Зоран Кинђић: Просветитељство Светог Саве (II)

Први део можете наћи овде.    

Вујић с жаљењем констатује да је доситејско просветитељство однело превагу међу ученим Србима. То се кристално јасно види у неспретним настојањима неких наших историчара да објасне разлоге Растковог одласка на Свету Гору и Савиног враћања у своју земаљску отаџбину. Уздајући се искључиво у слабе пламичке свог разума, лишени властитог каквог-таквог духовног искуства, сматрајући да је светост напросто некаква „психопатолошка појава“, они у покушају да „осветле“ Савин лик пројектују мисли свог секуларизованог времена на Св. Саву, тврдећи да је Растко отишао међу монахе или вољом свог оца или зато што није могао да се нада да ће се као трећи син уздићи до владарског тона, па је ето желео да стекне моћ и славу црквеном влашћу. По некима од њих, Сава се убрзо „отрезнио од подвижништва и вратио политичком световном животу“.¹ Тај Савин повратак Доситејеви следбеници позитивно вреднују као освешћујући повратак из занесењачког мистицизма у реалност.² Али зашто се он, упркос својим политичким и дипломатским успесима, изнова враћа на Свету Гору или одлази на ходочашћа у Свету земљу, они себи зачудо не постављају.³ Да су то озбиљно учинили, можда су могли да наслуте у чему се састоји просветитељска улога Св. Саве у српском народу.⁴

Пре свега, ваља истаћи да није било никаквог Савиног наводног отрежњења и напуштања подвижничког живота. И када се посвећивао организацији црквеног живота у свом отечаству, и када је предузимао дипломатске мисије, проповедао у народу, градио цркве и манастирске болнице, Св. Сава није престајао да буде истински подвижник. Молитва је била и остала темељ његове свеколике делатности. Напустивши карејску испосницу, он није суштински променио свој начин живота, јер је и у Србији наставио са тиховањем, повлачећи се повремено у студеничку испосницу. Следећи Христов пример повременог усамљивања ради молитве, Св. Сава се молитвом духовно оснаживао за своју просветитељску мисију. Могло би се рећи да је молитва обележила читав Савин живот, од самог почетка до краја. Наиме, њега су родитељи у поодмаклим годинама својим жарким молитвама измолили од Бога⁵, од малих ногу поучаван је молитви, усавршавао се читавог живота у молитви, да би и умро са молитвама на уснама. Он се у толикој мери посветио молитви да је она срасла са њим, постала нешто тако природно и спонтано попут дисања.⁶ Усавршивши се у умносрдачној молитви, остварио је идеал непрестане молитве, те постао сасуд Духа Светог, из којег се изливају благодатни дарови на околину. Нема никакве сумње да без подршке Духа Светог не би успео у свом подухвату да просвети српске земље и српски народ духовно припреми за будуће историјске изазове.

Св. Сава је у два наврата напуштао Свету Гору да би помогао својој земаљској отаџбини, али никада није заборављао своју духовну отаџбину. Не треба заборавити да је његова духовна отаџбина била и остала Света Гора, да јој се он враћао кад год су то прилике допуштале.⁷ Упркос томе што се чинило да је политички целисходније приклонити се Западу (за чим као пропуштеном шансом већ два века жале следбеници западне просвећености, и за чим и данас лакомислено стреме), будући да су Латини завладали Константинопољом и самом Светом Гором, а васељенски патријарх се повукао у Никеју, Св. Сава се као светогорски монах непоколебљиво држао православља, провидећи духовним очима да истинска светлост долази са Истока. Додуше, био је свестан неопходности да се у политичком погледу балансира између Истока и Запада, да се усвајају западне цивилизацијске тековине, али будући да је духовност темељ једног народа а не економија, култура или војна моћ, инсистирао је на верности православљу.⁸

