Стојим на улазној капији Пећке патријаршије и посматрам залазак сунца. Док предајем документа косовској полицији како бих добила одобрење за улазак у светињу, у себи носим нешто што би се могло назвати српским инатом. И песму. Размишљам о стиховима који говоре да са Косова зора свиће, а онда схватам да сунце управо залази. Улазим у простор окружен достојанственим, гордим Проклетијама, док се преда мном полако указује Пећка патријаршија, црвена, тиха и скрушена.
У Патријаршију човек долази да сретне себе. Овде, готово неизбежно, среће и друге људе — оне чије речи умеју да помогну да се размрсе животни чворови које младост често сама завеже.
Манастир живи као кошница. Свако има своје послушање, свој задатак и своје место. Све делује једноставно, а опет неопходно. Као да тек овде човек разуме колико је важно бити користан другима, без потребе да се то посебно истиче.
Током неколико дана проведених на овом месту откривам својеврстан парадокс: присуство оружаних снага непрестано подсећа на несигурност и неслободу, а ипак се осећа дубоки унутрашњи мир. Тај мир као да извире из саме цркве, која вековима величанствено и постојано стоји; из обновљеног конака, некада запаљеног; али и из рушевина старих конака, које и данас сведоче о прошлости. У манастирској порти пажњу привлачи и дуд стар неколико стотина година, необичног облика, који упркос старости и даље доноси плодове.
Ту је и речица, оивичена зидом, преко које воде два мала моста. У таквом окружењу, на клупи у хладовини липе и багрема, упознајем две жене. Сазнајем да већ годинама долазе у манастир уочи његове славе, Покрова Пресвете Богородице, а током разговора откривам и да обе потичу из овог краја. Пошто носе исто име, Славица, ради лакшег разликовања називамо их Велика и Мала Славица.
После јутарње службе, која почиње пре свитања, народ се окупља у гостопримници. За столом седе свештеник, радници и гости. Ваздух мирише на кафу и свежу нану. Уз топао напитак чека се звоно које у девет сати позива на ручак. Разговори теку мирно, све док једна реченица не промени њихов ток.
„Гробница је остала тако… Ископана, пуна остатака сандука, али без тела сахрањених у њој. Остала ми је само значка од сина. Њу сам оставила да ме сахране са њом.“
То говори Велика Славица. Сада је слушам пажљивије. Њене речи отварају приче о рату, страдању и животима које је Метохија изгубила деведесетих година.
Свештеник је слуша ћутке, са пажњом и тугом, док сећања излазе једно за другим.
„Марица Мирић. Амфилохије ју је називао српском мученицом. Она је била из мог села, знаш ли?“ Велика Славица наставља причу о девојци која је била одличан ђак и уписала факултет, али се због болести током рата затекла код куће са мајком. Наоружани људи упали су у њихову кућу, приморали мајку да гледа злостављање ћерке, а затим је убили.
У гостопримници настаје мук.
„Сахранили су је ту, иза олтара. Амфилохије ју је сахранио. Еее, како ју је помињао. Увек њу и Милицу Ракић, као симболе страдања нашег народа. Мученица наша.“
Не задржава се дуго на туђој трагедији. Прелази на причу о Милошу Ћирковићу из Белог Поља, човеку који је остао у селу након што су га Срби напустили.
„Шумар је био. Познавао је терен. Имао муниције, бранио се ко зна колико. Амфилохије је слао свештенике да га убеде да се повуче и дође у Пећку патријаршију. Није хтео. Гроб му се и не зна. Памти се само да је поручио: ‘Ви идете, ја нећу!’“
Неко у разговору помиње могућност да је Милош ипак успео да побегне.
Велика Славица мирно одговара:
„Можда. Прича народ. Само, да је хтео да бежи, не би остао.“
Разговор прекида звоно.
Настављам своја послушања, али ми се мисли стално враћају Великој Славици. Њен изглед тешко је заборавити: висока жена, крупне грађе, седе косе везане ниско на потиљку. На лицу благе црте, а у очима мир који не одговара тежини прича које носи. Хода полако, без журбе. Затичем је код чесме како пере ципеле запрљане блатом. Каже ми да је била на гробљу, или барем на ономе што је од њега остало.
Гробља на Косову, нарочито на простору Метохије, сведоче о тешкој судбини српског народа и његовог културног и духовног наслеђа. Бројни надгробни споменици су порушени, гробна места зарасла у траву и коров, док је добијање дозвола за њихову обнову често отежано. Пред таквим призорима намећу се речи Веселина Џелетовића да људи на Косову и у Метохији доживљавају две смрти: прву када изгубе живот, а другу када им униште гроб, бришући и последњи видљиви траг њиховог постојања.
Настојећи да сачува трагове овог наслеђа, Митра Рељић, професорка у пензији, у својим књигама бележи приче о гробљима и порушеним надгробним споменицима, чувајући сведочанства о културном и духовном наслеђу које не сме бити препуштено забораву.
Посматрам је и у њој препознајем нешто од овог краја: снагу и понос Проклетија, али и тишину Пећке патријаршије. Молим је да ми исприча своју причу. Пристаје. Уз благ осмех каже да би волела да се прича о њеном сину сачува од заборава.
„Рођена сам као Петровић, 23. јануара 1951. године, у Белом Пољу. Удала сам се у Накло, за Ратка Поповића.“
Ратко је радио у пивари. Године 1997, на путу на посао, погинуо је у саобраћајној несрећи када га је ударио воз.
„Сад имам троје деце. Родила сам петоро.“
Док говори, сазнајем да је једну девојчицу изгубила још као бебу, када је имала свега два месеца. Онда долази до приче о сину.
