ОПЕТ КУСТУРИЦА
Видео – дневник Емира Кустурице, „Мој живот“, који он редовно води на руском каналу „Спутњик“, Ју тјуб је, гле чуда, забранио.Пребрисали…
Образложење? Опет неке будалаштине о томе како се крше права, добри обичаји, бла-бла-бла, и нема воде у вази за цвеће. Или, што наш народ каже за ту врсту аргументованих оптужби:“Црне ти очи у глави“. Искрено се надам да се томе нико ко има здраву памет не чуди, а Кустурица понајмање.
Шта је он могао да очекује у доба „после истине“, у доба рата против Русије као самосталне цивилизације и порицања сваке могућности друкчијег мишљења и деловања? Па ипак, по ко зна који пут се показује да улазимо у доба онога што многи зову „технофашизмом“, а што је, између осталог, и тема књиге коју ћемо заједно прелистати.
Наслов је одличан: „The Nerd Reich“ – „Трећи рајх штребера“. Техно – мудраци, моћни паметњаковићи савременог доба, стварају хитлеровски поредак у име, наравно, „прогреса“ човечанства.
Да кренемо редом.
КО СУ ТЕХНОФАШИСТИ ГЛОБАЛИЗМА?
Гил Дуран у темељној књизи „The Nerd Reich: Silicon Valley Fascism and the War on Democracy“ ( Avid Reader Press, Simon and Schuster, 2026 ) настоји да реконструише настанак и политичко сазревање једне специфичне струје унутар Силицијумске долине која је, по његовом тумачењу, прешла пут од технолибертаријанске жеље за што мањом државом до отворено антидемократског пројекта. Књига је истовремено историја идеја, политички памфлет, новинарска истрага и генеалогија мрежа моћи. Дуран не покушава да буде неутралан: његов кључни аналитички појам је, као и код многих мислећих људи данас, „технофашизам“, којим описује спој екстремне концентрације богатства, власништва над критичном дигиталном инфраструктуром, приватних система надзора, криптовалута, вештачке интелигенције, одбрамбене технологије и непосредног утицаја милијардера на извршну власт.
Полазна сцена је други долазак Доналда Трампа на власт 2025. године. Дуран повезује Бајденово ( иако сенилан, видео је и он понешто ) упозорење о настајању „техно-индустријског комплекса“ са чињеницом да су водећи технолошки милијардери, од Илона Маска до Марка Закерберга, Џефа Безоса и других, у различитим степенима прихватили или се прилагодили новом режиму. Посебно место добија Питер Тил, кога аутор не представља као најгласнијег, већ као најважнијег идеолога и организатора дугорочне мреже. У Тиловом кругу појављују се Кертис Јарвин, Балаџи Сринивасан, Марк Андрисен, Дејвид Сакс и, политички најзначајнији, Џеј-Ди Венс. Дуранова теза је да ова мрежа не жели просто „мање регулације“ или ниже порезе. Њен радикални део жели да саму демократску државу учини застарелом, замени је корпоративним облицима управљања и претвори технологију у средство политичке суверености малобројне елите.
ПОЧЕТАК КРАЈА ДЕМОКРАТИЈЕ
Књига се зато креће уназад, ка интелектуалним изворима. Дуран показује како су идеје о „изласку“ из политике, приватном новцу, технократској елити и распаду националне државе постојале много пре Трампа. Од киберпанк и сајферпанк културе, Ајн Ранд, технократије и „калифорнијске идеологије“, преко књиге „The Sovereign Individual“, па све до Јарвинове „Катедрале“ и Сринивасанове „мрежне државе“, гради се једна трајна матрица: демократија је споро и ирационално посредовање маса, док је технологија наводно директнији пут ка слободи. У епиграфу књиге Тил ту логику формулише готово савршено: „технологија је невероватна алтернатива политици“. За Дурана је управо та реченица кључ целе приче. Проблем настаје када „алтернатива политици“ престане да значи избегавање државе и почне да значи њено освајање.
БУДУЋНОСТ СА „КОГНИТИВОМ ЕЛИТОМ“
Прво поглавље гради интелектуалну биографију Питера Тила кроз његову опседнутост књигом „The Sovereign Individual“ Џејмса Дејла Дејвидсона и Вилијама Рис-Мога, објављеном 1997. године. Та књига је предвиђала да ће информациона технологија, шифровање и приватни дигитални новац постепено уништити пореску и регулаторну моћ националних држава. Најобразованији, најмобилнији и најбогатији људи постаће „суверени појединци“ који ће моћи да премештају капитал, пребивалиште и лојалност између различитих „јурисдикција“, док ће средња класа и мање квалификовани радници трпети последице аутоматизације, нестабилности и губитка послова. За ауторе „The Sovereign Individual“ то није само опасност него и прилика: слом социјалне државе отвара простор за приватну власт „когнитивне елите“.
Дуран показује да ова визија није настала у вакууму. Он је смешта у дугу традицију идеја о природној хијерархији, „супериорним“ појединцима и неповерењу према масовној демократији. Посебно наглашава историју еугенике у Сједињеним Државама и на Станфорду, улогу Дејвида Стара Џордана и касније утицај контроверзне „Bell Curve“ концепције „когнитивне елите“. Паралелно с тим, тридесетих година постоји технократски покрет који је предлагао да друштво воде инжењери, а не политичари; занимљив детаљ је да је деда Илона Маска по мајци, Џошуа Халдеман, био повезан с тим покретом. У другој линији стоји Ајн Ранд: њени „људи ума“ и фантазија о капиталистичкој елити која се повлачи из друштва дали су морални језик генерацијама предузетника који су властити успех тумачили као доказ интелектуалне и моралне надмоћи.