Док се Доситеј, заинтересован, попут својих западноевропских узора, превасходно за царство земаљско,  вратио са својих путешествија по Западу међу своје сународнике да би им донео спољашњу светлост западне цивилизације⁹, Св. Сава, усредсређен на царство небеско, Србима доноси нетварну светлост „из праве домовине своје, из вечне, чудесне, земље светости и завета новог склопљеног са Богом“.¹¹ Он са жаљењем напушта пустињу, у којој је као исихаста био у најприснијем могућем односу са Богом , подстакнут како љубављу према роду тако и послушношћу према Богу, да би својим сународницима указао на прави пут спасења, да би их сачувао од погубног дејства богумилске и латинске јереси. Светлост коју највећи српски просветитељ доноси у своју отаџбину је заправо благодатна светлост Духа Светог, светлост којом он изнутра зрачи.¹² Проходећи српске земље уздуж и попреко, проповедајући и поучавајући, а кад је потребно и чудотворећи, Св. Сава осветљава и освећује све око себе. Та светлост којом Св. Сава просвећује заправо је истински темељ српске културе, ма колико ми то понекад, заведени лажним сјајем материјалистичког Запада, заборављали. Да није било Св. Саве, његовог духовног вођства и примера, не бисмо данас могли да се дичимо светородном лозом Немањића, јединственом у светским размерама. Наиме, захваљујући управо духовном подстицају Св. Саве, његови родитељи Немања и Ана су се замонашили, поставши Симеон и Анастасија, баш као и брат Стефан на самрти, синовац Предислав – будући патријарх српски Сава II, и толики други.¹³ Не само што је Св. Сава постао духовни отац свом биолошком оцу Немањи¹⁴ него је он као први архиепископ аутокефалне Српске цркве постао духовни отац свим православним Србима. Савино просветитељство подразумева опредељење за Царство небеско, а оно је захваљујући крвљу посведоченој видовданској етици нераскидиво уткано у српско биће. Нема сумње да је Св. кнез Лазар настављач управо Савиног духовног пута, да је српски народ, упркос турског и латинског притиска, захваљујући светосавском темељу, успео у тешким годинама ропства да сачува свој духовни и национални идентитет.¹⁵

Упркос велике, саможртвене љубави према свом народу, за Св. Саву би се ипак пре могло рећи да је свеправославни светитељ него националиста.¹⁶ Он се додуше у свет вратио пре свега због своје земаљске отаџбине, да би свој небески мир пренео на ближње, како на своју браћу тако и на своје племе. Као што је познато, непосредан повод за његово напуштање светогорског „раја“ била је мисија измирења завађене браће.¹⁷ Након што је ту мисију успешно обавио, Сава је намеравао да се врати на Свету Гору и настави са својим уобичајеним исихастичким начином животом. Међутим, дирнут мољењима брата Стефана и српске властеле да им помогне у опоравку и оснаживању државе, Сава је  одустао од првобитне намере. Наиме, тадашње економске, социјалне, па и политичке прилике у српским земљама биле су прилично тешке, последице грађанског рата исувише видљиве, да би Сава, осетљив за страдања ближњих, могао тек тако да се „себично“ врати у своју карејску испосницу. Србијом је и даље харала глад изазвана ратним пустошењем, потенцијални непријатељи су вребали, отечаство је вапило за свеколиком помоћи, особито духовном.¹⁸ Суочивши се с једне стране са остацима паганског духа, са недовољном оцрквљеношћу српског народа, с друге са претећим хришћанским јересима, он се одважује на равноапостослку мисију просвећивање и оправослављивање Срба. Захваљујући његовој неуморној делатности, широм српских земаља подижу се цркве, а где за то још увек није било услова уздижу се велики дрвени крстови. Савина духовна и морална поука не ограничава се само на више друштвене слојеве него се шири и међу обичан народ. Он је попут апостола проповедао хришћанско учење не тек пуким речима људске мудрости, већ пре свега просвећујућим зрачењем властитог бића, личним примером, те је његова мисија вршена „у показивању Духа и силе“ (1. Кор. 2, 4).¹⁹ Када је то било неопходно, ради избављења отечаства од претеће ратне опасности, одважно је одлазио у дипломатске мисије, које је захваљујући својој светости  успешно обављао. С правом се може рећи да је његова унутрашња светлост разгонила мрак. Пред снагом његове молитве зло би се или трансформисало или повлачило, а некад би, као у случају Стреза, услед своје тврдокорности Божијом вољом напросто било уништено.²⁰ Да би обезбедио што повољније услове за продужетак просветитељског процеса, који је сам започео а затим пренео на своје следбенике, Св. Сава је, када су се за то стекле повољне историјске околности, успео у свом настојању да створи независну српску помесну цркве, која ће бити снажан духовни ослонац српске државности. Он је знао да ће се православље јаче укоренити у народу уколико свештенство буде потицало из истог тог народа, као и да је симфонија изеђу државне и црквене власти могућа само уколико носиоци обе ове власти припадају истом народу. ²¹ Но иако је превасходно био усредсређен на помоћ свом отечаству, кад год је био у прилици, Св. Сава је чинио добро и другим народима, као што то уосталом показује пример његовог труда око поновног успостављања бугарске патријаршије.²² Познато је да су велико поштовање према Св. Сави, поред православних народа, гајили и иноверни, о чему сведочи податак да су не само римокатолици из Далмације него и Јевреји и муслимани, током српског робовања под Турцима, у великом броју походили Милешеву, молећи свеца за помоћ и обилно даривајући манастир. Они то свакако не би чинили да се нису и сами уверили у снагу његовог молитвеног заступања пред Богом.²³

