске и Велике Црне Горе“. (62) Међутим, М. Ковић показује, да је Русија у разговорима са званичним Лондоном релативно брзо пристала на деобу санстефанске Бугарске, док је тек на крају одустајала од својих интереса у Србији, а нарочито у Црној Гори, (63) а њихов улазак у зону аустроугарског утицаја увек је сматрала привременим. (64)
Стратешки циљ неофицијелне словенофилске политике није се исцрпљивао само у ономе што Слободан Јовановић назива одушевљењем „за једну крсташку војну ради ослобођења балканских Словена“, (65) што је као крајњи циљ по правилу подразумевало и ослобођење Цариграда.
Словенофили су ништа мање били заинтересовани и да спрече да православни Словени, по речима Ивана Сергејевич Аксакова, уз помоћ „католичког панславизма” и „под скиптром Аустријске империје“ постану „мека маса корисна као материјал”. (66)
Максималистичке територијалне аспирације Србије на западу, због којих су одбацивани и реско осуђивани сви руски планови око деобе Босне са Аустро-Угарском, неминовно су Србију увлачили у опасну зону сарадње са аустрославизмом, на чије опасности су упозоравали не само словенофили, већ у каснијим деценијама и званична Русија. (67)
С друге стране, Милорад Екмечић је у неспоразумима које су словенофили имали са „српском културом, због њеног упадљивог прихватања политичких норми западноевропске демократије“, проналазио разлоге за руско протежирање у време Велике источне кризе бугарских уместо српских националних планова. (68)
Русија је Санстефанским миром трасирала правац будућих ослободилачких акција Србије и Црне Горе
Бугари су се могли учинити прихватљивијим од Срба, како идеалистима словенофилима који су имали пресудну реч код израде Санстефанског уговора, тако и знатно мање идеалистичкој петербургшкој дипломатији, која је водила главну реч између Сан Стефана и Берлина, из разлога које наводи познати бугарски историчар Иван Стојанов:
„Дуго одсуство Бугара у плановима Русије објашњавају два разлога (…) Други разлог таквог односа Петербурга је закаснели бугарски Препород и недовољна ангажованост на формирању бугарске нације до срединие 19. века. Очигледно је да Бугари нису дуго улазили у стратешке планове Русије због тога што су заостајали за другим балканским народима.
До Априлског устанка 1876. није било ниједног иностраног пројекта који би се односио на бугарско питање и предлагао његово решење посредством дипломатије или војним путем – решење које је могло да измени политички статус бугарског народа“. (69)
Док је подједнако и званична и словенофилска Русија у политички афирмисаној и културно увелико вестернизованој Кнежевини Србији могла лако да се суочи и са унутрашњим и спољним препрекама, дотле на стратешки важној бугарској територији није објективно могла очекивати такве политичке и културне ризике и конфликте, управо из разлога које наводи историчар Иванов. (70)
Санстефански правац
У светлу стратешких циљева званичне и словенофилске Русије треба анализирати и санстефанске клаузуле о територијама балканских кнежевина. Санстефанска територијална проширења Србије у правцу југозапада и југа, у Новопазарској, Митровачкој и Вучитрнској кази, удаљавала су у будућности главне правце српске и бугарске национално ослободилачке акције.
Тиме се уклањала могућност њиховог конфликта, од чега је подједнако страховала званична и словенофилска Русија. Уместо ка граничним српско-бугарским територијама у Македонији, (71) санстефански територијални прираштаји Србије упућивали су Кнежевину да се у будућности шири пре свега ка Косову и Метохији и Новопазарском санџаку.
У Косовском вилајету је Санстефански уговор обезбедио Србији значајан стратешки клин у троуглу између Ситнице, Лаба и обронака Копаоника, посредством којег би Србија могла да контролише две главне саобраћајне артерије на Косову: Ниш-Приштина и Митровица-Приштина-Скопље.