„КРИПТО – АНАРХИЗАМ“ И КАПИТАЛИЗАМ КАТАСТРОФЕ
Технолошка верзија те идеологије развијала се у сајферпанк круговима. Тимоти Меј је у „Crypto Anarchist Manifesto“ из 1988. најављивао да ће снажна криптографија променити способност држава да опорезују, контролишу трансакције и надзиру информације. Џон Пери Барлоу је 1996. у „Декларацији независности сајберпростора“ прогласио да владе „немају суверенитет“ у дигиталном простору. Часопис „Wired“ спојио је контракултурни дух шездесетих, оптимизам о децентрализованим мрежама и десни либертаријанизам. Барбрук и Камерон су тај спој назвали „калифорнијском идеологијом“: необичном мешавином хипи анархизма, тржишног либерализма и технолошког детерминизма.
„The Sovereign Individual“ је, по Дурану, све то претворио у инвестициони приручник за апокалипсу. Дејвидсон и Рис-Мог нису били само футуристи већ и продавци финансијских билтена који су деценијама прогнозирали депресије, распад валута, тероризам и политички хаос. Њихов модел је био једноставан: свет је пред катастрофом, али претплатник који на време купи злато, некретнине, офшор рачуне или праву инвестицију може постати победник у часу пропасти. Дуран овај жанр назива капитализмом катастрофе у коме је цивилизацијски слом не само могућ већ и профитабилан. Посебно је важно што су аутори користили религијски, готово пророчки језик. „Апокалипса“ се код њих враћа изворном грчком значењу „откривања“ — apokálypsis — као тренутка у којем се стара епоха завршава, а нова информациона ера открива иза рушевина.
ТИЛ КРЕЋЕ У АКЦИЈУ
Тил је ове идеје прихватио веома рано. У говору из 1999. говорио је о приватним дигиталним валутама које ће омогућити да „појединац постане суверен“ и да избор новца више не зависи од државе. Идеја је била радикална: не треба победити државу у изборној борби, већ изградити технологију коју она не може да заустави. PayPal је у том контексту више од успешне компаније – за Тила је представљао доказ да дигитална инфраструктура може постепено одузимати функције држави. После спајања са Илоновим X.com, унутрашњег сукоба у којем је Тил успео да преузме контролу и касније продаје eBay-у, настаје „PayPal мафија“ – мрежа предузетника и инвеститора који ће деценијама имати огроман утицај на технолошку индустрију и политику.
Кључни прелом долази 2009, када Тил пише да „више не верује да су слобода и демократија компатибилне“. Он демократију повезује са ширењем социјалне државе, женским правом гласа и масовном политиком, а решење тражи у „бекству од политике“. Нуди три простора за то бекство: сајберпростор, свемир и море. Интернет може створити нове дигиталне светове; свемир нуди физички излаз из земаљске политике; „seasteading“ ( приватна насеља на мору ) могао би створити нове „јурисдикције“. Дуран наглашава да се овде већ налази клица будућих „мрежних држава“: слобода се не дефинише као демократска способност грађана да заједнички одлучују, већ као право довољно богатог и мобилног појединца да се повуче из заједничких обавеза.
Све се завршава ( почиње ) сусретом Тила и Кертиса Јарвина, тада познатог под псеудонимом Менцијус Молдбаг. Ако су Дејвидсон и Рис-Мог дали Тилу историјску пророчку шему, Јарвин ће му понудити оперативни модел за рушење демократије: идеје које у једној епохи делују као маргинална фантазија постају практичне када их прихвате људи са новцем, компанијама и политичким приступом.
ОПЕРАТИВНИ МОДЕЛ ЗА РУШЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: КЕРТИС ЈАРВИН
Битно је загледати се у „интелектуално лице“ Кертису Јарвину, програмеру који је под псеудонимом Менцијус Молдбаг изградио једну од најважнијих антидемократских теорија у савременој америчкој десници. Дуран намерно наглашава Јарвинову биографску необичност: рано интелектуално даровит, социјално изолован, формиран на Usenet форумима и у култури интернет троловања, он је дуго живео далеко од академске или политичке институционалне моћи. Његова рана опседнутост психоделицима и интернет идентитетима доприноси, по Дурановом мишљењу, разумевању стила у којем ће касније писати – провокативно, иронично, често намерно шокантно и препуно интерних кодова.
После dot-com краха Јарвин се повукао из класичне технолошке каријере и почео да чита реакционарне ауторе, од Томаса Карлајла до Јулијуса Еволе. Године 2007. покренуо је блог „Unqualified Reservations“ и објавио „A Formalist Manifesto“. Његова полазна теза је да су прогресивци, конзервативци и либертаријанци неспособни да разумеју стварну структуру власти. Демократија је, за њега, фикција јер стварна власт припада мрежи универзитета, медија, стручњака, бирократије и културних институција. Та мрежа добија име „Катедрала“ јер је у питању секуларна религија која непрекидно производи исти прогресивни консензус.