Све оно што је речено вероватно је, чак и нама који смо васпитани у духу модерног просветитељства, довољно да створимо макар приближну представу о светитељском, а самим тим и о просветитељском лику Св. Саве. Но да бисмо ту представу оснажили, да бисмо схватили у којој мери је он наш потенцијални духовни светионик и оријентир, колико му дугујемо и каква је наша одговорност према њему, није на одмет обратити пажњу на мудре речи Св. Николаја Српског. На питање ко је заправо био Св. Сава, српски Златоуста одговара: „Најлепши узор живота српском народу, ватрени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужилац српског народа пред Богом.“ Самим тим што је толико труда уложио у просвећивање српског народа, што „нас је духовно препородио, с правом се може тужити на нас“.²⁴ Због чега? Због тога што је временом ослабила духовност и моралност међу Србима, што су се неки Срби у невољи одрекли своје вере и временом чак постали душмани сопственог народа, а други у миру одрекли сваке вере и „лако поклонили идолима европским“.²⁵

Својим животом Св. Сава је свима нама осветлио пут којим треба да идемо.²⁶ Уместо да расипамо снаге на сувишне и неважне бриге, које нас заправо одводе од нашег истинског назначења и заводе на странпутице, ваљало би, попут Св. Саве бринути следеће четири бриге, и то овим редом: за спасење своје душе, за спасење своје породице, за спасење свог народа, за спасење свих православних народа и читавог човечанства. Као што с правом истиче Св. Николај Српски, редослед наведених брига је природан и логичан. Уколико обратимо пажњу на живот нашег највећег светитеља и просветитеља, уочићемо да се све ове бриге током човековог живота постепено „развијају у концентричним круговима. А у центру је Христос Спаситељ. Јер без Христа Спаситеља нико не може ни говорити о спасењу, било свом било чијем. Нити пак неко може без штете прескочити један круг бриге па прећи на други“. За разлику од већине људи који се брину тек за понеку од ових брига, Св. Сава је у старости на својим плећима „носио једновремено све четири бриге“²⁷, и тиме нам пружио образац истинског живљења. Стога уместо да лутамо беспућем западног просветитељства, на нама је да следимо духовну светлост нашег највећег просветитеља.

Да ипак не би било неспоразума, да нас не би неправедно оптуживали за мрачњаштво и регресију, ваља истаћи да натприродна, духовна светлост није непријатељски усмерена према научном духу, односно према природном светлу људског разума. Напротив, као што сведочи пракса средњовековог просветитељства, наука и техника су итекако неговани у манастирима. Штавише, тада су управо манастири били жаришта просвете. У тим духовним центрима се развијало проналазаштво, у њима су се  успешно обављале чак и веома сложене медицинске операције.²⁸ Да светосавско просветитељство није против науке показује и Пупинов пример. Овај наш велики научник, сећајући се свог детињства, тврди да су му, захваљујући подршци Св. Саве, омогућени предуслови за будућу научну каријеру.²⁹

Опредељивање за просветитељство Св. Саве, дакле, не значи одбацивање науке и залагање за ирационалистички приступ стварности, већ само поштовање хијерархијског поретка. Будући да је људски разум деформисан првородним грехом, његова природна светлост није у стању да расветли тајну постојања и пружи нам одговор на фундаментална животна питања. Самим тим што је надумна сфера изнад умне сфере³⁰, а натприродна светлост супериорна у односу на природну, темељ просвете мора бити духовност а не пуко научно знање. Ипак, то не значи ниподаштавање, а поготово не одбацивање разума, већ само оспоравање његове претензије да просуђује оно за шта није способан. Наиме, уколико желимо сигуран и поуздан темељ за морално, научно и културно здање једног народа, темељ мора бити, као што је то добро знао Св. Сава, духован а не интелектуалан. Уколико бисмо пошли од погрешне антропоцентристичке поставке да је природно светло људског разума довољно за наш живот, уколико бисмо постали слепи за натприродну благодатну светлост, лишили бисмо се не само духовне већ и у великој мери и моралне димензије нашег постојања.