Територијалним проширењем Црне Горе до обала Лима и у правцу Бихора и Рожаја, као и проширењем Србије у Новопазарској кази, Санстефански уговор је широм отворио врата за успостављање заједничке границе између две српске кнежевине. Русија ни у једном споразуму са Аустро-Угарском закљученом пре Берлинског конгреса не само да није препуштала Новопазарски санџак зони искључивог аустроугарског утицаја, него је увек уговарала Србији и Црној Гори право да у договру са Русијом и Аустро- Угарском изврше поделу ове територије. (72)
Турски суверенитет у Новопазарском санџаку био би на дуже стазе неодржив да је Санстефански уговор остао на снази, јер је предвиђао две врло уске и тешко проходне копнене превлаке као територијалне везе између Босне и Херцеговине и Новопазарског санџака у околини Прибоја и између Новопазарског санџака и Косовског вилајета у пределу Мокре горе.
Тиме је Санстефански уговор створио услове не само за елиминацију турског суверенитета над Новопазарским санџаком, већ у виду домино-ефекта и над Босном и Херцеговином, која би остала без копнене везе са централним европским делом Отоманске империје.
Додељивање Санстефанским уговором Црној Гори дела Херцеговине, Русија је заправо на мала врата отворила питање будуће поделе Босне и Херцеговине између српских Кнежевина и Аустро-Угарске. Творац Санстефанског мировног уговора словенофил Игњатијев је, по речима Милоша Ковића, „упућивао Србију и Црну Гору у правцу Новопазарског санџака, као и аутономне Босне и Херцеговине“, будући да је био свестан да би остварење Андрашијеве тежње за успостављање аустроугарске доминације над Босном и Херцеговином и Новопазарским санџаком значило потпуно поробљавање Срба. (73)
„Целокупна српска раса нашла би се“, вели Игњатијев, „под искључивом влашћу Мађара. У вазалној потчињености круни Св. Стефана, као што је то Хрватска“. (74) За разлику од Русије „Аустро-Угарска неће никада допустити уједињење Србије и Црне Горе“, како је нешто касније у то уверавао немачку дипломатију аустријски министар иностраних послова гроф Голуховски. (75)
Берлински правац
Иако каснији истраживачи по правилу наводе да су територијалне одредбе Санстефанског мировног уговора створиле мучан утисак у ондашњој Србији, (76) оне ипак нису произвеле никакав велики дисконтинуитет у дотадашњим национално-ослободилачким плановима Кнежевине.
Речју Слободана Јовановића, „Босна је била сан целог једног нараштаја“, а Санстефански уговор је кроз „половично решење“ аутономије Босне и Херцеговине под султановим сизеренством омогућавао да „наш елемент“ свом снагом ради на уједињењу са Србијом и Црном Гором. (77) Јовановић осим тога примећује, да је на Македонију „наш тадашњи нараштај много мање мислио него на Босну“. (78)
Србија је након Берлинског конгреса морала да се из националних разлога убрзано политички и правно вестернизује
Насупрот томе, „наши планови територијалнога ширења добили су“, како примећује Јовановић, „после Берлинског конгреса нов правац“. „Ако смо пре тежили на запад, у Босну, – сада смо тежили на југ, у Македонију“, истиче Јовановић, па додаје: „Све се стекло да нас на ту страну обрне: и аустријска окупација Босне, која нам је спречавала продирање на запад, – и наше ратне тековине, које су истегле нашу државну област на југ и отвориле нам пут у Македонију. Господари Грделице и Врања, ми смо могли лако наступати ка Куманову и Скопљу.“ (79)
То што је у време Берлинског конгреса званични Беч усмеравао територијалне тежње Кнежевине Србије ка југоистоку, не би ли већ у моменту обнове бугарске државности зачео клицу српско-бугарског сукоба, (80) није значило да ће Аустро-Угарска и у будућности ћутке посматрати територијалну експанзију Србије према Старој Србији и Македонији. (81)
Имајући то у виду, Слободан Јовановић скреће пажњу, да по закључењу Берлинског уговора „савременици нису у први мах јасно увиђали“ колике је „све неповољности за нас тај акт садржавао“, а „нарочито нису јасно увиђали сву опасност од доласка Аустријанаца на Балкан“.