Дуран указује на две особине ове теорије. Прво, она личи на старије конспиративне моделе у којима невидљива елита контролише културу и државу, али је прилагођена добу диплома, медија и професионалних институција. Друго, она је практично недоступна оповргавању: ако академици одбаце Јарвина, то доказује моћ Катедрале; ако га новинари критикују, то доказује медијску контролу; ако историјски примери оспоравају његову похвалу „монархији“, они су само производ исте идеолошке машине. Тако критика постаје потврда теорије.
НЕ ДЕМОКРАТИЈА, НЕГО „ФОРМАЛИЗАМ“
Јарвиново решење је „формализам“: државу треба схватити као корпорацију са јасним власницима, а на њеном челу треба да буде извршни директор са стварном, концентрисаном моћи. Он предлаже „рестарт“ режима, масовно отпуштање бирократије, елиминисање независних институција и успостављање власти која не зависи од избора. На те идеје утиче Карл Шмит, „фирерофилни“ правни мислилац, познат по тврдњи да је суверен онај ко одлучује о ванредном стању. Јарвин преузима управо ту логику: демократија је хаос, а прави суверенитет се показује способношћу да се правила суспендују и систем „ресетује“.
СТИЖУ ДОЛАРИ
Пресудно је што Јарвин није остао само блогер. Тил, Марк Андрисен и Балаџи Сринивасан улазе у његов круг, а Тил и Андерсен Хоровиц финансирају његов стартап Tlon и пројекат Urbit. Идеологија и технологија се тако спајају у једну мрежу покровитељства. Дуран цитира приватну преписку која показује да су Тил и Сринивасан били свесни репутационог ризика због повезаности са Јарвином: радикалне идеје су се у почетку развијале полујавно, уз истовремено настојање да се задржи довољна дистанца од њиховог најекстремнијег изворишта.
За Дурана, Јарвин је „надоградио“ фашизам за дигитално доба. Његова слабост је била политичка токсичност, то јест одбрана ропства, расистичке провокације и експлицитна наклоност диктатури. Зато ће следећи корак бити ребрендирање истих основних идеја језиком стартапа, иновације и добровољног „изласка“. Ту на сцену ступа Балаџи Сринивасан.
МРЕЖНА ДРЖАВА: УПЕЦАНИ СТЕ!
Сринивасан је кључни преводилац неореакционарних идеја на језик који је прихватљив технолошкој индустрији. На Y Combinator Startup School конференцији 2013. он није говорио о томе како направити добру фирму, већ о томе како направити ново друштво. Сједињене Државе описује као „Microsoft међу државама“, некада доминантан систем који је постао застарео. Ако се стара компанија не може поправити, технолошки одговор није бескрајна реформа него „exit“: напуштање система и оснивање нечег новог.
Сринивасан разликује „voice“, покушај да се систем мења изнутра, и „exit“, физичко или дигитално напуштање система. Он је свестан да Силицијумска долина нема авионе и војску и да директан сукоб са државом није реалан. Зато предлаже изградњу паралелног друштва: технологије које смањују „трошак изласка“, олакшавају премештање капитала и људи и постепено стварају простор за нове „јурисдикције“. У његовој визији „закон постаје код“, рат је софтвер, управљање није ништа друго до аутоматизација, а права својине су производ мрежног ефекта. Ово је демократску политику свело на проблем дизајна платформе.
СТАРТАП НОВОГ НИХИЛИЗМА
Дуран затим прати Сринивасанов успон кроз Stanford, компанију Counsyl, Andreessen Horowitz и крипто-индустрију. Посебно наглашава улогу a16z као новог типа фонда ризичног капитала. Он не даје само новац, него активно помаже компанијама у запошљавању, маркетингу, медијској стратегији и политичком позиционирању. Инвестиције у Airbnb и Lyft показале су да стартап може изградити огромну вредност тако што најпре прекрши или заобиђе постојећа правила, а тек онда натера државу да се прилагоди. Андрисенова формула „софтвер једе свет“ у књизи добија политичко значење: ако софтвер може појести такси, хотеле и медије, зашто не би „појео“ и државу?
Сринивасанова рана компанија 21 Inc. покушала је да профитира од Bitcoin рударења и привукла је Тила, Андрисена, Дејвида Сакса и друге. Иако пословни модел није испунио велика очекивања, компанија је касније постала Earn.com и завршила у Coinbase-у, где је Сринивасан постао технички директор. За Дурана је важнији идеолошки континуитет него комерцијални успех: криптовалута је код Сринивасана истовремено инвестиција и политичка технологија која може ослабити државну контролу над новцем.
КОРОНОКРАТИЈА КАО ПУТ У ТЕХНОФАШИЗАМ
Пандемија COVID-19 додатно повећава углед овом вештом лудаку ( најблаже речено, „моралном лудаку“, што је појам настао од оног чувеног “moral insanity”). У јануару 2020. међу првима упозорава да се вирус може претворити у глобалну пандемију и да ће убрзати затварање граница, рад на даљину, друштвену изолацију и неповерење у институције. Дуран признаје да је то било релативно проницљиво, али истиче да су многе конкретне дугорочне прогнозе биле погрешне. Ипак, за Сринивасана пандемија постаје доказ да „нема нормалности којој се треба вратити“. Криза учвршћује његово уверење да су институције XX века на издисају.