Као што је на то увек изнова подсећао Св. Јустин Ћелијски, пред свима нама је избор да ли ћемо се определити за светосавско или модерно просветитељство, за Богочовека или човека, за теохуманизам или хуманизам, за Христа или против њега.³¹ Свети Сава нам је као истински просветитељ показао и осветлио спасоносни, христоносни пут. Упркос тами који се све више шири, упркос прелешћујуће светлости модерног просветитељства, бројним замкама која нас маме на странпутице, постојана нетварна божанска светлост довољно је јака и поздана за све оне у чијој души још увек није згасла макар искра унутрашње светлости. Будући да духовни оријентири постоје, од нас зависи хоћемо ли следити пут који нам је утро Св. Сава, хоћемо ли, следећи светосавско просветитељство, изнутра постајати светлији, или ћемо се препустити инерцији модерне просвећености и неприметно утопити у тами.

1. Вујић 2013, 194. Св. Николај Српски указује да наши модерни историчари, попут архиепископа охридског Димитрија Хоматијана, неоправдано говоре о некаквом наводном великом преокрету у животу монаха Саве. Као што је познато, Хоматијан је, гневан што је успостављањем аутокефале српске цркве изгубио јурисдикцију над српским територијама, оптуживао Саву да се вратио са Свете Горе у светску вреву због личне амбиције и славољубља. Но док Хоматијан сматра тај наводни преокрет код Саве „обратом на горе“, дотле га наши модерни историчари „сматрају обратом на боље“ (Николај 2013 а, 199).
2. У настојању да демитологизује црквено-народно предање о Св. Сави и нашу историографију ослободи наводног баласта легенди које су о њему исплели Доментијан и Теодосије, Станојевић сматра да је повратком у Србију, услед суочавања са реалним економским, политичким и социјалним проблемима свог народа, Сави „од једном нешто пукло пред очима“, те је „од верског фанатика постао пропагатор социјалног морала, од младог занешењака организатор, државник и књижевник“ (Станојевић 1935, 34-35). Иако љубав према аскетском животу Саву није „никада сасвим напустила“ (Исто, 112), временом је ипак  „реализам и практичан дух код њега све јаче преовлађивао“,  те је „у све већој мери све ствари посматрао са практичне стране и ценио их са практичног гледишта“ (Исто, 121). У складу са модерним залагањем за приматом практичног над духовним, Станојевић верује да Саву нису много занимала догматска питања, те као похвалу истиче да је „једна од најважнијих и најмаркантнијих особина Св. Саве његов необичан практични смисао и ванредан организаторски таленат“ (Исто, 116). Насупрот нашим модерним историчарима који виде „у животу монаха Саве један велики ’преокрет’ једно ’разочарење’, напустање живота ’аскетског и контемплативног’ и посвећење себе животу активном“, који тврде да се „светогорски ’аскет’, чак и ’верски фанатик’ Сава одједном (…) преобразио у ’практичног организатопра цркве и државе’, од ћутљивца постао проповедник, од испосника путник и државник још уз то ’дипломат’“ (Николај 2013 а, 199), Св. Николај Српски истиче да није било никаквог великог преокрета. Подсећајући да није реткост да светогорски монах постане епископ, као што показује пример Св. Григорија Паламе, Св. Николај истиче да је Св. Сава и на Светој Гори и у Србији, зависно од околности, водио и исихастички и делатни начин живота. Као светогорски монах Сава није био само исихаста већ је такође „био практичар и организатор: уређивао је Хиландар и многе метохе Хиландарске, радио је све домаће послове, васпитавао монахе, састављао уставе манастирске; преводио са грчког Крмчију и друге практичне књиге, зидао, оправљао, путовао по Светој Гори, и да учи и да се учи, разносио хлеб пустињацима и чинио безброј других дела милосрђа“ (Исто, 200). Такође у Србији није био посвећен само практичном животу већ се често повлачио у Студеничку испосницу.
3. Неки додуше, наравно кратковидо, тумаче Савине „покрете и путеве као ’мисије’ чисто световног карактера, други пут, на пример, у свете земље као мисију да створи бугарску патријаршију“ (Вујић 2013, 194).
4. Подсетивши да речи просвећивање, просвећеност и просветитељ у средњем веку и у модерни имају суштински различито значење, Димитрије Богдановић истиче да у средњем веку просветљивање није пука интелектуална делатност, већ подразумева прожимање „надумном, натприродном енергијом, која преображава и обожује човеково биће и сву његову личност саображава идеалној, апсолутној персоналности – оваплоћеном Логосу Исусу Христу. Светлост је синоним за ’благодат’, за харизму којом се једино и спознаје Истина, то јест – Бог, а кроз то сазнање постиже пуно ослобођење, и кроз обожење – пуно очовечење “ (Богдановић 1980, 196-197).
