Већ две и по деценије, уочи сваког 11. јула, у српским срединама одиграва се својеврсни медијски (карикатурални) сабор српских аутошовиниста. Иако другосрбијанци, прозападне НВО, као и прозападни медији током читаве године, с времена на време, по диктату страних ментора и финансијера, покушавају да нас убеде како смо ми Срби криви за сва зла на некадашњем југословенском простору, да морамо послушно да прихватимо ту тобожњу чињеницу, да променимо своју ретроградну свест, одрекнемо се властитог идентитета и прихватимо евроатлантске вредности, кулминација њихових активности везана је за 11. јул, када од нас сви они сложно и бучно захтевају да најзад признамо наводни геноцид који смо 1995. починили у Сребреници. Као што се могло очекивати, тако је било и ових дана. Уследиле су добро познате тираде да није довољно што је скупштина РС 2010. донела резолуцију којом се осуђује злочин почињен у Сребреници, што су највиши државни функционери на лицу места, у самој Сребреници, осудили почињени масовни злочин, него је неопходно званично признати наводни геноцид, свако евентуално преиспитивање сребреничког геноцида учинити кривичним делом, одредити дан сећања на геноцид, унети лекцију о почињеном геноциду у школске уџбенике… Никоме од њих, ма колико се заклињали у своју просвећену европску позицију, ни на крај памети не пада да се упусти у било какву аргументовану расправу о ономе што се у Сребреници заиста догодило у ноћи између 10. и 11. јула 1995, како о контексту и околностима тако и о броју убијених. Напросто треба признати оно што је пресудио Хашки трибунал и никада се више не усудити да се „истина“ Хашког трибунала доведе у питање.
Но оно што је другачије него претходних година свакако је позив студентима да се управо они, као најбољи део српског друштва, као снага отпора Вучићевој ауторитарној владавини, одлуче на тај судбоносни корак признања. Упркос различитих формулација које су ових дана износили прозападни аналитичари и активисти, смисао свих тих порука студентима могао би се сажети у речима: Опростићемо вам онај непотребни националистички испад на Видовданском протесту, мада већ подуже нисмо задовољни свом том вашом непотребном националном и светосавском иконографијом, само признајте геноцид. Као што сте, разгонећи таму и страх, ширећи дах слободе и толеранције, ходом праведника обилазили Србију, дођите у што већем броју 11. јула у Поточаре и ту, на лицу места, клекните и признајте: „У Сребреници је почињен геноцид. Наши сународници су га починили.“ Тај чин ће и оне од вас који још увек нису раскрстили са ружном србочетничком прошлошћу, који су омамљени „задахом“ тамјана, учинити просвећеним грађанима, достојним да буду ако не пуноправни житељи ЕУ а оно макар на путу ка (потрошачком) рајском врту, издвојеном из околне џунгле.
Од мноштва било захтева било апела студентима да, макар они, који се боре за правду и демократију, признају геноцид, издваја се ауторски текст теолога Вукашина Милићевића, објављен 11. јула на сајту nova.rs, који с поносом преноси Демократска странка на својој фејсбук страници и на инстаграм профилу.[1] Мада је у питању прилично смушен и недоречен текст, свакако испод нивоа интелектуалних способности овог аутора, није наодмет обратити на њега пажњу, јер нам може послужити као путоказ за разумевање опасности која прети нашим либералним теолозима.