Каснији манифест „The Network State“ систематизује идеју. Мрежна држава је најпре снажно усклађена онлајн заједница, затим економска и културна мрежа, потом власник физичког земљишта на више места и, на крају, кандидат за дипломатско признање. Сринивасан то описује стартап језиком: држава постаје „Society-as-a-Service“. Грађани су корисници, заједнице су производи, територија се купује, а политичка лојалност личи на претплату. Дуран наглашава да је суштина блиска Јарвиновом „Patchwork“ моделу корпоративних градова-држава, али је реторика много чистија: уместо диктатуре, говори се о избору, иновацији и конкуренцији јурисдикција.
У ствари, смисао је прост: ако хоћеш да будеш сатрап, потребан ти је стартап.
ТЕХНО – ДЕСНИЦА
Оно што је годинама било интелектуална субкултура претвара у политичку коалицију. Пандемија је у тој трансформацији катализатор. Илон Маск је у марту 2020. минимизовао опасност COVID-а и прогнозирао да ће број нових случајева убрзо пасти на готово нулу. Када су здравствене мере угрозиле рад фабрике Tesla у Калифорнији, он их је назвао „фашистичким“, пркосио локалним наредбама и изградио имиџ технолошког предузетника који се не покорава држави. Дуран ту види почетак Маскове трансформације од либералног симбола електричних аутомобила у десничарског политичког актера чији Twitter налог постаје средство културног рата.
Истовремено Марк Андрисен објављује „It’s Time to Build“, текст који критикује институционалну неспособност Запада да обезбеди маске, болнице, инфраструктуру и технолошке капацитете. На први поглед, то је позив на нову компетентност државе и свеже инвестиције у поправку стања. Дуран, међутим, истиче да се „градња“ брзо претвара у ширу идеологију: сваки проблем треба решити убрзањем предузетништва, дерегулацијом и повећањем производње, док се спорост демократских процедура третира као кључни непријатељ.
Важан део радикализације одвија се у приватним дигиталним просторима. Clubhouse, WhatsApp и Signal групе постају места на којима технолошки инвеститори, политички активисти и десни интелектуалци размењују идеје далеко од јавности. Дуран преноси оцену да су те групе биле „меметички узводно“ од јавног дискурса: ставови који се најпре тестирају међу инвеститорима касније се појављују на X-у, Substack-у и подкастима. Десни стратег Крис Руфо отворено каже да је у тим разговорима видео прилику да „радикализује технолошке елите“ и претвори их у савезнике деснице.
ЛАБОРАТОРИЈЕ НОВИХ ДУЧЕА И ФИРЕРА
Калифорнија, а посебно Сан Франциско, постаје лабораторија. Кампања за опозив гувернера Гевина Њусома 2021, а затим успешни опозиви чланова школског одбора и окружног тужиоца Чезе Будина 2022, привлаче новац богатих донатора и технолошких инвеститора. Гари Тан, каснији председник Y Combinator-а, постаје значајан локални политички организатор. Дуран показује како се разочарање због пандемије, страх од криминала, бес због бескућништва и отпор према „woke“ политици претварају у практичну инфраструктуру нове технолошке деснице.
У истом периоду Јарвин ажурира своју стратегију. У „The Butterfly Revolution“ замишља повратак Трампа и „потпуни рестарт“ федералне власти: председник би поставио извршног директора, а идеолошки обучене „нинџе“ би се спустиле у министарства, медије и универзитете да демонтирају стари поредак. Маскова куповина Twitter-а 2022. у књизи се тумачи као делимично остварење такве логике: приватни милијардер преузима инфраструктуру јавне комуникације, мења правила, отпушта велики део запослених и симболички демонстрира да је нови власник суверен платформе.
Године 2022. и 2023. Сринивасан поново развија „мрежну државу“, а Андрисен иде још даље са „Techno-Optimist Manifesto“. Он слави убрзање технолошког развоја и позива се на футуристу Филипа Томаза Маринетија, чији је историјски пут водио од култа брзине и технике ка италијанском фашизму. Дуран ту везу користи да покаже колико се речник „брзине“, „борбе“ и „технолошког надчовека“ приближава естетици историјског фашизма, чак и када актери тврде да је реч само о економској филозофији.
НАПРЕД, ПА У КРЕЧАНУ: УБРЗАЊЕМ ДО ПОБЕДЕ
Поглавље такође уводи TESCREAL — збирни назив за трансхуманизам, екстропијанизам, сингуларитаризам, космизам, рационализам, ефективни алтруизам и longtermism — као шире идеолошко окружење технолошке елите. За Дурана је нарочито важан „ефективни акцелерационизам“, који регулацију вештачке интелигенције третира као грех успоравања. Уместо да се ризици технике контролишу, они се прихватају као цена историјског напретка.
Све ове линије спајају се на конференцијама посвећеним „network state“ идеји и у локалним пројектима нових градова. California Forever, тајно финансиран куповином огромног земљишта у округу Солано, приказује жељу технолошких милијардера да добију физички простор на коме би могли да „промисле“ не само урбанизам већ и управљање. Сринивасан иде још даље са фантазијом „Gray“ зоне у Сан Франциску из које би „Blue“ политички противници били истиснути. Његов речник „де-блуификације“ и „лустрације“ показује колико је стартапско паковање мрежне државе способно да се претвори у директну фантазију политичког чишћења.
