Недавно се кроз српске биоскопе, за разлику од Ноланове Одисеје, неприметно, попут слепог путника, провукао први део француског филма Де Голова битка, под насловом: Гвоздено доба. Има у тој невидљивости неког мајсторства, јер није лако не приметити историјски спектакл који траје око два и по сата, са буџетом од 37 милиона евра, а у продукцији највеће францускe продуцентске куће Pathe! (у сарадњи са исто тако великом компанијом TF1).
Видећемо колико ће успеха у скривању имати други део, који се, у тренутку писања овог текста, још није појавио у српским биоскопима. Ради се о филму под именом Пишем твоје име, који такође траје око два и по сата, а кошта нових 38 милиона евра.
На први поглед, није ништа чудно што су Французи направили филм о генералу Шарлу де Голу, јер им с времена на време то падне на памет. Примера ради, 2020. године се појавио филм под насловом Де Гол. Нимало амбициозан и спектакуларан у продуцентском смислу, овај филм се више бави породицом Де Гола и његовим интимним животом – у духу равноправности полова – него његовом историјском улогом, тачније мисијом.
Такав какав је, овај филм ме уопште није изненадио, јер је његова перспектива политички подобна савременој „либералној“ историографији (назовимо је тако) и њеном анимозитету према националној политичкој историји као и према великим националним историјским фигурама. Може се рећи да је смисао филма Де Гол из 2020. године био да чувеног француског генерала прилагоди садашњем времену, што би значило да се из његове личности избрише свака политичка некоректност. (То није баш тако лако, јер Де Гол не само да није човек нашег времена, него је једна од његових највећих ноћних мора). Филм је свој задатак часно извршио, а затим је пропао.
Од Ламанша до Урала
Међутим, појава дводелног историјског спектакла Де Голова битка, потпуно ме је шокирала; разлог за то није била скупа продукција, нити неспорни квалитет филма. Шокирао сам се зато што је филм о Де Голу, за разлику од оног из 2020 године, снимљен потпуно деголовски. Укратко, иако филм Битка де Гола производе две велике француске филмске корпорације, овај филм не само да није либерално препакован – што рутински чине америчке и британске корпорација из сфере индустрије забаве када се баве историјом – већ је изразито политички некоректан.
Најпре се то види по позиционирању Де Гола у првом делу филма (верујем да ће тако бити и у другом): ауторе не занима Де Голов приватан живот и његова породица: занима их једино политички Де Гол, његов патриотизам, његов готово мистичан однос према идеји Француске и њеној величини, коју није толико заступао, колико јој је дословце служио. Његова супруга се појављује само у једној сцени, за време њихове британске емиграције, како би генералу казала да је њиховој ћерки лепо у Енглеској; Де Гол је на то хладнокрвно подсећа да су Енглези спалили Јованку Орлеанку.
Други моменат: Де Голова спољна политика, је у филму приказана без икаквих корекција или мистификација: она је утемељена на отпору према Немцима и отпору према маршалу Петену, који се налазио на челу марионетске Вишијевске Француске, настале након капитулације Француске (коју Де Гол није признао). Али исто тако, та политика пружа отпор и Черчилу, који је Де Гола опрезно подржао, али је све време гледао како да сузи његову слободу деловања, и смањи Француску на ниво осталих влада у избеглиштву, које су послушно испуњавале британске жеље (попут наше, на пример).
Та политика је најзад супротстављена и Американцима, чији је политички цинизам, лишен било какве принципијалности, отворено приказан у њиховој одлуци да склоне Де Гола и склопе савез са адмиралом Дарланом, човеком Вишијевске Француске, након искрцавања у северној Африци 1942. године.
Следећи битан моменат Де Голове спољне политике је његово виђење Европе после (Другог) светског рата, која се простира између Ламанша на западу и Урала (односно Владивостока) на истоку. Стварно не треба бити велики геополитичар, па схватити да је Де Голова Европа одвојена од англоамеричке атлантистичке компоненте и самим тим дијаметрално супротна од НАТО намере да Русе држи изван Европе, Американце у Европи, а Немце (можемо додати и Французе) у Европи, али испод Американаца.
