Некадашњи градоначелник Цетиња, политичар, публициста, новинар и историчар Јован Маркуш за Борбу говори о одлуци да се измјести биста сликара Петра Лубарде како би на њеном мјесту била постављена биста Јосипа Броза Тита, али и о историјском и друштвеном контексту који прати овај потез.
Имајући у виду Маркушево дугогодишње политичко и јавно дјеловање, као и његово познавање историјских прилика на Цетињу, разговарали смо с њим о симболици ове одлуке, односу према културном и историјском насљеђу Пријестонице и политичким процесима који су деценијама обликовали црногорско друштво. Посебан повод за разговор био је и његов текст „Комунизам и неокомунизам су уништили Цетиње“, у којем се бави посљедицама идеолошких и друштвених процеса на развој овог града.
„Одлуку о шетању тј измјештањима бисте нашег највећег сликара, сматрам политичким лудилом. Зашто ? Ако неко сагради кућу која се послије његове смрти сруши, а дјеца међусобно покољу, чиме је тај заслужио споменик и позитивна сјећања? Васкрсавање лошег оца као што је био Јосип Броз Тито је, просто неприхватљиво. Цетиње, преко 30 година служи као заморчић, експериментална позорница за политичке, вјерске и друге пројекте осмишљене у тоталитарној власти . Не би ме зачудило, с обзиром на политику каква се и иначе на Цетињу води, да овдје подигну обиљежје неком фашисти или нацисти, што да не , Мусолинију или Хитлеру… Није ми јасно да ли је до руководства на Цетињу стигла вијет да су ЕУ нацизам и комунизам изједначени, односно забрањени, а они хоће да подигну споменик ,,Титу који је на свим листама највећих злочинаца 20 вијека“ како то истичу медији у Хрватској“, казао је Маркуш за наш портал а у вез са Одлуком Владе и сагалсошћу Управи за заштиту културиних добара да се биста сликара измести а на њено мјесто постави биста Тита.
На наше питање каква је била његова прва реакција када је чуо вијест о измјештању бисте и као бивши градоначелник Цетиња, шта је осјетили у том тренутку те шта за њега лично представља измјештање бисте једног од најзначајнијих сликара са ових простора, Маркуш је рекао да је био згрожен, и наставио…
„Био сам згрожен, не само сада већ и 2007.г. Некадашњи градоначелник Цетиња Милован Јанковић је 2007.г одустао од споменика Јосипу Брозу Титу на Цетињу (Новости, 31.јул 2007.г) а данашњи насљедници Титових „ ТАЛИБАНА“ ( који су срушили цркву Св. Петра Цетињског и Његошеву гробницу на Ловћену), сада поново желе да подигну споменик човјеку који је послије Другог свјетског рата уништио Цетиње. Погледајмо неспорним чињеницама у очи. Цивилизацијски суноврат града Цетиња почиње послије другог свјетског рата пресељењем (боље рећи отимачином) државних и културних функција које су условиле развој грађанског Цетиња по узору на своје, природно, европско окружење“, огорчено прича Маркуш наводећи хронолошки како је све ишло затварањем, пресељавањем институција и додаје да ту није био крај.
„Од отимачине нијесу поштеђени били ни музејски експонати тако да је у послератном периоду према постојећим евиденцијама нестало 599 експоната. Оваквих отуђења било би и више да се томе нијесу бунили поједини савјесни управници музеја. По наређењу руководилаца појединих државних надлештава у току 1948. и 1949. године спаљена је огромна архивска грађа Зетске Бановине, Архива Цетињске општине, Архива Црногорске банке, Архива и библиотека државне штампарије на Цетињу, Архива Великог суда са књигама старих сетенција и комплетна Архива Цетињске гимназије од њеног оснивања 1880. до 1945. године“, истиће Маркуш напомињајући да у ратним и послијератним страдањима побијено је 117 свештеника Митрополије црногорско-приморске.