До 2024. технолошка десница више није само локални феномен. Дејвид Сакс организује Трампу велики донаторски скуп у Сан Франциску, Маск улази у отворен савез са републиканском кампањом, крипто-индустрија троши огромне суме на изборе, а потпредседнички кандидат постаје човек са директним коренима у Тиловом инвестиционом кругу.
БУДУЋНОСТ СА ЏЕЈ ДИЈЕМ
Дуранова теза о Џеј-Ди Венсу је намерно радикална: Венс је, пише он, „готово у потпуности Тилова творевина“. Њихов однос почиње 2011. на Yale Law School, где Тил држи предавање које оставља снажан утисак на младог Џејмса Дејвида Хамела, касније Венса. Тил му отвара врата Силицијумске долине, а Венс после кратке адвокатске каријере улази у биотехнолошку компанију и затим у Mithril Capital, фонд повезан са Тилом. Та мрежа му не доноси само посао него и интелектуално окружење у коме ће се његова политика радикализовати.
Венсов културни пробој долази са књигом „Hillbilly Elegy“, која га представља као тумача беле радничке Америке. Током првог Трамповог успона Венс је изразито критичан према Трампу и чак га приватно пореди са Хитлером. Дуран прати како се та позиција постепено преокреће. Венс се враћа у Охајо, покреће фонд Narya Capital уз новац Тила, Андрисена и Ерика Шмита и гради политички профил. Његова инвестициона каријера није нарочито успешна; AppHarvest, једна од највидљивијих инвестиција, завршава као катастрофалан промашај. Али Дуран поентира да Венс сам постаје инвестициони „једнорог“: политички улог са огромним повратом.
Тил утиче и на Венсов религијски и идеолошки развој. Венс прелази у римокатолицизам и приближава се постлибералним ауторима попут Патрика Динина и Адријана Вермјулеа, који либерализам виде као исцрпљен систем и траже снажнију, хијерархијску политичку заједницу. Венс тиме постаје мост између технолошке неореакције и католичког неоинтегрализма. На подкастима и политичким скуповима све отвореније говори о потреби да конзервативци не само смање „административну државу“ већ да је освоје и окрену против левице.
Најзначајнији тренутак је његов предлог да будући републикански председник отпусти велики број службеника, постави „своје људе“ и, ако судови то спрече, практично игнорише судске одлуке. Венс говори о „де-woke-ификацији“ по аналогији са денацификацијом. Дуран ту види директан прелив Јарвинових идеја: масовна чистка институција, концентрација извршне моћи и схватање уставне кризе као прилике за ново устројство.
Тил у Венсову сенатску кампању улаже око 15 милиона долара, што је један од највећих појединачних улога у једног кандидата. Када Трамп 2024. бира потпредседника, технолошки кругови лобирају за Венса. Тако бивши „Never Trumper“ и релативно неискусан сенатор постаје један откуцај срца удаљен од председништва. За Дурана је то савршен пример начина на који ризични капитал функционише у политици: рано препознати човека, финансирати га кроз више фаза и прихватити висок ризик због могућности огромног поврата у виду приступа самој државној власти.
ТРАМПОВА АПОКАЛИПСА
Тил непосредно пред инаугурацију објављује текст о „apokálypsis“, откривању скривених истина, у коме нову администрацију позива да декласификује информације о Кенедијевом убиству, COVID-у и Џефрију Епстину. Дуран примећује иронију: једно од каснијих значајних „открића“ било је да је Епстин уложио десетине милиона долара у фондове повезане са Тилом, што је њихов однос учинило много ближим него што је јавност раније знала.
„Апокалипса“ у новом контексту има двоструко значење. За Тила, Трампов повратак треба да разоткрије „стари режим“. За Дурана, прави предмет разоткривања је степен у којем је технолошки капитал преузео политичку власт. Маск троши стотине милиона долара за републиканску победу, а крипто-индустрија кроз Fairshake и сродне PAC-ове постаје један од највећих корпоративних извора изборног новца. Трамп од некадашњег противника Bitcoin-а постаје пропагатор крипто – валуте, док његова породица истовремено развија сопствене токене и компаније. Дуран то не види као традиционално лобирање већ као нови степен корупције: индустрија више не покушава само да утиче на регулатора него ствара финансијске механизме преко којих сам врх извршне власти може директно профитирати.
Дуран прати Thiel/Founders Fund инвестиције у Bitcoin, подршку Ethereum-у, а затим доминацију Хоровица у датом сектору. Ethereum је посебно важан јер не нуди само приватни новац него платформу за „smart contracts“ и децентрализоване институције, инфраструктуру у којој се делови управљања пребацују са јавних органа на код. Истовремено књига подсећа на честе крахове крипто-берзи, преваре и случај FTX-а, али показује да политички утицај сектора расте чак и када је његова економска употребљивост спорна. Кампања против сенатора Шерода Брауна служи као пример дисциплиновања политичара: индустрија троши огромне суме како би показала да ће они који траже строжу регулацију платити изборну цену.
„ЕФИКАСНОСТ“?