5. Како извештава Доментијан, благочестиви Немања и Ана су се у молитви обратили Богу да им подари богољубиво чедо, обећавши да ће након његовог зачећа живети у целибату. Не само што су они свој завет испунили, него је њихов живот временом постајао све духовнији, што је свакако повољно утицало на Растково васпитање и будуће опредељење. Види: Доментијан 1988, 55-56.
6. Довољно је погледати Карејски типик да се схвати колико је времена Св. Сава морао посвећивати молитви. Наиме, готово читав дан потребан је Карејском испоснику да одслужи све прописане службе, узнесе молитве и прочита цео псалтир. Види: Св. Сава 2005, 95-98, 211-214.
7. „Свету Гору он је сматрао својом духовном отаџбином, камо га је дух његов вазда и вукао. И када је телесно био удаљен од Свете Горе, дух његов пребивао је у Светој Гори и Света Гора у његовом духу“ (Николај 2013 а, 201-202).
8. Еп. Атанасије Јевтић с правом оспорава Радојчићеву тезу да је Св. Сава творац некаквог посебног типа српског делатног монаштва, које се наводно разликује од источног контемплативног монаштва. Таква теза, макар имплицитно, сугерише да је српска духовност негде између Истока и Запада, а не дубоко укорењена у православљу. Истакавши да је на Истоку одувек разликовано практично и созерцатељно подвижништво, али никад строго одвајано, будући да је врлинско усавршавање неопоходна степеница ка благодатном боговиђењу, еп. Атанасије каже: „Свети Сава је био и остао типично светогорски монах и зато никакав ’новатор’, а то значи да је био типично православни, предањски, светоотачки тип монаха са свом ширином православног подвижничко-благодатног опита, од почетног послушника и врлинског практичара до усамљеног анахоретског молчаника, созарцетеља (= „теоретичара“) духовног живота, који се назива исихаста“ (Еп. Атанасије 2004, 33).
9. Притом није на одмет подсетити да Доситеј доноси у Србију неке од западних идеја са приличним закашњењем, када су оне тамо већ у великој мери застареле. Доситеј је „површно и споредно знао француску књижевност“. Он вероватно „није знао за најглавније писце свог времена“, јер „нигде не помиње ни Волтера, ни Монтескјеа, ниједног енциклопедиста, па ни самога Русоа“. До њега су идеје француских филозофа просвећености дошле преко „ситнијих немачких просветитеља и популаризатора XVIII века“ (Скерлић 1964, 126). Kао етичар Доситеј се ослања пре свега на мисли просветитеља баснописаца, док потпуно превиђа значај Кантове етике, што не чуди јер ни његов „славнејши“ проф. Еберхард, чија предавања је током зимског семестра 1782-1783. слушао у Халеу, није схватао значај Кантове филозофије. Но иако просветитељске идеје које Доситеј доноси у српске земље више немају пређашњи интелектуални сјај, штавише чак су лишене и критичке оштрице према социјалним неправдама, оне ипак, макар делимично, одговарају духу времена. Слично Хегелу који тврди: „Наши универзитети и школе су наше цркве“ (Löwith 1988, 30), Доситеј се залаже за лаицистичку просвету: „Зато, ево моје мњеније и совјет: боље је много једну паметну и полезну књигу, с коликим му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њи[х] велика звона поизвешати; зрно памети неће се нашој деци придодати ако ћеду им довека звона лупати. (…) Књиге, браћо моја, књиге! а не звона и прапорце!“ (Доситеј 2007 б, 18).
10. Вујић 2013, 193.
11. „Излазећи из Свете Горе као из неког раја божанственог или као да је много богатство изгубио“, Св. Сава, упутивши се за Србију као архиепископ  „плачући говораше:  ’О коликих се добара лиших, ја јадник! О, колико богатство – да се без бриге светске Богу молим – замених за ништавило славе људске!’“ (Теодосије 1984, 130).
12. По Доментијану, Христос, сходно Свом надумном домостроју спасења, Саву „изабра још из утробе матерње, и уведе га у своју Свету Гору, и у њој би докле га уздиже на просвећење отечаства свога“. Још као монах почетник Сава је наслућивао своју будућу мисију. Он се не брине само за властито спасење него и за спасење свог рода. У својим молитвама он се обраћа Богу са молбом да га удостоји да посети свети град Јерусалим, да се поклони животворном Христовом гробу, да би, утврдивши се у вери, светлост са истока пренео на запад, тј. у Србију: „ … да се са смелошћу према теби вратим на запад, и силом светога Духа твога просветим народ твој који је заблудео незнањем тебе, истинитога Бога, и да недостатке свога божанственог учења у моме отечаству испуниш кроз мене, слугу твога“ (Доментијан 1988, 59, 64).
13. Осам генерација Немањића дало је тринаест светитеља, од Св. Симеона Мироточивог до цара Уроша и Јоасафа Метеорског. Осим тога свете су и Јелена Дечанска, кћи Милутинова, и кнегиња Милица, кћи Вукановог праунука Вратка, као и четире супруге српских владара: Ана (преподобна Анастасија), Јелена Анжујска (преподобна Јелисавета) и царица. Јелена (супруга цара Душана). И Св. деспот Стефан Лазаревић, син књегиње Милице, има у себи немањићке крви.