Овај филм о Де Голу, за разлику од оног из 2020 године, је снимљен потпуно деголовски
Де Голова политички некоректна мапа Европе од Ламанша до Урала (која дакле, укључује Русе, а искључује Британце и Американце) није разуме се, у филму експлицирана, јер у то време није ни изречена, али је врло јасно сугерисана: на једном месту Де Гол каже како ће Американци након (Другог) светског рата владати Западом, па тако и Британцима, и да им, већ сада, током рата, треба показати да Француска жели да буде слободна и суверена.
Паралелно са тим врло јасном сугестијом будуће де Голове суверенистичке политике (која ће своје врхунце имати у развоју француске атомске бомбе и повлачењу Француске из заједничке НАТО команде) налазимо на једну реченицу у којој Де Гол говори о доприносу Руса борби против Немаца. И то је данас на Западу могло да буде прескочено, ако се има у виду однос тзв. Европе према Русији, још пре почетка рата у Украјини. У филму тај допринос не само да није заборављен, већ није ни мистификован (што би се десило да је Де Гол уместо Руса, поменуо Совјете).
Хришћанска Француска
Занимљива је и чињеница да филму Битка Де Гола, историја није препакована на основу woke концепта, у коме се, између осталог, инсистира и на јаким женским ликовима који су супростављени мушким ликовима, а у много чему и бољи од њих. Пошто у доба Другог светског рата, жене у политичком свету у коме се кретао Де Гол, заиста нису имале значајну улогу, оне је немају ни у самом филму. (То је могло да се ,,исправи” тематизацијом породичног живота Де Гола, чиме би његов политички живот у извесном смислу био релативизован – аутори филма, међутим, то нису желели да учине. Њих је занимао пре свега политички Де Гол, односно човек који је веровао у величину Француске, када то нико други није. Овај филм је нескривени израз дивљења Де Головом патриотизму и вери у обнову величине Француске).
Поред тога, вреди запазити још један необичан детаљ, али сасвим у складу са Де Головом личношћу, а то је веза између католичанства и патриотизма, што се у филму на једном месту врло јасно сугерише. У постхришћанској, постнационалној Европи, похвала католицизму односно хришћанству генерално, као и патриотизму, велики је грех.
Све у свему, овај историјски спектакл у чијем се центру налази Де Гол, католик, генерал и патриота, немогуће је гледати, а да се у свест не дозове садашњи председник француске који долази из банкарског сектора, а који је својевремено изјавио да не постоји француска култура, већ само (различите) културе у Француској. Овај филм не само да опонира таквом ,,либералном” мишљењу, већ у сећање враћа политику (француске) величине и суверенитета чији је заштитни знак био управо генерал Де Гол.
Најкраће речено: са овим mainstream филмом на политичкој сцени се појављује Мегалополису потпуно страна и непријатељска слика света генерала Де Гола. Филм тако дозива и оно чега нема у филму, али што постоји у разговорима де Гола и Андре Малроа, с краја шездесетих година прошлог века, које налазимо у књизи Храстови које обарају (преведена је и на српски).
Мање од годину дана пре смрти, Де Гол је тврдио: „Ми смо последњи Европљани Европе, која је била хришћанство. Једне растргане Европе која је ипак постојала. Та Европа, чији су се народи мрзели, била је стварнија од ове данашње. Да, да! Више није у питању знати да ли ће Француска створити Европу, него схватити да је она смртно угрожена смрћу Европе.“
Или рецимо ово: „Али услед целог овог дивног света једини мој противник, и противник Француске, никада није престајао да буде новац.“ (Де Гол је иначе један од најмаркантнијих твораца француских ,,славних тридесет година” између 1945. и 1973. које обележава снажан економски развој). Ово непријатељство према новцу, Де Гол је потврдио и одлуком да, након што се повукао са места председника Француске, прихвати једино пензију пуковника – а то је био чин са којим је ушао у Други светски рат.