Теолог Милићевић се у свом тексту најпре позабавио, а ким би другим – он му је одавно трн у оку – патријархом Порфиријем, за кога тврди да је готово у потпуности спалио своју савест. Истакнути сарадник сајта teologija.net оптужује српског патријарха да је отишао у Подриње, и то управо у оне дане када се припрема комеморација жртвама у Сребреници, да би, наводно оплакујући српске жртве 5. јула у Братунцу, заправо смишљено релативизовао оне сребреничке. Штавише, по Милићевићевом мишљењу, разлог патријарховог боравка у Братунцу није само релативизација српских злочина него и „одбрана ратних злочинаца“. За разлику од већине Срба који су критички настројени према неким од Порфиријевих релативизација, рецимо према релативизацији одговорности хрватског народа за геноцид у НДХ или запањујуће релативизације присуства СПЦ у Македонији пре 1920. године, за Милићевића је проблематична само тобожња релативизација Сребренице – до које је наводно дошло самим патријарховим присуством у Подрињу и молитвеним сећањем на невине српске жртве! Изгледа да овај либерални теолог сматра да би можда у извесној мери било дозвољено сећање на српске жртве у неке друге дане, и то тихо, да нико не чује, али не тада када „читав свет“ оплакује бошњачке жртве, када се широм света обележава дан сећања на геноцид у Сребреници. Уосталом, зар није председник Тадић, када је 11. јула 2010. одлазио у Сребреницу, имитирајући притом невешто Вилија Бранта, намерно пропустио да се тих дана поклони и српским жртвама. Изгледа да Милићевић сматра да је патријарх Порфирије морао да се угледа на такав пример, по њему државнички, по нама недостојан, вазални.
Иако се у свом тексту позива и на Његоша, Милићевић намерно заборавља на чувене речи највећег српског песника који у име свеколиког српског народа тужно уздише: „суза моја нема родитеља“. И за теолога круга двојке, као и за Бориса Тадића, уосталом као „за сав нормалан (западни) свет“, српске сузе су мање вредне. Обраћањем пажње на њих ми, поготово тих дана, каљамо оне једино дозвољене сузе. Овом нашем либералном теологу смета молитвени помен за душе недужних 3267 убијених Срба, и то на крајње суров начин. Зашто? Зато што се тиме, и у погледу квантитета и квалитета, наводно релативизују бошњачке сребреничке жртве. Упркос аргументованим наводима о драстично увећаном, крајње нереалном броју стрељаних Бошњака, влада уверење да је политички некоректно било какво довођење у питање политичког мита о српском геноциду у Сребреници.[2] Осим тога, неприхватљиво је да се пошто-пото исфабрикованом броју од 8372 убијених Бошњака исувише приближи број српских жртава у околним селима. Некоме би, наиме, чак могла да падне на памет недозвољена, крајње неприхватљива помисао да бар неки од стрељаних заробљеника заправо и нису били невине жртве, да су претходно и те како окрвавили руке излазећи из заштићене зоне Сребренице да би убијали српске сељане. За разлику од стрељаних, војно способних Бошњака, од којих су неки несумњиво били ратни злочинци, по српским селима око Сребренице убијани су углавном цивили – жене, деца, старци. Та добро испланирана и зверска убиства немоћних цивила, са намером да се истреби свеколики српски живаљ у Подрињу много би више одговарала дефиницији геноцида од убистава заробљених мушкараца, будући да су српске снаге претходно евакуисале жене, децу и старе особе на бошњачку територију.[3]
Занимљиво је да, упркос томе што је теолог, Милићевић пише текст као да је активиста неке прозападне невладине организације. У најмању руку чудно је што се он ниједном није позвао на Свето писмо, а камоли на свете оце. Уместо тога, Милићевић упориште за своју аргументацију налази у античкој философији. Ни то не би било проблематично да се евентуално позвао на Сократа или Платона, философе које су уважавали свети оци, чије се фреске чак могу наћи и у понекој православној цркви. Он, као упориште за своје даље извођење, наводи речи софисте Протагоре – да су стид и правда темељ друштвене заједнице.