„Послијератна власт је без суђења убила Митрополита Јоаникија Липовца 1945. године, а његовог наследника Др. Арсенија Бравдаревића 1954. године осудила на једанаест година робије. Не само да су убијани већ су живи бацани у јамама, попут свештеника Петра Вујовића у Добрској Жупи који је жив бачен у јаму Куново Присоје гје је послије неколико дана издахнуо . Оваквим безумљем Митрополија је практично остала без свештенства са неколико прогоњених свештеника који ни физички нијесу могли наставити духовну мисију у Црној Гори“, огорчено прича Маркуш о историјским чињеницама и додаје „круну ове бездушне духовне девастације, вандализма и безумља свакако представља рушење Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, чиме је завршен пројекат милитантне атеизације и уништавање грађанског Цетиња“, закључио је Маркуш.
Како бисте, питали смо Маркуша, да сте данас на челу Пријестонице, реаговали на измјештање бисте Петра Лубарде и да ли је одлука о томе морала бити донешена уз веће учешће јавности?
„Да сам данас на челу престонице Цетиње расписао бих међународи конкурс да се подигне Галерија Петар Лубарда и подигне споменик а не биста, нашем највећем сликару у 20 вијеку по свјетским признањима које је добио на најпознатијим свјетским Бијеналима. Нормално, знам гдје би се могла изградити Галерија и подићи споменик који би само украсили град и подигли његову вредност као културно историјског центра. Нормално најшира јавност и државне институције би морале бити потпуно укључена у доношењу коначне одлуке“, казао је он у разговору за наш портал.
Затим смо питали Маркуша, у циљу објективног и истинитог информисања јавности да појасни – односно каже како је биста чувеног сликара доспела на Цетиње? Да ли је одувјек била у том парку, односно гдје је све била постављена и измјештана.
„Биста Петра Лубарде је колико ми је познато власништво ,,Легата Петра Лубарде“. Прво је била постављена испред ,,Плавог дворца“ тј Дворца престолонасљеника Данила Петровића Његоша, у којем је у међуратном периоду била Гимназија. Послије Другог свјетског рата једно вријеме је у њој био музеј НОБ -а а од недавно резиденција Предсједника Црне Горе. Када се у резиденцију уселио предсједник Мило Ђукановић он је измјестио бисту великог Петра Лубарде , тј. испед садашње Резиденције поставио у паркићу између Биљарде и Владиног дома“, објашњава Маркуш те како каже вјероватно је Ђукановић имао друге планове за простор испред Резиденције.
„Вјероватно је мислио да ће мјесто испред резиденције бити резервисано за њега и његове насљеднике. Иначе у паркићу између Биљарде и Владиног дома гдје су ,,преселили“ Лубарду налазе се бисте комунистичких вођа из Црне Горе ( Јована Томашевића, Марка Машановића и неког Јована Вучковића , у народу мало познатог јер је живио ван Црне Горе). Сада се планира да се у том дијелу града, уместо Лубарде „усели“ скулптура Јосипа Броза Тита, а ову иницијативу за Петрово „протеривање“ покренуло је Удружење бораца НОР и антифашиста Цетиња, од који већина никада ни ,, барут није омирисала“. Засметао им је вјероватно, велики уметник, син потпуковника краљеве војске Ђура Лубарде, којег су партизани стрељали 1945.г. у Папратима код Цетиња, па са још неколико суграђана сахранили у необележеној гробници, где су према сведочењу хроничара, његови земни остаци и дан-данас“, прича Маркуш.
Према његовим ријечима, почетком деведесетих када су одржани први вишестраначки избори након 50. година, и када смо помислили да се вријеме демократије враћа, одређен број људи је покренуо питање да се на цивилизован начин сахране и обиљеже гробнице настрадалих у ратовима и братском сатирању током 20 вијека, мислећи да би се наслијеђени антигонизми могли превазићи.