Друга осовина је DOGE, иницијатива Илона Маска за „ефикасност“ владе. Дуран је представља као практичну реализацију вишегодишњих фантазија о корпоративном „рестарту“ државе. Масков тим улази у федералне системе, користи AI и алате попут Grok-а, комуницира преко Signal-а и спроводи масовна отпуштања и демонтажу агенција, укључујући USAID. Аутор ту повезује Јарвинове „нинџе“, Венсову идеју отпуштања бирократа и Project 2025, који је већ предлагао драматично јачање председничке контроле над извршним апаратом. Исти образац се појављује у више независних, али умрежених кругова: бирократија је непријатељ, независне институције су препрека, а извршна власт треба да делује као CEO.
Трећа осовина је вештачка интелигенција. Књига реконструише успон OpenAI-а од непрофитне организације основане 2015. до центра глобалне AI трке након ChatGPT-а. Сем Алтман је предузетник и политички посредник, а не научник, али управо зато постаје симбол. Нагли успех ChatGPT-а покреће конкуренцију Google-а, Meta-е, Anthropic-а, xAI-а и других. Огроман капитал улази у дата центре, чипове и енергетску инфраструктуру, док приходи заостају за инвестицијама. Дуран истиче материјалну страну AI „облака“: потребу за енергијом, земљиштем, водом и државном подршком, што индустрију још јаче везује за јавне ресурсе.
СМРТ РАДНИЧКОЈ КЛАСИ, ЖИВЕЛА ВОЈСКА!
AI је у књизи важан и због рада. „The Sovereign Individual“ је предвиђао да ће аутоматизација створити масу људи чији рад више није економски потребан и тиме подрити националну државу. Дуран тврди да се пророчанство делимично остварује, али другачије него што је замишљено: AI не уништава државу споља, већ постаје инструмент њене унутрашње реорганизације.
DOGE је користио аутоматизацију за отпуштања, корпорације AI наводе као разлог за смањење броја радних места, а истовремено војска и обавештајни сектор усвајају системе које развијају Palantir, OpenAI, xAI и друге фирме.
Ту се појављује четврта осовина, она најопаснија – спој технолошког и војно-индустријског комплекса. Palantir шири уговоре са америчком војском и службама за имиграцију, Anduril и сродне фирме граде дронове, AI системе и нову генерацију „одбрамбене технологије“ док руководиоци технолошких компанија улазе у формалне и неформалне саветничке структуре оружаних снага. Стари либертаријански сан о „бекству од државе“ се преокренуо: компаније које су деценијама говориле о неповерењу према власти постају њени најпрофитабилнији извођачи и власници инфраструктуре надзора.
„МРЕЖНЕ ДРЖАВЕ“
Појављују се „мрежне државе“:Próspera у Хондурасу, Praxis, California Forever и Трампове „Freedom Cities“: посебне зоне са сопственим регулаторним режимом, ниским порезима и високим степеном приватне контроле. Praxis тражи земљу за „acceleration zone“ посвећену AI-ју, крипто – валутама, биотехнологији и енергији; California Forever, након локалног отпора, прелази са идиличне приче о новом граду на аргумент националне безбедности, производње, бродоградње и „frontier tech“-а. За Дурана је то важан тренутак: „exit“ више не значи одлазак из државе, већ „exit through the state“, употребу државне власти, уговора и закона да би се створиле приватизоване зоне суверенитета.
Јављају се и територијалне фантазије о Гренланду, Гази, Карибима и другим местима. Дуран свесно спаја геополитику, некретнине, AI, одбрану и приватно управљање како би показао да „мрежна држава“ није само интернет теорија. Њен практични потенцијал лежи у томе да велики капитал купи земљу, обезбеди специјални правни режим и постепено преузме функције које су традиционално припадале јавном суверенитету.
ОНИ СУ АНТИХРИСТ?
Треба, сматра Дуран, истражити и апокалиптичну и квазирелигијску страну технолошке политике. У тренутку када су његове фирме и политички савезници на врхунцу моћи, Тил почиње серију затворених предавања о антихристу. Његова теза је да ће антихрист доћи као привлачан заговорник „мира и безбедности“, користећи страх од рата, климатских промена, AI ризика и других егзистенцијалних претњи како би централизовао глобалну власт. Дуран одмах указује на парадокс: човек који финансира надзор, војну AI инфраструктуру и компаније тесно повезане са државом упозорава на тоталитарни систем који би могао да користи управо такве алате.
Све је то, наравно, брбљарија моћника: Тил се позива на библијске стихове, али их често користи слободно и нетачно. Дуран, на пример, наглашава да Прва посланица Солуњанима, из које Тил извлачи слоган „мир и безбедност“, уопште не помиње антихриста. Историјски, „антихристи“ у Јовановим посланицама су лажни учитељи и отпадници унутар раног хришћанства, а не један будући светски диктатор. Каснија хришћанска есхатологија спојила је тај појам са „човеком безакоња“ и Звери из Откривења. Тил, по Дурану, ту сложену традицију користи као политички речник за означавање савремених противника.