Пре него што размотримо Протагорину причу о правди и стиду, коју наводи Платон у истоименом дијалогу, није наодмет указати да теолог круга двојке уместо уобичајеног назива „софист“ за овог античког мислиоца оба пута користи назив „мудрац“. То свакако није случајно. Наиме, назив софист је на рђавом гласу, јер се њиме сугерише да се ради о особи којој није циљ да доспе до истине него да, не бирајући средства, напросто победи у расправи. Док је софист назив за особу која произвољно заступа парцијално становиште сходно томе ко је ангажује, која се служи разноразним смицалицама у доказивању, а све у циљу зараде, назив мудрац звучи баш привлачно, асоцира на изузетно моралну, духовну личност, ону која прониче у најдубље тајне како универзума тако и нечије душе, нпр. на Лао Цеа или Буду. Ако бисмо се присетили предања да је Протагора, управо захваљујући томе што му циљ није била истина него одрађивање посла за који је ангажован, зарадио више новца чак и од Фидије, онда бисмо вероватно према његовим тврдњама имали мање наклоности него према речима Сократа – философа који је био спреман да мученички пострада за истину и правду. За разлику од сиромашног Сократа, оданог истини, философа који се читавог живота старао о својој души и заједници, који се као хоплит у више наврата храброшћу истакао у борби за одбрану свог полиса, Протагора је био космополит, могло би се рећи да је за њега важила изрека, толико привлачна нашим другосрбијанцима, да му је отаџбина тамо где му је добро. Ако бисмо двојицу античких мислилаца посматрали из призме одговора на дилему опредељења за Царство небеско или опредељења за земаљско царство, нема сумње да би се Сократ определио за Царство небеско, а Протагора за земаљско царство.
Милићевић нас подсећа да је овај антички „мудрац“ познат по чувеној изреци „човек је мера свега што постоји“. Будући да не коментарише ову изреку, чини се да је и њему самом она веома блиска. У најмању руку изненађује становиште теолога који не види ничег проблематичног у Протагориној тврдњи да је човек, ма колико непостојан и ограничен, мерило свега. Па зар није Платон, супротстављајући се оваквој релативној и непостојаној мери, тврдио: „Бог је мера свих ствари“? Очекивало би се да је бар српском теологу на памети тврдња аве Јустина да је за православне хришћане Богочовек мера свих ствари, али пошто му ни ава Јустин ни владика Николај, због њиховог изразито критичког става према Западу, нису блиски, он их не помиње. Откако више не носи мантију, теолог Милићевић се углавном ослања на световне ауторе.
Осим тога, чини се да је теологу Милићевићу Протагора додатно привлачан јер се у извесној мери поистоветио са његовом судбином. Наиме, и овај софиста је, ма колико га ценио и штитио Перикле, на крају искусио прогон. Као што је познато, због своје агностичке изреке да не зна да ли богови постоје или не постоје, био је принуђен да бежи из Атине како би спасао живу главу. Као што је Протагора страдао због деликта слободоумног мишљења – његови списи су као безбожнички спаљени у Атини, а он се, бежећи од гнева Атињана удавио у мору приликом бродолома, тако је и Милићевић пострадао – не само што је удаљен са ПБФ него је чак стављен под забрану свештенослужења.