14. Као што је то још Доментијан проницљиво уочио, „син рођени пак, постаде оцу духовни отац“ (Доментијан 1988, 132).
15. Пошто постоји потенцијална опасност да се, поготово код оних који су прекомернио задојени  националним романтизмом, јунаштво одвоји од духовног темеља, никада не треба заборавити да српско саможртвено опредељивање за слободу и правду почива на светосавском темељу – на хришћанском давању примата небеском царству у односу на земаљско. Увидевши ту опасност, Вујић не само што је светосавско просветитељство дистанцирао од доситејевског, него је истакао да се оно не сме бркати ни са Његошевом религиозношћу, која је с једне стране прожета естетским пантеистичким мотивима а с друге племенским хероизмом. Плаховити хероизам који уздиже нацију није исто што и православни универзализам. „Прави основи народне православне културе леже у мисли Саве светитеља. Ова друга два православља, његошевско, динарско, и доситејевско, панонско (…) значе скретање са основне  линије: њима се не напушта само права Савина црква него, у основи и суштини, и право хришћанско православно предање“ (Вујић 2013, 200). Ако бисмо следили Вујића, могли бисмо и у нашем времену, пре свега на културном и друштвено-политичком плану, уочити занимљиву паралелу: док су другосрбијанци идејни следбеници Доситеја, а националисти превасходно Његоша, те им је српство изнад вере, следбеницима Св. Саве православна вера је изнад ускогрудих националних интереса.
16. Теодор Титов истиче такође да „Савина свечовечанска идеологија није била никако пансловенски филетизам“. По њему, „Свети Сава је био одушевљени панправославац“. Као аргумент Титов наводи: „Више година свог просветитељског рада у Србији провео је у путовањима за Грчку, Свету Земљу, Египат и Бугарску. Главни циљ ових путовања било је чување, снажење и одржавање најближих односа и по могућности чак јединство између различитих помесних православних цркава“ (Титов 2001, 25). Иначе, подсетимо да се у православљу родољубље и љубав према свеколикој творевини никако не искључују. Иако су светитељи молитвеници за цео свет, они ипак имају нарочиту одговорност за властити народ. Самим рођењем у одређеном народу додељена им је та одговорност. Св. Гаврило Грузијски, уверен да му је од Бога дато да се моли за Грузију и пола Русије, опомиње: „Тешко монаху или монахињи, које не дира бол сопственог народа“ (Гаврило 2015, 373). То исто, мада у мањој мери, важи и за сваког човека. „Где се човек роди тамо прима благодат Божију“ (Исто, 276), па је дужан да се особито стара за своју земаљску отаџбину.
17. Теодосије пише да је због ратовања међу браћом српска земља била „у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи“ (Теодосије 1984, 81). По Доментијану, Стефан је, молећи Саву да дође са моштима оца у Србију, у још црњим тоновима описао последице ратовања у коме су на Вукановој страни учествовали иноплеменици. Од страхота погибије од иноплеменичког оружја, одвођења у ропство и плењења имовине за народ је гора била ужасна глад која је наступила. По Стефану, „за грехе наше сва земља беше пуна мртваца, и двори пуни и куће пуне, и путеви пуни и распућа пуна, и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе“ (Доментијан 311).
18. Стефан је, преклињући Саву да остане и помогне му као игуман Студенице, између осталог рекао: „Јер зато те је и послао Бог, као што ја мислим, да ти испуниш оно што није довршио преподобни наш отац. А ја слуга твој у сваком добру од Господа, шта хоћеш и шта кажеш, бићу благопослушан господину мојему. Јер ако би могао у Господу помоћи нам да нас приведеш ка Христу, и због лености побегнеш од нас, одговараћеш за нас!“ (Теодосије 1980, 94).
19. Посебан утисак на ниште остављало је његово изворно хришћанско залагање за њихова права. „А онима који су били у власти забрањено беше да вређају народ, одасвуд се простираше вера благочашћа, сви ништи су били храњени, а љубав између браће утврђиваше се поукама његовим“ (Теодосије 1980, 96).
20. О напрасној смрти Стреза, који се није дао уразумити ни Савиним духовим поукама ни изнетим аргументима, види: Доментијан 1988, 125-128; Теодосије 1980, 107-109. Док Теодосије тврди да је Господ послао анђела који је погубио Стреза, пробовши му мачем срце, историчари сматрају да је то учинио неко од Стрезових људи, уверен у исправност аргумената које је стрпљиво износио Св. Сава покушавајући да га уразуми.