Посебно је важан Карл Шмит. У „Политичкој теологији“ Шмит је формулисао чувену тезу: суверен је онај ко одлучује о ванредном стању. За Јарвина је то основа модела CEO-монарха, а за Тила је Шмит такође извор размишљања о katechon-у, сили која задржава долазак коначног хаоса и антихриста. Тил сугерише да технологија и њени господари могу играти улогу такве силе задржавања. Дуран ту види противречје: технолошка елита прво ствара системе глобалног надзора и контроле, а затим себе представља као једину групу довољно способну да спречи да ти системи падну у руке „антихриста“.
„НОВО ХРИШЋАНСТВО“ И БЕКСТВО ОД СМРТИ
Други велики извор је Рене Жирар, Тилов професор са Станфорда. Жирарова теорија миметичке жеље каже да људи желе оно што виде да други желе, што ствара ривалство, а друштва кризу често решавају жртвовањем „жртвеног јарца“. За Жирара је препознавање тог механизма требало да помогне да се он превазиђе. Дуран тврди да Тил поступа супротно: миметичку теорију претвара у инструмент стратегије, маркетинга и политичког именовања непријатеља. Слично је, по аутору, преузео и рад аустријског теолога Волфганга Палавера, који је Шмитове идеје анализирао критички – Тил их преокреће у позитивну политичку шему.
Паралелно са Тиловим предавањима јавља се ново хришћанско умрежавање у технолошком сектору. Организација ACTS 17, повезана са Тиловим сарадником Трејом Стивенсом, организује скупове на којима познати инвеститори говоре о вери, технологији и култури. Дуран те догађаје описује двосмислено: једни учесници заиста траже религијски смисао, али многи млади оснивачи долазе зато што је то прилика да приђу моћним инвеститорима. Тако хришћанство постаје и нови облик „networking“-а и статусни сигнал у средини која је раније била секуларна.
На другој страни исте потраге за трансценденцијом налази се Брајан Џонсон и покрет „Don’t Die“. Џонсон обећава продужење живота кроз дијете, суплементе, експерименталне терапије и биотехнолошке интервенције, па чак говори да човечанство „ствара Бога у облику суперинтелигенције“. Конференције о дуговечности повезују се са мрежним државама попут Próspera-е, где слабија регулатива омогућава експерименталне генске третмане који нису одобрени у САД. Дуран тиме показује да „exit“ није само бекство од пореза и закона: то је и бекство од биолошке смртности.
НОВИ „БОГ“ ЗА НОВУ ВЕРУ
Овде се враћа TESCREAL. Трансхуманизам, сингуларност, longtermism функционишу, по Дурану, као секуларне религије: нуде обећање спасења, неизабрану елиту, пророчанство о преображају света и веру у надљудску интелигенцију. Уместо Бога, долази AI; уместо васкрсења, дигитална бесмртност; уместо раја, Марс или технолошка „поп-ап“ држава. Дуран наглашава да такве идеологије омогућавају морално оправдавање огромних садашњих жртава у име хипотетичне будућности.
Потом се религијска прича спаја са хришћанским национализмом, римокатоличким интегрализмом и институцијама као што су Heritage Foundation, Federalist Society и Claremont Institute. За Дурана, Венс је поново мост: технолошки круг који сања приватне државе налази савезнике међу религијским конзервативцима који желе снажнију хијерархију, „природни поредак“ и слабљење либералних институција. Иако се мотиви разликују, заједнички непријатељ је либерална демократија.
Тако технологија, вера и рат постају један систем. Palantir, Anduril и фондови „American Dynamism“ улажу у AI за ратовање, дронове, сателите и обавештајне платформе. Дуран користи израз „Authoritarian Stack“ за вертикално интегрисану архитектуру у којој исти кругови контролишу интернет облак, податке, новац, дронове, алгоритме и политички приступ. У том контексту апокалиптични језик више није само метафора. Он може да нормализује рат, ванредно стање и идеју да је историја ушла у финалну борбу добра и зла.
МУЛТИПОЛАРНОСТ, ИСПУЊЕНА „ПРОРОЧАНСТВА“ И ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРЖАВЕ
Аутор указује и на руски концепт „мултиполарности“ и Александра Дугина, који либерални светски поредак види као декадентан и залаже се за цивилизацијске блокове засноване на „традицији“. Сринивасан и други технолошки актери користе исти појам из другачијих мотива: мултиполарни свет значи мању способност Запада да глобално регулише технологију. Дуран тиме завршава круг: радикална десница, ауторитарни геополитички пројекти и технолошки анти-регулаторни капитализам не морају делити исту идеологију да би имали заједнички интерес у слабљењу демократске државе и међународних правила.
Тил и „The Sovereign Individual“ нису погрешили у свему. Дигитални новац заиста је постао политичка сила, AI заиста може радикално променити тржиште рада, технолошке иновације створиле су незапамћене приватне богатства, а ти милијардери заиста имају моћ да утичу на државу много више од обичних грађана. Проблем, по Дурану, није сама проницљивост прогнозе, већ нормативни избор да се распад јавних институција прихвати као пожељна прилика за самозвану елиту.
Аутор затим уводи формулу „exit through the state“. Технолошки милијардери више не покушавају да напусте државу – они користе државу као ресурс за сопствени излаз из система. Државни уговори финансирају AI, надзор и одбрамбене системе, закони стварају посебне зоне, а регулаторна политика повећава вредност крипто-инвестиција. Најважније: јавни буџет преузима ризик инфраструктуре, док приватни власници задржавају добит. То је, по Дурану, супротност старом либертаријанском миту: не нестанак државе, већ приватизација њене моћи.