Пре помињања Протагорине приче у којој се говори о правди и стиду као темељу политичке заједнице, Милићевић се осврће на тзв. књижевно вече у Ћациленду, које је одржано „за време трајања Видовданског протеста“. С олимпијских висина, ослобођен сваке примесе паланачког духа, грађанин света Вукашин Милићевић с ужасавањем констатује да се „кроз роштиљски дим и звучни пандемонијум Баје М. К.“, на огради могао уочити натпис: „Блокадери, запамтите: Срби нису геноцидни народ“. Његов ужас је толико велики да се некоме чак може учинити да би теолог круга двојке саму атмосферу пакла пре себи представио у виду дима са роштиља, кроз који се пробија несносна музика Баје Малог Книнџе и назире чудовишна порука, него као мноштво огњених котлова у којима се муче непокајани грешници, лица изобличених од болова, чији ужасни крици допиру са свих страна. Иако нисмо љубитељи Бајине музике, тешко бисмо ипак могли да се сложимо са Милићевићем да је та музика израз пандемонијума, као ни са имплицитном сугестијом да се тај назив односи и на све присутне. Нема сумње да је на тој књижевној вечери заиста било и неких крајње опскурних ликова, попут Бокана и Дијане Хркаловић, али крајње је неприхватљиво, уколико смо заиста хришћани који саосећају са пониженима и увређенима, уколико нам није у потпуности спаљена савест, да њих третирамо као део пандемонијума. Наиме, присутну сиротињу (лумпенпролетаријат), која се више интересовала за то како да се домогне јела са роштиља и сакупи што више кесица Смокија него да слуша Боканово излагање о сотириологији, не бисмо смели да дисквалификујемо као бића лишена људскости. Да не грешимо душу, можда би Милићевић имао извесног разумевања за те понижене људе који се боре за пуко преживљавање, јер су и они ипак створени по Божијем лику, али за многе од оних који су му идејно и политички блиски, судећи бар по објавама на друштвеним мрежама, та „крезуба створења“ су несумњиво део пандемонијума.
Будући да је Милићевићу позната важност мере у античкој култури, ваљало би да размисли није ли можда прекорачио меру у етикетирању како Бајине музике тако и присутних на овом скупу, свесно пропуштајући да тзв. књижевно вече упореди са другим скупом који се одиграо управо тих дана – оним на загребачком хиподруму. Ако бисмо упоредили неколико стотина неокупаних, гладних и необразованих лумпенпролетера, заједно са малобројном СНС „елитом“, тешко да бисмо имали право да их негативније третирамо од пола милиона окупаних и намирисаних обожавалаца Томпсона и НДХ. Бар би један теолог морао да зна, чак и уколико, као просвећен Еуропљанин, не верује у демоне, да се за њих прича да се често претварају да су светли анђели, да нам се уместо у свом одвратном лику јављају у обличју светлости. На проусташком еуфоричном скупу у Загребу све је било у знаку светлости, чак су дронови уобличили светлосни лик Госпе. За Милићевића је изгледа много већи проблем трештећа музика Баје Малог Книнџе, певача који може да окупи свега пар хиљада посетилаца, иза кога не стоји држава, у чијим песмама нема излива мржње, величања клања, почињеног геноцида, од срамне злоупотребе лика Пресвете Богородице, која је на бини у Загребу ваљда била присутна да би симболички благословила усташка злодела, поготово она која су починили фратри и часне сестре. Хрватски државни и црквени врх шепурио се на усташком концерту, из пола милиона хрватских грла чуло се „За дом, спремни!“, али шта је то у поређењу са Бајом и његовом балкански неуглађеном музиком. Можда би овај наш теолог екумениста, приврженик евроатлантских вредности, могао да размисли не подсећају ли можда више на пандемонијум окупљања западних политичара на својим самитима, а поготово злогласна окупљања елите која је на Епштајновом острву уживала у педофилским перверзијама и сатанистичким обредима, да не помињемо окупљања владара из сенке који у свом демонском надахнућу одлучују где ће и када покренути који рат,[4] како поробити свет, како човечанство свести на златну милијарду, како остварити услове за долазак Антихриста?