21. Св. Николај Српски истиче да је српски народ од времена Немањића, за разлику од осталих народа, имао српске владаре, као и независну народну цркву, те заправо и није било неслоге између државе и цркве. Од коликог је значаја за српски народ Св. Сава довољно говоре следеће речи: „Најсветији и најумнији човек, кога је родила српска мајка, учинио је за српски народ не нешто него све. Због тога се свети Сава с правом назива духовним и моралним Родитељем српскога народа. У оно време кад је Рим свевласно владао над душама и телима европских народа, Сава је успео, тихо и нечујно (нечујно за Европу) да створи народну цркву у народној држави, т.ј. да црквом као унутарњим свећњаком осветли и осмисли народну државу, и да државом као неким плотом заштити цркву“ (Николај 2013 а, 211).
22. О множини оних којима помаже Св. Сава сведоче Доментијанове речи да српски боговидац и богоносац „научи доброј вери не само своје отечаство, но оптече истоке и западе као сунце, и богомисаоним својим учењем од преваре избавивши безбројно множество народа, са собом приведе Господу“ (Доментијан 1988, 210). Подсетимо да Св. Сава и данас не престаје да помаже православним верницима, и то не само српским. Нарочито је отац Макарије, игуман манастира Белка, кога је иначе замонашио блаженопочивши патријарх српски Павле, у блиској духовној вези са  Св. Савом Српским. Захваљујући његовој духовној подршци, отац Макарије је од голе ледине, недалеко од Кијева, сазидао манастир посвећен Покрову Пресвете Богородице. Не само што је у манастиру Белка игуман Макарије саградио испосницу посвећену Св. Сави Српском, него се, по сведочењу оних који имају духовни вид, наш светитељ повремено и шета манастирским простором.
23. Чак и након одношења моштију Св. Сава из Милешеве, његово гробно место је и даље привлачило људе разних вероисповести. Осећали су да је дух великог српског светитеља и даље ту присутан. Историјски извори показују да су у Милешеву „слали своје поклоне чак и румунски владари, да би примили благослов од Светог Саве“. На пример, молдавски војвода Василије је 1643. одредио да се Милешеви „сваке године даје из његовог личног буџета тринаест хиљада злата и аспри“, а војвода Јан Радул 1655. године „оставља завештање да ће годишње давати десет хиљада аспри“ (Николај 2013 а, 174).
24. Николај 2004, 55.
25. По, српском Златоусту, Св. Сава би нас могао тужити: „Прво, због школе без вере; друго, због политике без поштења; треће, због војске без јединства духа; четврто, због брака без верности“, па „због нечиста ума; због прљавог језика; због богохулства; због увреде родитеља; због исмевања учитеља; и због такмичења у надмудривању место у братском помагању“ и тако даље, и тако даље (Исто, 56-57). Постоји прича, коју наравно треба узети са резервом, да је приликом пожара у Хиландару неки монах имао виђење Пресвете Богородице и Св. Саве. Наводно је Св. Сава рекао Пресветој Богородици: „Нека све изгори кад су такви.“ На то му је она, несравњива у милосрђу, узвратила: „Да им дамо још једну шансу.“ Након тога је ветар почео да дува на другу страну и ширење пожара је заустављено.
26. Додуше, многи то не виде, поготово они који једнострано следе природну светлост људског разума. Њих српски Златоуста опомиње и поручује им: „Прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени“ (Николај 2013 а, 216, подвукао ЗК).
27. Николај 2013 б, 694.
28. У средњем веку наглашавање духовности „не потире стварност, ни потребу за знањима другим, макар и ’нижим’. Библиотеке су садржавале и профана дела, а у Хиландару су се још у XVI веку преписивали позноантички медицински списи у преводу на српски језик“ (Богдановић 1980, 196). Подсетимо да је управо Св. Сава основао прве болнице у Хиландару 1191. и у Студеници 1208, да је не само са својих путовања доносио различите лекове и медикаменте него и да се противио надрилекарству. Археолошка истраживања вршена на простору манастира Мажићи код Прибоја сведоче да су у оквиру манастирског комплекса вршене сложене медицинске операције. На тој локацији не само што су пронађени за то време најсавременији медицински инструменти, него и скелети доказују да су успешно обављене операције на људским лобањама.
29. Пупинова мајка је веровала да над њеним сином Михајлом „бди дух св. Саве“. О мајчином сну који је у великој мери одредио његову даљу судбину, наш велики научник пише: „Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела какао је св. Сава положио руку на моју главу, и окренувши се к њој, рекао: ’Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твог сина. Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.’“ (Пупин 2014, 14).
30. Мада се то каткад превиђа, надумно се суштински разликује од ирационалног. Оно није против ума, али га надилази.
31. Следећи светосавску традицију, нема сумње да актуелну политичку дилему: Европска унија или Русија, ваља решавати ослањајући се на за човека најтемељнији могући избор: бити за Христа или бити, свесно или несвесно, за Антихриста.
     

