У јуну 1992. године избиле су у Београду велике студентске демонстрације.
Био сам тада студент и противник Милошевића, пре свега због незадовољства његовом националном политиком, али већ нисам имао поверења ни у једну опозицину странку, а добрано сам већ био изгубио и већину либералних илузија које је пробудила обнова вишестраначја.
И поред тога био сам првих дана редован учесник студентских демонстрација, па сам се тако обрео и у амфитеатру Филозофског факултета у Београду, где су по мом, сада већ варљивом сећању, говорили Војислав Коштуница, Владета Јанковић и још неколицина. Радило се, дакле, о националном крилу Демократске странке, које је већ било на путу да формира ДСС, што ме је и привукло овој трибини.
У једном моменту поставио сам питање говорницима – да ли ће када дођу на власт извршити уједињење СРЈ са Републиком Српском и Републиком Српском Крајином. Одговор је био да то не могу учинити, јер је Милошевић прихватио арбитражу тзв. Бадинтерове комисије, а она је донела одлуку да су републичке границе државне и то се не може променити. Устао сам и одговорио да је то издаја српских националних интереса, на шта је амфитеатар пун студента почео да звижди и да ме проглашава “удбашем”, јер сам изашао ван протестне агенде – мир, укидање санкција животни стандард, владавина права. Заједно са неколицином пријатеља напустио сам то збориште и више ни на једне демонстрације нисам отишао.
Немајући моралне и интелектуалне снаге да воде другачију политику од политике Слободана Милошевића, српске патриоте су тада изабрале улогу да буду тек сателити у процесу промене власти, као подизвођачи туђе програмске агенде. Тако је било и 2000, па 2012, тако ће бити данас и сутра, све док српске патриоте из улоге сателита туђих агенди не постану самостални извођачи сопствених идеја и програма. Да је из позиције сателита тешко направити реакцију, показује неминовни неуспех, иначе, историјски важне суверенистичке реакције Коштуничиног ДСС-а 2008. године.
За разлику од студентске ’92, данас знам да Србија, подједнако опозициона и позициона, тада не само да није хтела, него није ни могла другачије да води српску националну политику. Разлог за то нису биле само неповољне историјске околности, које су на почетку консолидације униполарног поретка свакако биле повољније него 5-6 година касније, већ много више национална и морална слабост, идеолошко слепило и државничка несолидност свих актера. А да није било ових недостака, не би било ни историјске “неминовности” прихватања Бадинтеровог uti possidetis. Притом, пример Републике Српске и њеног државнотворилачког руководства на челу са др Караџићем (јер, војска РС је била бранилац државне идеје која се претходно зачела у главама вождова спремних да је носе), показује шта се све може постићи у условима који су неупоредиво били гори него у Србији и Црној Гори, ако испред народа стоје заточници националне идеје.
Данас, такође, знам да нам се као народу, због прихватања те ’92, по личној слабости коју смо прогласили за историјску “неминовност,” Бадинтеровог uti possidetis по сред српских земаља, касније догодио изгон из долине Неретве, Западне Славоније, Лике, Далмације, Кордуна, Баније, Барање и Западног Срема, па отцепљење Црне Горе, па изгон са Косова и Метохије…
Давно више нисам студент, али српска патриотска политика, као и у мојим студентским данима, само је један сателит у трансферима власти различитих компрадорских елита. Зато и данас имам исто оно осећање усамљености, као што сам га имао у амфитеатру Филозофског факултета далеке 1992. године. И као што ми се тада чинило да је живље на Палама него у Београду, тако ми се данас чини да је живљи онај што ради нас страда на острву Вајт, него ми који страсно чекамо да за три дана још једном заиграмо у колонијалном театру апсурда.
(Телеграм канал Зорана Чворовића, 22.10.2026)