Милићевић пропушта да се осврне на крајње непримерену праксу изједначавања студентског Видовданског скупа у Београду са оним проусташким у Загребу. Оба су, по мишљењу регионалних и западних аналитичара, мање-више иста, јер су израз приземне националистичке еуфорије. Надмени Мартенс, новинар злогласног немачког листа, чији текст преноси Данас, не само што дели лекције српским студентима, драстично смањује број страдалих Срба у геноциду који је почињен у НДХ, него чак и бестидно изриче лаж да је владика Николај обожавао Хитлера! Али он је Немац па му се може, а што би се либерални српски теолог замерао Западу оповргавањем те гнусне лажи, кад и у нашој средини има оних који ће, не трепнувши, за владику Николаја рећи да је био фашиста.[5] Теолог круга двојке би вероватно на ову примедбу одговорио да није на њему да води рачуна о томе шта други говоре и раде, да свако треба да (о)чисти своје двориште.[6] Ипак, као што би неко ко се у извесној мери бавио философијом морао да зна, истина је целина, процена неке „чињенице“ често веома много зависи од контекста, тако би се очекивало да је нашем ученом теологу познато колико су светитељи ценили дар расуђивања. Док ми чистимо своје двориште, другима то ни не пада на памет. Уместо тога, они своје ђубре бацају у наше двориште, очекујући још од нас да кажемо: „Да, ми смо као народ ђубре. Заслужујемо да нам се догоди свакојако зло.“[7] Самокритика је изузетно важна, али она прераста у мазохизам уколико је лишена расуђивања. Кајање је благотоворно, али оно не сме да води дефетизму!
Но вратимо се Милићевићевом тумачењу Протагорине приче о политичкој мудрости коју је Зевс подарио човечанству како би људи могли да се као слабашна бића одрже у непријатељском окружењу. Оно по чему се људска заједница разликује од чопора звери јесу стид и правда. А стид и правда, по мишљењу теолога круга двојке, значи исто што и: Емпатија, Солидарност, Слобода, Братство, Једнакост. Занимљиво је да све наведене речи потичу из савременог политичког вокабулара, да је Милићевићево тумачење стида и правде лишено било каквог религиозног призвука. Није тешко сложити се да је правда важна за одржавање неке заједнице. Уколико је човек лишен осећања стида, то је знак да је биће окамењене савести. Без врлине свака заједница је осуђена на пропаст. Најбоља политика је она, што би рекао Кант, која се клања моралу. За нас који живимо у времену преовлађујуће бестидности, али не само у Србији него и у већем делу света, поготово западног, будући да управо на обезбоженом Западу поједина греховна понашања све више задобијају статус неприкосновених људских права, од велике је важности да преиспитујемо како своје биће тако и понашање, да смо у стању да се постидимо. Стид, гнев усмерен против самог себе, већ је револуција, тврдио је Маркс. Прецизније речено, тек почетак духовне револуције, која обично наступа након дубоког покајања.
Милићевић одаје признање студентима што су „препознали колико је Видовдан значајан“. Но уместо објашњења духовног значаја Видовдана за српски народ – а сведоци смо да студент са Филозофског факултета који је гостовао на N1, најављујући Видовдански скуп, то није знао да објасни, вајкајући се притом да не студира историју, теолог круга двојке одмах скаче у сферу дневне политике тврдњом да је Видовдан „означио почетак завршне фазе борбе против злочиначког режима“. Након тога он се наизглед враћа на пропуштено следећом констатацијом: „Упркос свим злоупотребама, срж видовданског мита, мита у најбољем смислу те речи, здрава је и чиста јер се састоји од универзалних моралних начела или истина.“ Из његових речи дâ се закључити да осим здравих постоје и болесни, лажни, проблематични митови. Слажемо се са њим, као и са његовом тврдњом о универзалности Видовданске етике, јер сваки човек на планети, ма како се иначе у практичном животу понашао, диви се онима који се, попут кнеза Лазара и српских витезова, опредељују за Царство небеско. Могли бисмо запитати теолога круга двојке да ли је можда Сребренички мит, као новокомпоновани политички мит, здрав и чист, или је његова сврха остваривање одговарајућих не само бошњачких него и западних интереса, како би се угушила Република Српска, та тобожња геноцидна творевина, и што више дезинтегрисао идентитет Срба, тих малих Руса који ометају хегемонију планираног новог светског поретка?[8]
