Напомена уредништва: Пред Вама је текст професора Срђе Трифковића који је добио три стране простора у листу Велтвохе, једном од најутицајнијих недељних листова на немачком језику
***
Генерал Ратко Младић, једна од најомраженијих личности западног либералног естаблишмента, преминуо је 27. августа у холандском затвору где је био заточен последњих петнаест година. Бивши командант војске босанских Срба осуђен је 2017. године на доживотни затвор од стране Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, након што је проглашен кривим за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995).
Иако га западни медији рутински називају „босанским касапином“, милиони Срба – без обзира на године или политичка опредељења – сматрају Младића неправедно осуђеном, чак и херојском фигуром. Његова сахрана у Београду, уз пуне војне почасти, привукла је хиљаде ожалошћених, а опело су служили патријарх и једанаест епископа СПЦ. Према анкетама јавног мњења, апсолутна већина људи у Србији, као и огромна већина у Републици Српској позитивно гледа на њега; штавише, они одбацују тврдњу да се у Сребреници догодио „геноцид“, што је главна оптужба против Младића пред Хашким трибуналом.
Превазилазило би оквире овог чланка упоређивати и разматрати различите аргументе у вези са узроцима, током и последицама босанског рата. Међутим, ово би било неопходно да би се у потпуности испитала српска тврдња да је Младић био жртвени јарац у политички мотивисаном суђењу пред политички мотивисаним трибуналом. Стога смо се обратили ауторитативном извору који нема етничке, личне или професионалне интересе у овој ствари како бисмо добили барем груби преглед одговора на питање: Ко је био генерал Младић?
Реална оцена
Ово је питање које сам поставио колеги кога познајем четврт века: др Џону Р. Шиндлеру, историчару и међународно признатом стручњаку за обавештајне послове, тероризам и стратешка питања. Пре него што је почео да предаје на Ратном колеџу америчке морнарице 2005. године, десет година је служио као виши аналитичар у Националној безбедносној агенцији САД.
Много зна о Ратку Младићу, пошто је шпијунирао и циљао српске снаге током рата у Босни као амерички обавештајни официр специјализован за Балкан, како за НАТО, тако и за сопствену владу. Шиндлер је одиграо кључну улогу у довођењу неколико Младићевих поверљивих људи у затвор у Хагу – исти затвор у коме је и њихов вођа на крају завршио.
Више од три деценије касније, Шиндлер Младића сматра много занимљивијом фигуром него што сугеришу стереотипне осуде у некролозима готово свих западних медија. Не може се порећи да су Младић и његове трупе – Војска Републике српске (ВРС) – починили ратне злочине против својих противника, босанских муслимана и Хрвата. Шиндлер, међутим, истиче да су све три стране у сукобу починиле такве злочине против цивилног становништва, јер су се све бориле да освоје што више територије за своје етничке групе.
Према Шиндлеру, кључ за разумевање Младића лежи у његовом пореклу из источне Босне – региона где се православни Срби и локални муслимани мрзе, и боре се једни против других, више од пола миленијума. „Младићев родни крај био је поприште неколико српских устанака против сурове османске власти“, каже он, „који су углавном били угушени исламском бруталношћу типичном за то доба.“
Како Шиндлер напомиње, у време Младићевог рођења 1942. године, Босна је била део погрешно назване Независне Државе Хрватске (НДХ) – „нацистичке марионетске државе која је починила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, понекад уз саучесништво босанских муслимана.“
Младић једва да је познавао свог оца, борца у партизанској војсци маршала Тита који је погинуо током последњих месеци рата. Млади Младић је изабрао каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА) и дипломирао на Војној академији 1965. године. Као и већина официра, Младић се придружио Комунистичкој партији и није показивао знаке национализма – што би у ЈНА, чија је званична доктрина била „братство и јединство“ међу различитим народима Југославије, ионако значило крај његове каријере.
Етничка чишћења
Све се променило лета 1991. године, према Шиндлеру, када се Титова Југославија распала у крвавом хаосу и официри ЈНА су били приморани да се определе – углавном у корист сопствене етничке групе:
„У овом кључном тренутку, Младић је био пуковник у Генералштабу на Косову. Брзо је послат у Хрватску да преузме команду над брзо окупљеном војском крајишких Срба. Вешто и ревносно се борио против Хрвата у Далмацији – што није изненађујуће с обзиром на то да су хрватски фашисти убили његовог оца – и брзо је стекао репутацију даровитог команданта на терену који је водио своје трупе са фронта. Након унапређења у генерала, у пролеће 1992. године позван је у распадајућу Босну да предводи новоформирану ВРС. Од самог почетка рата, свака страна је покушавала да обезбеди што више земље за своју етничку групу, док је истовремено протеривала остале.“
У то време, босански муслимани су поседовали само војне снаге ниског квалитета, док су боље наоружани босански Хрвати били надјачани од стране ВРС у лето 1992. године. Ови догађаји довели су до појаве Републике Српске (која је претходно била позната као Српска република Босна и Херцеговина).