„Ми смо спасени од велике Бугарске, али зато смо имали Аустрију у Босни и Херцеговини“, закључује Слободан Јовановић. (82) Није требало чекати дуго па да неповољна територијална позиција Србије, као последица одлука Берлинског конгреса, доведе после 1880. Србију у позицију економског и политичког вазала Аустроугарске, како је њен статус у том периоду оцењивао Јован Цвијић. (83)
Југословенска димензија
И док су одлуке Берлинског конгреса о проширењу Србије директно произвеле промену дотадашњег правца територијалне експанзије Кнежевине и посејале трајну клицу раздора између Срба и Бугара, дотле је одлука о аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине створила услове да у ратним и револуционарним европским околностима друге деценије 20. века дође и до формалне промене крајњег циља пијемонтски обојене национално- ослободилачке акције Србије.
Наиме, до Берлинског конгреса званична Србија је искључиво тежила формирању уједињене државе Срба, (84) док је Берлински конгрес, како запажа Васиљ Поповић, „оставио могућност Србији да постане југословенски Пијемонт“. (85)
Разлоге томе треба тражити у чињеници да се захваљујући одлукама Берлинског конгреса под влашћу Аустро-Угарске „налазило више Срба него у обе српске слободне државе“, а с њима заједно „држала је под собом и све Хрвате и Словенце“. (86)
У борби коју је водила са Аустро-Угарском за позицију Пијемонта југословенства, Србија је након Берлинског конгреса морала да се из националних разлога убрзано политички и правно вестернизује, јер загранични Срби, како је истицао Пашић, „више љубе и више чезну за Србијом у којој влада слобода, у којој су грађанска права уставом ујемчена, и у којој се народу дало право учешћа у законодавној власти“. Политичка и правна вестернизација је правдана и тиме, да „нема спора да су нам потребне симпатије европских народа у времену кад се лаћамо извршења нашег националног задатка“. (87)
„Опасана Аустро-Угарском са севера и запада, а како је изгледало, или бар како се у српским круговима тврдо веровало, имала је та судбина стићи и са југа,“ и уз то „без излаза на море“, (88) Србија је после Берлинског конгреса била „скоро опкољена земља, а ми смо постали ухапшени народ“. (89)
Тако је обезбеђење елементарних услова за слободан државни живот нужно водио Краљевину Србију у конфликт са Аустро-Угарском и тај конфликт је у најрадикалнијој фази нужно морао довести до отварања југословенског питања, а с њим и до трансформације крајњег циља српске националне и државне политике.
С тим у вези, Милорад Екмечић луцидно примећује, како „има неки дубљи смисао у чињеници да велике силе нису дозволиле уједињење српског народа 1878, а пристале су да се то обави 1918. у широј етничкој заједници, у којој би се српски улог смањио постизањем равнотеже са католичким областима“. (90)
Завршни осврт
Иако питање анулирања Санстефанског уговора превазилази обим овог рада, чини се на крају оправданим да се и на то питање у најкраћем одговори. Разлоге за пропаст Санстефанског мировног уговора треба најпре тражити у одредбама Париског мировног уговора које су Русији после пораза у Кримском рату везивале руке за сваку унилатералну акцију на Балкану.
Разлог за брзо одустајање петербуршке дипломатије од Санстефанског уговора, ваља свакако тражити и у чињеници да су министар Горчаков и његови најближи сарадници, али и сам цар Александар II, припадали поколењу које је на власт дошло после пораза у Кримском рату и које је веровало у могућност блиске сарадње са Берлином и Бечом, као што је веровало у очување „европске равнотеже снага“. (91)
С обзиром на ондашњи свој статус и снагу, Србија није могла утицати на руску дипломатију и очување Санстефанског мира.
Иако по обиму скромно, проширење Кнежевине Србије предвиђено Санстефанским мировним уговором, заједно са оним одредбама које су уређивале статус других српских земаља, обезбеђивало је стабилну територијалну основу за поступан и колико-толико предвидљив развитак српске државности.
Берлински уговор је, насупрот томе, створио за Србију такву територијалну основу са које даљи развитак њене пијемонтски обојене државности није могао бити ни поступан, нити предвидљив, јер је у потпуности зависио од успеха у егзистенцијалној борби са Аустро-Угарском.