Уместо да одговори на питање које се готово сâмо од себе намеће, Милићевић нам, попут вештог политичара или НВО активисте, без икакве аргументације напросто саопштава своје уверење-истину да ће се „наша верност видовданском завету и његовој етици“ најбоље „показати по томе како се у будућности будемо односили према још једној неизбежној и упорно негираној вододелници наше модерне повести, према 11. јулу“. О томе колико је Видовдан значајан за српски идентитет сведоче бројна тумачења наших великана.[9] По речима Св. Николаја Српског, Видовдан није обичан дан, већ Дан са великим словом Д, „једна огромна духовна висина са које се дâ прегледати сва наша историја, уназад и унапред“. Однос према Видовдану било ког од нас обелодањује каква је заправо његова суштина, какав је он човек. Но Милићевићева похвала Видовдану може да завара само крајње наивне, јер он одмах након тога тврди да је управо Сребреница вододелница наше модерне повести. Зашто вододелница, и то таква коју већина Срба упорно негира? Зар, рецимо, Јасеновац није вододелница, неправедно заборављена и запостављена зарад мира у кући? Па зар Срби нису већ толико пута признали да се у Сребреници десио масовни злочин, зар није било искреног жаљења и кајања због те мрље у нашој иначе веома светлој историји? Иако то Милићевић експлицитно не саопштава, очито је да овај савремени софиста заправо сматра да су Срби у Сребреници починили геноцид. Иначе да је у питању тек обичан злочин, Сребреница не би имала статус вододелнице, поготово не оне који ми упорно негирамо.
У прилог експлицитно неизречене, али сугерисане потребе да признамо геноцид Милићевић наводи чувене речи мајке Јевросиме, упућену сину Марку: „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.“ Ове речи су се урезале у свест многих Срба, те су се они у пракси углавном понашали сходно њима. Али да ли се теолог круга двојке у пракси повинује ако не Божијој правди, а оно макар оној из Протагорине приче? Чини нам се да је одговор негативан, да његов политички мото одавно гласи: „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди НАТО-а јединога.“ Да није тако, вероватно не би игнорисао питање правде у међународним односима, не би олако узимао Хашки трибунал за мерило истине. Уместо да буде интелектуалац, Милићевић се определио за политику. Иако има ружичасту представу о себи као просвећеној особи, он критички не преиспитује оно што нам светски моћници упорно намећу, било да се ради о хашкој правди било о ковид-пандемији. За њега је, сходно прагматичном политикантском додворавању Западу, битна „само једна реч: Сребреница“, и друга, за коју каже да се римује са њом: Надстрешница. Не само за Вучића него и за све оне који не признају ту једну једину, најважнију реч: Сребреница, као и за оне чију свест и политичку делатност не одређује Надстрешница, НАТО теолог каже да им трагови „смрде нечовјештвом“. Завршне речи овог смушеног текста, у коме кључна теза намерно није до краја експлицирана, гласе: „Али узалуд им топузи.“ Ма колико и сами имали изразито негативно мишљење о Вучићевој политици, његовој вези са криминалним структурама, ма колико и за нас Надстрешница представља симбол корупције, не можемо а да не приметимо да Милићевићу ипак нису сви топузи одвратни. Он приања уз онај амерички. За вапај који се уздиже ка Богу због континуираног огрешења Запада о српски народ НАТО теолог не мари. Њега не боли неправда која се чини Србима. Уместо да Вучића осуди пре свега због велеиздаје, због кршења заклетве дате над Уставом РС и Јеванђељем, Милићевић се, попут прозападних партија и НВО, ограничава само на борбу против корупције, на борбу за више демократије.