„Син ми је погинуо 27. септембра 1998. године, на Језерцима, на месту Студен камен, на Шар-планини, у општини Штрпце.“
Сахранили су га на сеоском гробљу у Наклу, у посебном гробу, док је њен супруг почивао у другом. Славица је убрзо дала да се направи заједничка гробница и, пре четрдесетнице, пренела њихове посмртне остатке.
Када су 1999. године избегли, наставила је да посећује гробницу у Наклу. Долазила је на Крстовдан, 27. септембра, на годишњицу синовљеве погибије. Тако је било годинама, све до септембра 2004.
Тада је видела да је гробница отворена и да су посмртни остаци њеног супруга Ратка и сина Слађана нестали.
„У гробници је била и свекрва. Од ње смо нашли лобању. Имала сам и ту девојчицу што је умрла са два месеца. Њене кости смо пренели и ставили у чаршав. Ту су и њене кости, и свекрове. А мужевљеве и синовљеве немамо.“
Остали су разбацани делови одеће, поломљене даске и остаци сандука. Остатке одеће, делове сандука и пиљевину Славица је извлачила сопственим рукама.
Прича да су италијански припадници међународних снага забележили оно што су затекли и да је о свему обавештена Приштина.
Неколико месеци касније позвана је у Куршумлију, где је дала изјаву представнику КФОР-а. Од тада, каже, више није добила никакве информације.
Обраћала се и институцијама које се баве несталим лицима. На крају су она и њена породица дали ДНК узорке, у нади да ће, уколико посмртни остаци негде буду пронађени, бити могуће утврдити њихов идентитет.
Славица је, након скрнављења, обновила гробницу у истом оном селу у којем су јој сина два пута убили. Обновила ју је у нади да је на том месту можда остала бар једна кост њеног сина и мужа, макар последњи траг њиховог постојања.
Не знам одакле јој снага да се враћа тамо где је претрпела толики губитак, пред гробницу за коју не може бити сигурна да чува њихове посмртне остатке. Али она долази. Усправно, мирно и достојанствено. Без мржње, без горчине у речима, без потребе да своју бол било коме доказује. Са тугом коју носи и надом коју не напушта.
„Што се гробнице тиче, она је ту, стоји то. Кад дођем, идем тамо. Можда је унутра неки костић остао.“
Питам је шта мисли да се догодило.
„Не знам. После толико година не знам ко је то дирао и зашто.“
Не говори више него што зна. Не покушава да попуни празнине претпоставкама. Остају оно што јој је одузето и питање на које ни после толико година нема одговор.
Док сам је слушала, покушавала сам да замислим колико живота може да стане у једну жену. Мужа кога је изгубила, сина чије тело ни данас не може да пронађе, ћеркицу која је живела свега два месеца, године проведене у неизвесности и повратке на место на ком је некада могла да посети гробове својих најмилијих.
Погледала њено лице. Није у њему било потребе за сажаљењем. Само туга која се више не објашњава и стрпљење које не тражи сведоке.
Велика Славица није тражила да јој неко врати године, нити је од мене тражила утеху. Желела је само да се прича о њеном сину запише. Да остане траг о човеку чији гроб данас не може да посети, о његовим посмртним остацима којима се изгубио сваки траг и о мајци која и после толико година долази на место где је некада могла да му запали свећу.
Можда је то оно што највише боли у њеној причи: не само губитак него и немогућност да се над њим коначно заплаче до краја. Како човек да се опрости од својих мртвих када ни данас не зна где почивају?
Када сам је угледала код чесме, како полако пере блато са ципела, нисам могла да знам шта све та жена носи у себи. Сада знам. Ипак, у њој нисам видела само бол. Видела сам жену која је, упркос свему што јој је живот одузео, сачувала нешто што се не може ни однети ни затрпати.
У Пећку патријаршију човек дође да пронађе мир, а понекад сретне некога ко га научи шта тај мир заиста значи. Не да је бол престао. Не да су ране зарасле. Већ да човек, чак и када му одузму готово све, може да настави да живи, да памти и да се враћа.
Одлазећи из Пећке патријаршије, размишљала сам о Славици. И даље нисам знала зашто је њихова гробница отворена, ко је однео посмртне остатке њеног мужа и сина, нити да ли ће икада добити одговоре које толико дуго чека. Али сам знала да њена прича не сме да остане само један разговор у манастирској гостопримници, између јутарње службе и звона за ручак.
Тада сам се сетила речи професора Душка Челића, које сам једном приликом чула на његовом предавању. Иако су ми се још тада урезале у сећање, тек касније сам почела да разумем њихову дубину, посебно када сам сазнала да је и сам професор у рату доживео бол нестанка блиске особе. Говорио нам је:
„Све записујте! У дневницима, на папирима, у старим свескама… Записујте да бисте се и сами једног дана сетили, да сутра не бисте поверовали у неку лажну историју коју ћете можда прочитати у некој књизи. Сећањем на прошлост браните будућност.“
Сада сам разумела о чему нам је говорио. Његов позив да записујемо није био само савет да сачувамо успомене већ и опомена да истину морамо чувати од заборава. Јер оно што остане незаписано једног дана може бити прећутано, заборављено или испричано другачије.
Зато записујем Славичину причу.
Да се не заборави Слађан Поповић, њен син. Да остане забележено да постоји мајка која га годинама тражи и која се враћа гробници, иако више не може да зна да ли су у њој његови посмртни остаци. И данас га тражи.
Сада разумем зашто је зову Велика Славица. Не зато што се издваја међу људима, већ зато што, упркос свему што је изгубила, и даље долази, памти и нада се.
А сунце над Метохијом и даље залази.
И свиће.
Ауторка записа је правница