Притом је ово супарништво временом довело Србију у ситуацију да мора да изврши промену главног циља националне политике – од уједињене српске државе мањег територијалног обима ка територијално великој југословенској држави. Искуство са југословенским државноправним експериментом чини данас оправданим некадашњи жал Јована Ристића за у науци оклеветаним Санстефанским мировним уговором.
КРАЈ
Рад је први пут објављен у зборнику „Усклађивање правног система Србије са стандардима Европске уније“, под насловом „Санстефански и Берлински мировни уговори и српске земље“, 2023. године.
УПУТНИЦЕ:
(49) Стојанчевић, В., нав. дело, стр. 116.
(50) Живановић, Ж., нав. дело, стр. 373.
(51) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали; Москва – Сербия, Белград – Россия: сборник документов и материалов, Том 2: Друштвене и политичке везе 184-1878, Приредили М. Јовановић, А. Тимофејев, Л. Кузьмичева, Е. Иванова, Београд – Москва, 2011, стр. 510.
(52) Крстић, Н., Дневник: Јавни живот 2. јануар 1877 – 21. децембар 1887, књ. III, Београд, 2007, стр. 83.
(53) Исто, стр. 83-84.
(54) Исто, стр. 85.
(55) Исто, стр. 91-92.
(56) Пироћанац, М., Белешке, Београд, 2004, стр. 6.
(57) Павловић, М., Преображенски устав устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 312.
(58) Копривица, Ч. Д., Черногорцы, Сетевой журнал „Научный результат“, Серия „Социальные и гуманитарные исследования“, Т.2, №1(7), 2016: приступљено: 2. 10. 2023: https://cyberleninka.ru/article/n/chernogortsy/viewer
(59) Јовановић, С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 198.
(60) Русија је успела да 1870. године издејствује стављање ван снаге одредбе Париског уговора, која је Русији забрањивала да држи војну флоту на Црном мору. Семенникова, Л. И., Россия в мировом сообществе цивилизаций, Москва, 2009, стр. 325.
(61) История дипломатии, Том второй, стр. 27; Нарочницка, Н., Русија и Руси у светској историји, Београд, 2008, стр. 166-168.
(62) Екмечић, М., Српско питање у Источној кризи 1875-1878, стр. 212.
(63) Занимиљиво је да се у Рајхштатском споразуму од 1876., у аустроугарској верзији, Беч сагласио на признање независности Црне Горе, али не и Србије. Сборник договоров России с другими государствами, стр. 147.
(64) Кович, М., нав. дело, стр. 121. Ковић показује својим истраживањем колико су претеране и поједностављене оне оцене у српској историографији, које сугеришу да „ради велике Бугарске, потребне руском империјализму, жртвована је Аустрији не само Босна и Херцеговина, него цело српско племе“ (С. Јовановић) или да је Русија била „бугарофилска“ (В. Поповић). Јовановић С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 204; Поповић, В., нав. дело, стр. 133. Дајући општу оцену званичне политике царске Русије на Балкану 19. и почетком 20. века, Владимир Ћоровић вели: „Русији слобода и велична балканских држава није ништа сметала; посед мореуза она је могла имати и поред њих. С тога је у њеним пројектима могла наћи место и обнова Византије и светостефанска Бугарска. Она се, уз то, прва од сила знала помирити и са створеним чињеницама. У њеним првим плановима била је подела сфера и поседа источног дела Балкана, али кад је видела развој и расположење код балканских народа она је своје претензије сводила на све мању меру и на крају је у територијалном погледу, постала врло скромна“. Ћоровић, В., Борба за независност Балкана, Београд, 1990, стр. 186.
(65) Јовановић, С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 200.
(66) Вулетић, В., Иван Аксаков: Срби и источно питање, Зборник Матице Српске за славистику, бр. 67, Нови Сад, 2005, 14, 48.
(67) Поповић, Н. Б., Србија и царска Русија, Београд, 2007, стр. 216-218.