Његова борба против Вучића, баш као и појединих прозападних политичара, рецимо Павла Грбовића, који износе неоснован захтев за признањем тобожњег српског геноцида, заправо је контрапродуктивна, јер иде на руку Вучићу, те неопредељени грађани стичу утисак да је председник РС, ма како лош био, ипак бољи заштитник српских националних интереса од оних који љубе западне скуте и спремни су да признају непостојећи геноцид. Провокативни натпис из Ћациленда сугерисао је да су учесници студентско-грађанских протеста они који би да признају лажни геноцид. Срећом, студенти су се оградили од оних који им својом подршком само штете, од Динка Грухоњића и сличних њему, као и од ПроГласа, па би и од ове перјанице сајта теологија.њет уколико би им се учинило да је она у политичком смислу релевантна. Јер за већину наших студената се, упркос њиховим различитим политичким опредељењима, с правом може рећи да су баштиници Косовског завета, те се самим тим неће определити за царство земаљско, које им наш савремени софиста лукаво предлаже, неће продати веру за вечеру. Они се боре не само против корупције, нестручности, некомпетентности, спремности да се изручи на милост и немилост српска земља озлоглашеним страним рударским компанијама, него и за одбрану Устава РС, која подразумева неодустајање од наше свете косовско-метохијске земље, као и за очување угроженог статуса Републике Српске.
Упркос западним и домаћим мешетарима који би да инструментализују студентски бунт, већини студената неприхватљиво је да једну издајничку власт замени друга, да се суштински ништа не промени након Вучићевог пада, да Србија остане у полуколонијалном положају. На велику жалост свих наших непријатеља, за које је добар Србин само духовно мртав Србин, онај који се одриче свог идентитета и спреман је да се беспоговорно повинује моћи Запада, већина студената је спремна да се жртвује за остваривање својих идеала. Због тога и не добијају неку значајнију медијску или политичку подршку, упркос томе што Запад схвата да је њихов штићеник Вучић већ у приличној мери исцрпео свој велеиздајнички потенцијал, да га треба заменити.[10]
А шта рећи (о) теологу Вукашину Милићевићу? Ступио је једном ногом у табор аутошовиниста. Будући да још увек није експлицитно изјавио оно што имплицитно сугерише, да се постидимо и признамо оно што се од нас тражи – тобоже почињени геноцид, са свим последицама које из тога произилазе, још увек има времена да се и сâм застиди, или још боље да се покаје. Покајање нам је свима потребно да би се очистило српско национално биће, да бисмо били достојни Божије милости. Ако се неко истински кајао, мада готово да и није имао личних грехова, онда је то био патријарх Павле. Одбијајући чак и помисао да као народ нешто постигнемо злочином, изрекао је речи које свима нама треба да се утисну у свест: да је за нас боље да ишчезнемо као народ него да свој опстанак обезбедимо злочином.[11] Али наш блаженопочивши патријарх, подарен нам од Бога у изузетно тешко време, када нисмо могли да рачунамо на било чију подршку, осим Божију, духован и прозорљив какав је био, увек одан истини и правди, није ни помишљао на признање измишљеног сребреничког геноцида. Зашто? Зато што га није било. Зато што се тим признањем огрешујемо о Божију заповест: Не сведочи лажно, зато што се тиме издаје Косовски завет.
Оно што од срца желимо Вукашину Милићевићу је да покуша да буде достојан свог имена, да се уместо софистиком бави теологијом, да се не прља у дневној политици, већ да се посвети бризи о своји души, јер како и сâм наводи, понављајући чувене речи мајке Јевросиме упућене сину Марку: „боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“. Срећом пространа је Небеска Србија те има коме да се молитвено обрати за помоћ и посредовање. Рецимо, могао би свом имењаку, светом старцу Вукашину из Клепаца. Амин, Боже дај!
[1] Да ли се чланови Демократске странке заиста слажу са текстом директора Фондације „Љуба Давидовић“ или је на сајт тај текст непажњом доспео, остаје да се види.
[2] О аргументима против бошњачко-хашког наратива о (општинском) геноциду види у: Стефан Каргановић, Џорџ Самуели, Вишеслав Симић, Александар Мезјаев, Ања Филимонова, Сребреница 2020 : аналитички пресек поводом двадесетпетогодишњице, Духовни луг, Хаг, 2021. Верујемо да ће се, будући да „ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“ (Лк. 12, 2), једном ипак обелоданити перфидна англосаксонска улога у почињеном злочину.