Младић и његове трупе извршили су испрва већину „етничког чишћења“ – термин који се на Западу појавио тек 1992. године – јер су имали највише оружја и обучених војника; међутим, Муслимани и Хрвати су се убрзо придружили овој окрутној игри. Шиндлер наглашава да су од самог почетка све стране у босанском грађанском рату биле спремне да убију или протерају цивиле из других етно-верских група – сасвим у складу са дугогодишњом праксом на Балкану:
„Овај ружни сукоб је потпуно искривљен од стране западних медија, као што сам изнео у књизи Несвети терор из 2007. године – на основу мог искуства као водећег стручњака за Балкан унутар америчке обавештајне заједнице. Из чудних разлога, који су се сводили на неку врсту преурањене воук идеологије, западни либерали су од самог почетка стали на страну босанских муслимана. Приказивали су их као невине жртве, док су Србе презирали као средњовековна чудовишта а Хрвате католике сматрали тек нешто мање убилачким од Срба.“
Сложене и непријатне реалности босанског рата западни медији су игнорисали, према Шиндлеру; уместо тога, више од три године, представљали су веома поједностављену, црно-белу слику добра против зла. Неуморно су понављали да су босански Срби банда геноцидних убица коју предводи поремећени убица по имену Ратко Младић, који је био одлучан да истреби све муслимане:
„Апсурдне дезинформације биле су уобичајене. Ништа није речено о чињеници да се руководство босанских Муслимана састојало од исламистичких екстремиста који су тежили муслиманској доминацији у Босни и били су савезници револуционарног Ирана, као и са оним сунитским терористима које ћемо ускоро упознати као Ал Каиду.“
Случај Сребренице
Генерал Младић се није трудио да обмањује западне медије, као што су то водећи босански Муслимани тако ефикасно чинили. Његови сусрети са страним новинарима током рата окарактерисани су оштрим приказима српског виђења историје Балкана – ставовима потпуно страним западним либералима. Генерал је деловао као реликт из прошлости, према Шиндлеру. Бивши члан Партије, самопроглашени атеиста, тврдио је да босански Срби бране хришћанско православље од радикалног ислама – идеја која је, у најбољем случају, била несхватљива либерално оријентисаним западњацима:
„Као резултат тога, западни медији никада нису извештавали о правом Младићу – војном команданту кога су многи Срби поштовали. Био је првокласни војни вођа који је далеко надмашио своје противнике по вештинама на бојном пољу. Неустрашиви Младић би се редовно појављивао ненајављено на првим линијама фронта, опремљен двогледом, како би сам проценио ситуацију. Његов однос са трупама био је однос истинског другарства; војници су волели свог робусног, једноставног вођу.“
Младићева војна достигнућа – пре свега, способност његових снага да годинама држе изузетно растегнуту линију фронта под сталним непријатељским притиском – сврставају се међу најимпресивније војне успехе друге половине 20. века. Ово је прошло потпуно непоменуто у западним медијима, иако је сада декласификовани, детаљни извештај ЦИА о босанском рату то потврдио.
Бурно лето 1995. године учврстило је Младићеву репутацију чудовишта глобалних размера – посебно после заузимања сребреничке енклаве у источној Босни у јулу те године. Уосталом, пресуда МКТЈ за геноцид почињен у Сребреници довела је до Младићеве смрти у Хагу. Као и већина аспеката босанског рата, сложена сага о Сребреници представљена је западној публици као једноставна и ужасавајућа моралистичка прича.
Кључна је чињеница да су у данима након окупације тобожње УН „сигурне зоне“ у Сребреници од стране ВРС, 11. јула 1995. године, снаге босанских Срба убиле до 8.000 муслиманских мушкараца. Међутим, како Шиндлер наглашава, званична нарација о „геноциду у Сребреници“ прећуткује битне чињенице и нијансе:
„Шта вам је конкретно ускраћено? Прво, америчке обавештајне агенције никада нису пронашле никакве доказе – а то знам, јер сам видео све релевантне обавештајне податке – да је Младић или било ко на српској страни у овом сукобу (укључујући и руководство у Београду) планирао масакр великих размера у Сребреници. Друго, Младићево заузимање „сигурне зоне“ догодило се након три године напада муслиманских снага које су дејствовале из Сребренице под заштитом УН. Ове снаге су извршиле бруталне нападе на српска села у околном подручју, убивши хиљаде српских војника и цивила.“
Додајмо као треће: босанско-муслиманским гарнизоном у Сребреници командовао је Насер Орић – брутални гангстер који је мучио и ликвидирао своје политичке противнике у енклави и убијао српске заробљенике, понекад им одсецајући главе.