НИЈЕ НЕИЗБЕЖНО
Ипак, Дуран не мисли да је потпуна ауторитарна трансформација неизбежна. Јарвин је већ 2025–2026. изражавао разочарање што Трамп није спровео „The Thing“, потпуни ванредни прекид уставног поретка. И сам Тил купује некретнину у Аргентини и наставља да одржава „резервне“ јурисдикције. Дуран у томе види доказ да технолошка елита, упркос својој моћи, није сигурна у исход. Демократске институције су ослабљене, али нису потпуно нестале, а избори, судови, јавност и политички отпор и даље могу ограничити пројекат.
Дуран тврди да демократија не може дугорочно опстати поред приватних богатстава која појединцима дају моћ већу од моћи држава:„Можемо имати милијардере или демократију; не можемо имати обоје“. Он не позива на физичко насиље, већ на радикално опорезивање и ограничење концентрације богатства, као и на системску реформу политичког финансирања. Суштина је да се могућност „куповине“ јавне власти мора структурно уклонити.
Други захтев је одговорност. Дуран сматра да би, после ауторитарног периода, морале уследити истраге, судски поступци, финансијске санкције и шира историјска реконструкција начина на који је технолошки капитал ушао у државу. Он помиње чак и идеју „музеја америчког фашизма“ као институције памћења. Његова логика је превентивна: без јасних последица, исти актери или њихови наследници покушаће поново.
Трећи захтев је ново управљање технологијом. Дуран предлаже крајње строге мере: забрану криптовалута, разбијање технолошких монопола, снажну AI регулацију и враћање кључних јавних функција под демократску контролу. Дуран се ослања на ширу тезу Марјет Шаке да су демократске владе саме дозволиле технолошким компанијама да преузму функције које су некада припадале држави. Када системи комуникације, супрекомпјутерска инфраструктура, војни алгоритми и јавни подаци зависе од неколико приватних фирми, формална политичка сувереност постаје само „празан звук“ ( flatus vocis ).
САМИ СМО КРИВИ, ЗАР НЕ?
Дуран сматра да „технофашизам“ није само институционални проблем зато што су платформе већ дубоко у нашим навикама и друштвеним односима. Корисници добровољно предају податке, време и приватност системима који монетизују понашање. Зато је политичка реформа немогућа без културне реформе: морамо поново одредити шта технологија треба да ради за људе и шта значи бити човек у друштву које стално подстиче спајање са машинама.
Мора да се преиспита и сам капитализам. Дуран не нуди прецизан алтернативни економски модел, али сматра да систем бесконачног раста и екстремне концентрације богатства више није одржив. Он позајмљује визију Сема Алтмана о „универзалном екстремном богатству“ и окреће је против технолошке олигархије: ако технологија заиста може створити огромно изобиље, питање је зашто би плодови тог изобиља припали неколицини. Сам умерени оптимизам Дурана почива на идеји да је будућност политичка воља, а не технолошка судбина.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Било како било, одузимање слободе говора Емиру Кустурицу од стране Ју тјуба само је бледа слика онога што нас чека када техно – фашизам победи.
Сви антифашисти попут Кустурице биће на удару.
Наравно да смо на време упозорени. Мало ко је имао слуха да чује.
Познати мислилац Жак Елил (1912–1994) француски социолог, философ и теолог чије је капитално дело „Технолошко друштво“ доказало да је „техника“ – апсолутна тежња ка максималној ефикасности, рационалности и стандардизацији у сваком људском подухвату – постала аутономни, тоталитарни систем који потчињава људску слободу и традиционалне вредности. Елил је дефинисао технику као укупност рационално усвојених метода које поседују апсолутну ефикасност у свакој области људске активности (укључујући економију, политику и образовање). Крајњи циљ технолошког друштва није морал, добро или лепота, већ ефикасност. Средства су заменила циљеве. Технологија функционише независно од људског опредељења – расте јер јој се „може“, а људи се само прилагођавају њеним захтевима уместо да их контролишу. И капиталистички и социјалистички политички системи се, говорио је Елил, поклањају истим техничким императивима, чинећи модерно друштво инхерентно униформним и бирократским. Људи су сведени на стандардизоване компоненте или пуке потрошаче унутар техничке машинерије. Друштво се ослања на масовне медије, рекламу и политичко манипулисање како би створило административни пристанак и смирило становништво. Техничке вредности (брзина, учинак, организација) замењују традиционалне моралне и духовне врлине. Зато је Елил тврдио да је први чин слободе препознавање колонизујуће моћи технике.
Људи морају да остану једном ногом у традиционалној, нетехничкој стварности да би критички проценили који алати служе људском достојанству, а не да се слепо потчињавају напретку.
О томе, на свој начин и све време, и као уметник и као мислилац, говори Кустурица. Зато га забрањују, забрављајући да се мисао не може спутати, и да је борба за слободу подвиг који траје до краја живота, при чему се одликовање добија од Бога Слобододавца у часу кад се сретнемо са Њим.
Шаљући, у име свих који остају уз слободу, поруку техно – фашистима, да парафразирамо реч једног руског калуђера упућену бољшевицима:“Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.
То зна Кустурица, а то знамо и ми. И зато не одустајемо од борбе.