[3] Насер Орић, који је својеручно клао српску нејач у околини Сребренице, ни за Хашки трибунал ни за судове БиХ није ратни злочинац.
[4] Ма колико сукобљени народи с бившег југословенског простора били одговорни за међусобна зверства, ма колико свако од нас морао да саосећа и са страдањима наше некадашње јужнословенске браће, никако не смемо заборавити оне који су тај крвави грађански рат осмислили ради својих циљева, који су нпр. одвратили Изетбеговића од поштовања потписаног Лисабонског споразума.
[5] Види књигу у којој се аргументовано оповргавају гнусне лажи изречене на рачун Св. Николаја Српског: Жељко Перовић, Николај и Светосавље на суду лажне науке и културе 21. века или Како је православни светац постао фашиста и расиста, петоколонаш и народни издајник, у митовима и легендама српских бољшевика, Књига Знамење – Pi-press, Пирот, 2023.
[6] Додуше, та чувена изрека из арсенала југословенских комуниста најчешће је парцијално примењивана, онако како одговара Брозу. Ни сам Милићевић је се у пракси не држи, јер није познато да се позабавио чишћењем свог породичног дворишта.
[7] Мартенсу и њему сличнима не пада на памет да одмере сваку реч када говоре о Србима, а морали би када би се присетили какве су све злочине Немци починили, за разлику од наглашене пажње да евентуално неким коментаром не увреде Јевреје. Док безобзирно руже Србе, о страдању цивила у Гази говоре у за Израел крајње политички коректном тону. Сто српских талаца за једног немачког војника, па у чему је проблем? Уместо да почисти у свом дворишту, да поброји чланове своје породице који су обожавали фирера, уместо да се позабави деструктивним понашањем Кристијана Шмита, Мартенс бестидно клевеће Србе.
[8] Један од разлога за пристрасно стајање Запада уз босанске Муслимане је покушај да се муслимани света убеде да НАТО није против њих, да се та злочиначка организација држи морала и права. Да би се оправдале војне акције против муслиманских земаља, да би се Израел и убудуће легитимно свим средствима бранио, требало је жртвовати Србе, потенцијалне руске савезнике.
[9] О томе види: Зоран Кинђић, „Косовски завет“, у: Социолошки преглед, бр. 4/2024.
[10] Иако би било крајње наивно превидети да Запад истовремено у извесној мери подржава и студенте, како би извршили додатни притисак на Вучића, и Вучића, како би, у нади да ће бити заштићен, обавио још понеки велеиздајнички посао, чини нам се да би ипак било претерано рећи да је на делу обојена револуција. Западна стратегија подршке и једних и других, уз очекивање да се у једном тренутку истрошени Вучић, ако је неопходно, замени новом прозападном марионетом, као што је то својевремно био случај са Тадићем, у приличној мери се показује као проблематична, будући да се студенти опиру том лукавом плану. У почетку се чинило да је све под контролом њихових НВО комесара, али у међувремену се показало да Запад ипак није у довољној мери сагледао српски слободарски дух, Видовданску димензију српског идентитета. Они са којима Запад комуницира, посредством којих покушава да инструментализује протесте, опредељени су за царство земаљско, али већина студената ипак није, јер је још увек прерано да млади људи постану конформисти. Стога је велико питање да ли ће расплет студентских гибања бити по вољи Запада.
[11] Након што је одбио и саму помисао да се било Велика било Мала Србија одржи злочином, он каже: „И када би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам последњи Србин, а да се одржи злочином – не пристајем, нека нас нестане али да нестанемо као људи, јер онда нећемо пропасти, живи ћемо отићи у руке Бога живога“.