„Сматрали смо да из опште људских разлога треба извршити ексхумацију и сахрану земних остатак, обиљежити гробнице и гробља заштитити, без обзира о којој се нацији, вјери и идеологији ради.
Међутим такве идеје нова власт је дочекала „на нож“, одбијајући помисао да се пружи рука помирења и цивилизовано изврши свети чин сахране и обиљежавање безимених гробница. Уствари, све је било једноставно. Ако то нијесу урадили комунисти, зашто би то урадили њихови неокомунистички насљедници? Поред пута Цетиње – Ловћен у мјесту Папрати испред села Бјелоши налазе се три необижељене хумке. У њима су били земни остаци 12 грађана Црне Горе и једног из Италије. Они су стријељани од стране комуниста 5. јуна 1945. г. и њихова имена и презимена су:
Др. Новица Радовић, професор, из Даниловграда, Стеван Перовић, новинар са Цетиња, Војислав Гојнић, државни тужилац из Подгорице, Богдан Ивановић, инжињер из Подгорице, Ђуро Лубарда, потпуковник са Цетиња, Миленко Гилић, великосудија из Подгорице, Петар Шоћ, српски начелник са Цетиња, Живко Анђелић, адвокат и начелник среза Бијело Поље, Лука Мијушковић, пресједник општине Никшић, Петар Ђуришић, предсједник општине Бар, Арсо Мартиновић, апотекар из Пећи, Марко Полексић, капетан из Шавника и Ђовани Феро, италијански мајор из Болоње.
Познато ми је да су земне остатке Стевана Перовића и Луке Мијушковића прије неколико година породице пренијеле и сахраниле у породичне гробнице на Бјелошима (Перовић) и у Никшићу (Мијушковић)“, истако је он додајући да му није познато да ли су земни остаци потпуковника Ђура Лубарде (оца Петра Лубарде) пренешени из необиљежене хумке на Папратима и сахрањени на Љуботињу.
Оно што је му је познато и чему је свједочио, открива Маркуш, је то да је митрополит Амфилохије са свештенством неколико пута одржао помен над гробицама стријељаних.
„Није ми познато да је било ко из власти за протекле 72. године, покренуо питање да се цивилизовано изврши свети чин сахране и обиљеже безимених гробница“. истиче он у разговору за наш портал.
Шта нам можете рећи о парку у којем се биста налази, његовом историјском значају и људима чији посмртни остаци почивају на том мјесту, питали смо такође Маркуша, на шта је он казао да у постојећем парку гдје се сада бисте налазе, а не њихови земни остаци, није наодмет рећи да бистама ту, у нуклеусу Историског језгра Цетиња није мјесто.
„Треба знати да је на том мјесту 1910.г. приликом проглашења Књажевине Црне Горе за Краљевину постављен освештани камен темељац за Саборну цркву, задужбину Светог руског цара мученика Николе ИИ. Први свјетски рат је нажалост спријечио подизање Саборне цркве. Ово су неспорне чињенице а генерације које долазе надам се да ће исправити ове непамети“, истако је Маркуш додајући да је суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу, те навео листу стрељаних грађана Цетиња по ослобођењу.
С обзиром да писта Петра Лубарде се помера да се уступи мјесто битси Јосипа Броза Тита, питали смо, Маркуша као признатог историчара, да ли може да каже ко је у ставри био Тито.
„Ко је, заправо био некадашњи аустријски каплар Јосип Броз Тито, којег називају и ,,Лажни цар Шћепан Мали“ у науци није још документима утврђено. Озбиљни истраживачи кажу да ће то бити могуће када се отвори Стаљинов архив у Москви. Колико је задужио наше Цетиње и уопште народе бивше Југославије мислим да говре неспорне чињенице“, закључио је Маркуш.