(68) Екмечић, М., Српско питање у Источној кризи 1875-1878, стр. 212. Писмо једног од читалаца словенофилског листа Голос упућено професору А. Д. Градовском, од 8. августа 1876. године, на чијој копији је цар Александар II оставио кратке белешке, садржи читав низ карактеристичних осуда на рачун вестернизоване политичке елите Кнежевине Србије које су у време Велике источне кризе биле својствене руском, нарочито словенофилском јавном мњењу, али изгледа и самом цару. Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали, Том 2, стр. 423-431
(69) Стоянов, И. И., Российские проекты восстановления болгарской государственности накануне Константинопольской конференции великих держав 1876 г., приступљено: 2. 10. 2023: https://inslav.ru/sites/default/files/2020_russko-tureckaja_vojna_01_stojanov.pdf
(70) Владмир Ћоровић истиче како „стварање светостефанске Бугарске, које је изазвало много зле крви на Балкану, није потекло непосредно из акције балканских народа, а ни по жељи самог бугарског народа“, већ да је било „плод кабинетске политике и суревњивости великих сила, а посебно Русије и Аустрије“. Ћоровић, В., Борба за независност Балкана, стр. 108.
(71) Станковић, Ђ., Србија и стварање Југославије, Београд, 2009, стр. 27.
(72) Тако је, примера ради, учињено у члану 1. Допунске конвенције уз тајну Будимпештанску конвенцију Русије и Аустро-угарске од 15. јануара 1877. У Рајхштатском споразуму од 1876. године, и то у верзији бечког двора, Аустро-Угарска и Русија су се усагласиле да територија Новопазарског санџака буде подељена између две српске кнежевине и то тако што би Црна Гора добила добила територију до обала Лима, као и Сјеницу. Сборник договоров России с другими государствами, стр. 147, 152; История дипломатии, Том второй, стр. 154. Ковић показује да је Русија пре Берлинског конгреса нудила, последњи пут 2. маја 1878, званичном Лондону и Бечу поделу Бугарске и препуштање Босне и Херцеговине Аустро-Угарској у замену за деобу Новопазарског санџака између српских кнежевина. Кович, М., нав. дело, 117, 133.
(73) У руској верзији Рајхштатског ауустроугарско-руског споразума од 1876. године, који формалноправно није испуњавао услове да буде међународни уговор, предвиђало се формирање аутономије у Босни и Херцеговини. Сборник договоров России с другими государствами, стр. 145.
(74) Кович, М., нав. дело, стр. 133.
(75) Ћоровић, В., Борба за независност Балкана, стр. 112.
(76) Јовановић, С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 203; Пржић, И., Спољашња политика Србије, Београд, 1939, стр. 103.
(77) Јовановић, С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 224, 239.
(78) Исто, стр. 224.
(79) Занимљиво је да Слободан Јовановић за губитак Босне и Херцеговине умногоме криви Србију због тога што у првом српско-турском рату 1876. „наша народна војска није дошла на босанској граници чак ни до локалног успеха“, па самим тим нисмо ни могли да натерамо велике силе да се у вези статуса Босне и Херцеговине више чује српски глас. Исто, стр. 224, 239.
(80) Нарочницка, Н., нав. дело, 169.
(81) Ћоровић В., Историја Срба, стр. 656.
(82) Јовановић, С., Влада Милана Обреновића, књ. 2, стр. 223, 227.
(83) Цвијић, Ј., нав. дело, стр. 45.
(84) Љушић, Р., нав. дело, стр. 141-148.
(85) Поповић, В., нав. дело, стр. 136.
(86) Ћоровић В., Историја Срба, стр. 655.
(87) Павловић, М., Правна европеизација 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 450.
(88) Ћоровић, В., Борба за независност Балкана, стр. 110.
(89) Цвијић, Ј., нав. дело, стр. 45.
(90) Екмечић, М., Дуго кретање између клања и орања, стр. 299.
(91) Семенникова, Л. И., нав. дело, стр. 297, 325. О поверењу које су у Андрашија имали кнез Горчаков, али и цар Александар II, и које је аустругрска страна злоупотребљавала током преговора о ревидирању Санстефанског уговора, упечатљива сведочанства је оставио гроф Игњатијев. Н. П. Игнатьев, После Сан-Стефано, Петроград, 1916, стр. 10.