Намера филма
На крају овог текста поставља се једноставно питање: шта може да значи то што велике француске корпорације, на мање од годину дана од француских председничких избора, продуцирају нимало либерални историјски спектакл о Де Голу, који ће пре бити од помоћи Мари ле Пен и њеном Националном окупљању, него неком од либералних председничких кандидата?
Ствар је може поставити и другачије: какав сигнал шаље филм који је гест отпора према петенистичкој атмосфери либералне Европе у којој је основна идеја, као и у Вишијевској Француској, била преживети не само Други светски рат, већ историју у целини? Ален Бадју је ту петеновску, колаборантску, марионетску Француску описао као слику света у коме је страх од смрти већи од страха од пораза. То исто важи и данас, у либералној Француској. Насупрот томе, овај деголовски филм говори о човеку код кога је страх од пораза био већи од страха од смрти (а Москва ипак мало ближа од Лондона и Вашингтона).
Да ли то значи да овај филм сугерише да за Француску таква петеновска политика сада води у пропаст и да је треба променити деголовском политиком? Ако је одговор потврдан, онда се тиме поставља друго питање: шта значи бити деголиста данас?
На овом месту и гледалац из Србије може да се укључи у филм. Наиме, реч суверенитет, данас, у Србији, ниједна политичка опција не изговара баш често, осим у контексту да је „нереалан“ – као што је за Петена и његове колаборационисте, Де Голова политика била нереална, те су га зато у одсуству осудили на смрт.
То даље значи да у политички разједињеној Србији данас постоји један скривени политички консензус. Наравно, то није Косовски завет, већ „петенистичка“ слика света: без обзира на различите политичке наклоности, велики број људи повезује мисао да смо мали, слаби и безначајни и да је највише што можемо то да некако преживимо (свако за себе или како се ко снађе). Постојање тог консензуса потврђује популарност такозваног catch all концепта (који деле позиција и опозиција) па тако у истој странци или политичкој групацији, могу да се нађу и људи који себе сматрају патриотама, али и људи којима не смета да их зову аутошовинистима.
Да би ове две наоко различите слике света, могле ко-егзистирати у истом политичком ентитету, потребно је да постоји нека заједничка тачка, а то је слагање око тога да је најважније преживети: у случају Петенове Вишијевске Француске, то је значило никако се не супротстављати Немцима, без обзира да ли си германофил, или си француски ветеран из Првог светског рата, који кући има кутију пуну ратних ордена (попут маршала Петена).
Велики број људи повезује мисао да смо мали, слаби и безначајни и да је највише што можемо то да некако преживимо
Де Гол је био потпуна супротност политици „преживљавања“, зато што је добро уочио да онима којима је једино стало да преживе, уопште није потребна нити држава, нити идентитет, већ су то само маске које се мењају у складу са прагматичном проценом користи и штете. Зато му се и толико гадио политички прагматизам, али га та гадљивост, зачудо, није учинила пропалим политичарем, већ једним од ретких људи на које се може применити Буркхартова дефиниција велике историјске личности: ,,Велики човек је онај без којег би нам се свет чинио непотпун, јер су извесна велика постигнућа била у његовом времену и окружењу, могућа само захваљујући њему.”
Да је знао српски, Де Гола би сигурно одушевила мисао: „Нека буде што бити не може“, јер је то могао и сам да помисли негде на почетку своје емигрантске каријере у Лондону, када је непријатеља било пуно, а пријатеља јако мало.
Што се нас тиче, тренутно нам је ближа једна друга Његошева мисао: „Моје племе сном мртвијем спава“ – што, на жалост, не значи да се у сну не можемо, између себе, потући до смрти.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 20.09.2026)