У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња:
ДР ЈОВАН ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ, професор Цетињске гимназије,
МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,
ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор Учитељске школе на Цетињу,
МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,
НИКОЛАЈ ДОРИОМЕДОВ, проф. цетињске Богословије,
ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор Цетињске гимназије,
МИХАИЛО ЗОРИЋ, проф. Цетињске гимназије,
АЛЕКСАНДРА МАТАНОВИЋ, проф. енглеског језика,
МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу,
ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,
ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик Цетињске гимназије,
МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ Цетињске гимназије,
НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, правник у финансијском одјељењу,
ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник,
МИЛЕВА БОРОЗАН, општински чиновник,
МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,
НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу,
ЉУБО ИЛИЈИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник
НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник
МИЛО ПРЉА, инжењер агрономије,
ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник Краљевске Југословенске војске,
ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,
МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник,
ВЈЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски инспектор,
НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, власник столарске радионице,
СТАНКО ФИЛИПОВИЋ.чувар манастирске шуме на Цетињу,
ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар
ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, инжењер грађевинарства
Деценије ћутања о цетињским егзекуцијама и истина као пут ка историјском помирењу
И данас, послије 82 године, истиче Маркуш, на цетињском Новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната. Како каже, све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање. То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању.
„Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком. Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса“, истиче Маркуш додајући да је ово подсјећање само корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака, и да води ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.
„Умјесто партијских пропаганди и кафанских прича, треба се окренути истраживању неспорне историјске документације и доносити закључке на основу провјерљивих чињеница а не на основу наметнутих тумачења историје, па било од кога да долазе. Све друго представљало би даље разарање бића Црне Горе које су користили фалсификатори доскорашњег диктаторског режима“, закључује Маркуш.
Суноврат Цетиња након ИИ свјетског рата
Послије другог свјетског рата, хронолошки наводи Маркуш, на Цетињу су престале са радом или су пресељене следеће институције и установе :
Богословија ,,Св Петар Цетињски,, престаје са радом 1944. године услед политике милитантне атеизације коју спроводи нова власт
1946. године се доноси одлука о пресељењу главног града у Титоград
1946. године се доноси одлука о пресељењу Врховног суда у Титоград
1950. године се Републичка Влада са министарствима пресељава у Титоград
1961. године се завршава пресељење државних органа одласком Окружног суда за Титоград
Виша ликовна школа пресељена је 1948. године у Херцег Нови
Средња музичка школа пресељена је 1951. године у Котор
Прво филмско предузеће ,,Ловћен филм,, пресељено је 1952. године у Херцег Нови
Историјски институт премјештен је 1958. године у Титоград
Виша педагошка школа премјештена је 1963. године у Никшић
Републички ансамбл народних игара и пјесама Црне Горе ,,Оро,, расформиран је 1954. рјешењем Извршног вијећа Црне Горе
Научно друштво Црне Горе (будућа Академија наука) расформирано је 1956. године уредбом Извршног вијећа Црне Горе
Републички лист ,,Побједа,, пресељен је 1954. године у Титоград
Часопис ,, Омладински покрет,, пресељен је 1953. године у Титоград
Часопис ,, Сусрети,, пресељен је 1957. године у Титоград
Часопис ,, Стварање ,, пресељен је 1963. године у Титоград
Удружење ликовних умјетника Црне Горе пресељено је 1958. године у Титоград
Удружење књижевника Црне Горе пресељено је 1958. године у Титоград
Црногорско народно позориште пресељено је 1955. године у Титоград
Мјесно цетињско позориште радило као професионална установа до 1958. када га републичка влада лицава овог статуса
1949. године радио станица пресељена у Титоград
Упоредо са пресељењем Владе и министарстава пресељене су и све пратеће државне установе: Банке, Дирекција ПТТ, итд.
Републичка власт је планирала пресељење и Државног архива Црне Горе, Централне библиотеке Црне Горе као и дијела Народног музеја у Титоград, али се због јавног супростављања угледних културних и јавних дјелатника одустало
