Пише за Косово онлајн: Срђан Гарчевић, оснивач блога The Nutshell Times
Питер Хиченс, један од водећих британских колумниста, недавно је написао дирљив чланак о томе како је Америка изгубила свој сјај у последњих пола века откако је први пут почео да је посец́ује и ради тамо. Било је то реалистично и отрежњујуће штиво, подсећање на славу и сјај Америке касног 20. века – летове на Конкорду, раскош и ред – и како су били далеко од релативне суморности Европе у то време. Слично томе, Марк Андресен, један од великих иноватора и инвеститора у Силицијумској долини, често жали за стањем своје земље, тугујући због њених склеротичних институција и неспособних елита које све више нису у стању да помогну земљи да одржи своју конкурентску и културну предност.
Хиченс и Андресен су само два новија и интригантна западна мислиоца који покушавају да објасне разлоге и поправе релативни пад Запада, али далеко од тога да су сами. Популарни амерички подкаст “Ред Сцаре”, коментаришући културу често се дотиче разочарања у амерички сан, чије је обећање натерало родитеље његова два домаћина да побегну из Русије и Белорусије. Чак и поред ових модерних „дисидената“, западно мејнстрим мишљење је да је систем крајње неједнак и неправедан, што показује подршка многих званичника покретима попут „Животи црнаца су важни“.
Дакле, било коме ко помно прати и посебно се бави савременом културом тешко је да разуме сада већ ритуализовани гнев због распрострањеног разочарења Западом у Србији. Најновија истраживања, спроведена по налогу Кровне организације младих, показала је да су млади Срби апатични према ЕУ и да су нешто више привржени „Истоку“ (Русија, Кина и несврстане земље) него „Западу“ (САД, УК и ЕУ). Уобичајени хор „аналитичара“ и „активиста“ последњих недеља осудио је налазе као резултат манипулације подлим, готово мистичним силама из Србије или ван ње. Као објашњење, нудили су дезинформације, тенденциозно образовање или превелико интересовање за оно што се дешава на Косову и Метохији (где приштинске власти константно тлаче Србе), све и свашта осим информисаног уважавања интереса и релативне користи.
Није изненађујуће да људи чија сама егзистенција зависи од „исправних“ мишљења верују да су мишљења која несумњиво добијате од других примарна одредница ваших животних исхода. Чак и у том случају, требало би учинити неке уступке стварности.
Оно што се у овом контексту ретко помиње, што је збуњујуће, јесте крајње непринципијелни став по питању суверенитета и опште неопредељености западних дипломата и оних који промовишу „Запад“ у Србији. Заиста, један од најневероватнијих примера недавно био је дипломата који је Србима пожелео срећан Светски дан пива на годишњицу операције Олуја када је стотине хиљада Срба етнички очишћено из Хрватске. Ова грешка се догодила негде након што је председник специјалног одбора за спољне послове своје земље пројектовао Српску православну цркву на Косову и Метоији, дајући додатни изговор приштинским властима да наставе са угњетавањем. Да не почињемо о бескрајним прекршеним обећањима око приступања ЕУ, као и о примеру Северне Македоније, чији бројни уступци западним захтевима нису довели до попустљивости према земљи (а ни економији која се посебно развија).
Један од разлога може бити тај што је Запад био веома привлачан за Србе чак и током 1990-их, када су две стране биле отворено у сукобу, а Србија (тачније, Савезна Република Југославија) је била изложена бомбардовању и оштрим санкцијама. Демонстранти против Милошевића махали су заставама ЕУ, а многи од најбољих и најпаметнијих у земљи покушали су да емигрирају на Запад. Оно што је Запад учинило популарним пре 11. септембра било је његово богатство, раст и самопоуздање, који је нудио одличне индивидуалне шансе чак и ако се не слажете са њиховом политиком, посебно у поређењу са веома депресивном ситуацијом код куће.
Оно што вероватно више утиче на српско јавно мњење су догађаји попут насумичног повлачења из Авганистана, серије удараца западним позицијама у Африци, и смањење јаза у животном стандарду тог просечног српског емигранта који на Западу може да очекује у поређењу са оним што имају код куће, или заиста, оно што добију када се одваже да оду на места попут Уједињених Арапских Емирата и Кине.
Ове геополитичке промене су уочљиве и на улицама Београда. Деведесетих година прошлог века, британски и француски културни центри били су сјајна, пријатна места где су српски западофили хрлили да читају и слушају музику у сивом и сиромашном Београду.
То већ неко време није био случај. Данас нова и блистава зграда кинеског културног центра, на месту амбасаде коју је НАТО бомбардовао 1999. године, привлачи масу. Британски савет је одавно напустио своје огромне просторије у Кнез Михаиловој. Истовремено, Француски културни центар одлучио је да део својих прелепих просторија изнајми једној неупадљивој кафани, иронично, отприлике у исто време када је француска влада покушала да се представи као гарант (заједно са Немачком) новог предложеног решење статуса Косова и Метохије.
„Како је освојен Дивљи Запад“, велики холивудски еп из 1962. о генерацијама пионирске породице на Дивљем западу и о „паду“ Дивљег Запада, најбољи је сажетак онога што је Запад учинило привлачним: узбуђење отворене границе, обећање далеког богатства и оптимизам пионира. Инсистирање да се ништа није променило у односу на 1962., па чак и на 2002. или 2012. годину, на крају крајева, Запад може само да изгуби у Србији.