^{Литература}

• Атанасије, епископ Јевтић (2004): Богословље Светог Саве. Требиње: Манастир Тврдош – Врњачка Бања: Братство Св. Симеона Мироточивог
• Богдановић, Д. (1981): „Суштина просвећености у култури средњовековне Србије“, у:  10. Научни састанак слависта у Вукове дане, св. 1. Београд: Међународни славистички центар
• Вујић, В. (2013): Од Шпенглера до Светог Саве. Београд: Жагор
• Гаврило Грузијски, свети (2015): Јуродиви човек Божији : живот и подвизи Светог Гаврила Грузијског. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Доментијан (1988): Живот Светог Саве и Живот Светог Симеона. Београд: Просвета – СКЗ
• Доситеј (Обрадовић) (2007 а): Писмо Харалампију; Живот и прикљученије. Београд: Задужбина Доситеј Обрадовић
• Доситеј (Обрадовић) (2007 б): Совјети здраваго разума ; Етика. Београд: Задужбина Доситеј Обрадовић
• Елијаде, М. (2004): Свето и профано. Београд: Алнари – Лаћарак: Табарнакл
• Јустин, преподобни отац (Поповић) (2001): Светосавска филозофија живота, у: Сабрана дела светог Јустина Новог, књига 4. Београд: Наследници Оца Јустина – Ваљево: Манастир Ћелије
• Löwith, K. (1988): Od Hegela do Nietzschea. Sarajevo: Veselin Masleša
• Маринковић, Р. (1998): Светородна господа српска. Београд: Друштво за српски језик и књижевност
• Николај (Велимировић) (2013): Свети Сава. Београд: Штампар Макарије – Подгорица: Октоих
• Николај, Свети Жички и Охридски (2004): Кроз тамнички прозор. Зрењанин: Петровград
• Николај, епископ (2013): Сабрана дела, књига 10. Шабац: Глас цркве
• Његош, П. II П. (2016): Дела. Београд: Мали принц
• Пупин, Михајло (2014): Са пашњака до научењака. Панчево: Мали Немо
• Свети Сава (2005): Сабрана дела. Београд: Народна књига – Алфа
• Свето писмо Старога и Новога завјета (2012). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве
• Скерлић, Ј. (1964): Писци и књиге, књига 1. Београд: Просвета
• Слијепчевић, П. (2013): Педагошко-андрагошки радови. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске – Београд: Свет књиге
• Станојевић, С. (1991): Свети Сава. Ниш: Градина 
• Теодосије (1984): Житије Светог Саве. Београд: СКЗ
• Титов, Т. (2001). „Светосавље“, у: Двери српске, бр. 10
• Ћоровић, В. (1990): Свети Сава у народном предању, Београд: Народно дело – Задруга православног свешетенства СФРЈ
• Horkheimer, M. – Adorno, T. (1989): Dijalektika prosvjetiteljstva. Sarajevo: Veselin Masleša – Svjetlost
• Црњански, М. (2011): Свети Сава. Београд: Политика – Клуб „Привредник“ – Задужбина Милоша Црњанског
• Чајкановић, В. (1973): Мит и религија у Срба. Београд: СКЗ

проф.др Зоран Кинђић

Рад је објављен у “Црквене студије 16/1“, 2019. Ниш

(Живот Цркве, 30.01.2026)