Како Шиндлер даље објашњава, сумњиво је да су Орић и његов командни штаб евакуисани из града непосредно пре него што је Сребреница пала у руке Срба. Неколико западних обавештајних агенција веровало је да је руководство босанских муслимана у Сарајеву, под вођством исламисте Алије Изетбеговића, дозволило пад Сребренице јер би масакр који би уследио дао зелено светло за војну интервенцију НАТО-а у име муслиманске стране – корак који је Сарајево дуго тражило.
Шиндлер прихвата да је након пада енклаве од стране снага босанских Срба, до 2.000 разоружаних муслиманских ратних заробљеника погубљено у близини Сребренице, али истиче да је овај ратни злочин био чин одмазде на Балкану за нападе муслимана на српско становништво у региону током претходне три године:
„Три четвртине муслиманских жртава у области Сребренице, међутим, нису страдале у неком масакру. Убиле су их српске снаге док су се пробијале из Сребренице у покушају да дођу до својих линија на северозападу. То су биле јединице величине батаљона, уз мушкарце цивиле који су им се придружили. Српска артиљерија и митраљеска ватра десетковала их је у великом броју током неколико дана док су муслимани напредовали у претходно спремне ватрене зоне. Ово је био конвенционални, мада једнострани, војни сукоб – али не и ратни злочин, а свакако не „геноцид“. Сходно томе, сматрам да званична првна пресуда УН, да је у Сребреници почињен геноцид, није ни историјски нити на ма који други начин утемељена.“
Сложеност рата
Шиндлер закључује да ће Ратко Младић заувек остати омражена фигура за муслимане широм света, као и за западне либерале који одбијају да схвате сложеност босанског рата (или било ког балканског сукоба). Многи Срби, посебно у Босни, међутим, наставиће да га поштују: „Мало ко жели да се суочи са чињеницом да су Младић и његове снаге убили мање босанских муслимана током свог наводно геноцидног рата од 1992. до 1995. него што је Израел убио Палестинаца у појасу Газе од краја 2023.“ Ово је врло релевантно поређење, јер су обе те групе бројале приближно по два милиона људи пре почетка непријатељстава.
Три деценије моралистичког кукумавчења због Младића и његове војске замагљују његова војна достигнућа, која ће одјекнути у војној историји дуго након што „геноцидна“ фракција буде ућуткана. Једноставно речено, Младић и ВРС су формирали прву војну силу која се успешно супродставила америчкој војној моћи након Хладног рата, када је америчка глобална хегемонија деловала неприкосновено.
У лето 1995. године, босански Срби су се суочили са здруженом моћи Хрватске и босанских муслимана, уз подршку САД и НАТО. Сребреница је приморала Била Клинтона да интервенише у босанском рату – баш као што је Алија Изетбеговић предвидео – али су Срби остали чврсти. Док су НАТО бомбардовања тешко погодила ВРС, а Младић изгубио територију, посебно у западној Босни, Република Српска је преживела и била је утврђена Дејтонским споразумом из новембра 1995. године; овај споразум оставља 49 процената земље у рукама босанских Срба, све до данас.
Контроверзна каријера генерала Младића покреће узнемирујућа питања за Европљане, од којих га многи презиру као чудовиште. Како закључује Шиндлер: „Више од три деценије након што је он обезбедио Републику Српску, упркос нападима муслимана који су уживали подршку НАТО, и сама Европа је угрожена радикалним исламом.“
Растући криминал, тероризам, па чак и права инвазија муслиманских миграната, каква је недавно виђена у Сеути, терају многе Европљане да размишљају о својој будућности – посебно имајући у виду суморне демографске трендове домаћег становништва који погађају цео континент. Велика Британија, Француска и многе западноевропске земље налазе се на истој демографској путањи, док спремност европске политичке класе да се суочи са радикалним исламом делује готово немерљиво.
Можда је већ прекасно да се неки од ових претећих развоја догађаја преокрену кроз нормалну демократску политику. Пузаво исламско преузимање великих делова Европе – кроз демографске промене и насиље – које су десничарски кругови некада одбацивали као параноичну шалу, више није смешно.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: weltwoche.ch
Превод: Срђа Трифковић
