Данас Српска православна црква прославља Светог Стефана Штиљановића и његову супругу Јелену, која се замонашила под именом Јелисавета. Прича о овом брачном пару, чије је поштовање вековима неговано у српској православној традицији, повезује Срем и Пећку патријаршију, а у њеном средишту налази се патријарх Пајсије, који је почетком 17. века допринео обликовању култа овог светитеља.
Стефан Штиљановић, пореклом из Паштровића, живео је крајем 15. и почетком 16. века, а у историјским и црквеним предањима остао је упамћен као српски великаш и добротвор који је деловао на подручју Срема и Славоније. Према његовом житију, помагао је становништву у време оскудице и ратних страдања, због чега је стекао поштовање народа.
Његова супруга Јелена, након Стефанове смрти, замонашила се и узела име Јелисавета. Према црквеном предању, и она се поштује као светитељка.
Веза са Пећком патријаршијом
Једна од важних епизода у историји поштовања Светог Стефана Штиљановића догодила се 1631. године, када је српски патријарх Пајсије посетио манастир Шишатовац у Срему, где су се налазиле Стефанове мошти.
Пајсије И Јањевац био је на челу Српске православне цркве од 1614. до 1647. године, са седиштем у Пећкој патријаршији. Остао је упамћен и као црквени писац који је прикупљао и обрађивао текстове о српским владарима и светитељима.
Патријарху Пајсију традиционално се приписује житије Светог Стефана Штиљановића. Његова посета Шишатовцу повезивала је црквено средиште у Пећи са српским православним манастирима у Срему, у време када су се православне заједнице налазиле под различитим политичким управама.
Историографски радови указују, међутим, на то да ауторство појединих текстова о Светом Стефану није сасвим разјашњено. Истраживачи наводе да су житије и други црквени текстови повезани са његовим култом настајали и преписивани у различитим периодима, због чега се Пајсијево ауторство разматра уз одређене ограде.
Од Шишатовца до Београда
Манастир Шишатовац био је важно место поштовања Светог Стефана Штиљановића. Његове мошти тамо су се налазиле вековима, а током Другог светског рата, 1942. године, пренете су у Београд, где се данас чувају у Саборној цркви.
Прича о Светом Стефану и Јелени Штиљановић тако превазилази оквир локалног црквеног предања. Она сведочи о историјским везама Пећке патријаршије са српским православним заједницама северно од Саве и Дунава, као и о улози црквених писаца у очувању сећања на личности које је народ поштовао као светитеље.
