Читајући одговор Ректорског колегијума Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици (УПКМ) (овде) на Петицију којом се захтева оставка руководства УПКМ (овде), запитао сам се да ли ми радимо у истој установи?
Одговор нећу разматрати парцијално, већ ћу покушати да дам један пресек стања, са узроцима који су до тог стања довели и предлогом како да, на добро Универзитета, из ове пат позиције изађемо.
Након политичких промена 1988/89.г. Универзитет у Приштини од центра заступања националних интереса Албанаца, није постао темељ националних интереса српског народа, већ нажалост бастион власти у Београду и локаних косовско-метохијских (СПС) моћника. Патриотско бусање у груди углавном је, још тада, почело да буде заштита за прикривање различитих материјалних интереса, препакивање диплома, спорне докторате и сличне марифетлуке. Од тадашњег именовања “лажног цара” Радивоја Паповића, за ректора, пракса је до данас остала иста, само је свака следећа власт све више сасецала аутономију Универзитета у Приштини, који је у међувремену услед прогона постао “са привременим седиштем у Косовској Митровици (УПКМ)”.
Одговорно стојим иза тврдње да ни један ректор од 1989. до данас није изабран без мањег или већег уплитања власти. Где нас је то довело, видимо сви, само је питање колико смо то спремни да признамо
Од тада па до данас притисак власти је само јачао, а самосталност Универзитета континуирано слабила. Политика београдских и локалних центара моћи је све чвршће заривала канџе у Универзитет, повремено попуштајући стисак у зависности од политичких процена, свести носиоца власти и стања на Универзитету. Тако су значај и позиција УПКМ полако венули док се инфилтрација политике све више појачавала. Одговорно стојим иза тврдње да ни један ректор од 1989. до данас није изабран без мањег или већег уплитања власти. Где нас је то довело, видимо сви, само је питање колико смо то спремни да признамо.
Српска листа је УПКМ схватила као своју играчку, па се тако и понашала. Инфилтрирала се у све поре УПКМ и контролисала га у правцу својих политичких интереса и личних интереса појединих њених чланова
Све је кулминирало последњих година, када су Српска листа и њени чланови преузели потпуну контролу над УПКМ. Ни један члан ректорског, као ни деканских колегијума, није могао бити именован, а да то није на неки начин “политички” одобрено. Српска листа је УПКМ схватила као своју играчку, па се тако и понашала. Инфилтрирала се у све поре УПКМ и контролисала га у правцу својих политичких интереса и личних интереса појединих њених чланова.
Тако је УПКМ, корак по корак, отет од наставника али и од народа којем треба да служи. Нажалост, највећи део наставника прихватио је ово као нормалност и, вођен личном незаинтересованошћу или логиком личне користи, пристајао на моралне и професионалне компромисе. На једном Наставно-научном већу Медицинског факултета, 2015.г. тадашњи декан је како би прикрио своје малверзације, поднео 30-ак фалсификованих решења да се о њима гласа. Сви смо знали да су фалсификована, али је против гласало само нас 10-ак од 127 чланова већа. Значи мање од 8%. Остали су тврдили да су морали или су само погнутих глава ћутали. Вероватно налазећи у себи низ лажних оправдања за своје саучествовање.
(више овде: https://www.youtube.com/watch?v=tfw6S38NKyM )
Као резултат свега тога Универзитет се данас налази ту где јесте.
Професоре Арсића и Боранијашевића доживљавам као пријатеље. Проф. Боранијашевића знам још од студентских дана, а проф. Арсића већ деценију и по, и имао бих о њима доста тога лепог да кажем, али ме то није спречило да потпишем петицију којом се тражи њихова оставка, јер су као ректор и проректор одговорни пошто су прихватили политичку контролу која је успостављена на Универзитету, али прави извршиоци недела према нама “неподобнима” били су декани. У првој верзији Петиције коју смо поднели, уз ректора и проректора тражена је оставка и свих декана. Није ми јасно због чега је тај део избачен.
Декани и поједини продекани су били “бич власти” и због тога морају, за почетак, да поднесу оставке. Сви остали чланови ректорског колегијума су били саучесници, и зато сматрам да и они треба да урадите исто
Ујутру, на дан подношење Петиције, имао сам раније заказани састанак, око текућег пројекта на факултету (са незаконито изабраном) деканицом мог факултета. Професорица Татјана Новаковић је ненадано почела да ми се правда, после више година мог прогона у којем је активно учествовала, како она није члан ниједне странке, како је она само стручно лице и слично. Био сам запањен брзином одрицања од дојучерашњих “пријатеља” и наредбодаваца. Али тако увек бива са полтронима. Мој прогон је покушала да припише политичарима, а одговорност за последњи у низу захтева да ми “спакује” отказ, пребацила је на Немању Бишевца тзв. саветника ректора и на ректорат. Тврдила је како она то није послушала и како ништа није предузела, не знајући при томе да ја већ имам доказе о свему што је предузимала, и да ће са тим морати да се суочи пре или касније, пред надлежним институцијама.
Сличних ситуација је било и на неким другим факултетима на УПКМ. Декани и поједини продекани су били “бич власти” и због тога морају, за почетак, да поднесу оставке. Сви остали чланови ректорског колегијума су били саучесници, и зато сматрам да и они треба да урадите исто.
При крају нашег разговора деканица ми је рекла да она “нема за шта да се каје” одговорио сам јој: “Ако се стварно не кајете то није због тога што нисте учинили ништа лоше, напротив, починили сте пуно прекршаја и моралних и законских. Ви се не кајете зато што немате ни образ ни срам”. Прешла је преко тога као да сам је частио баклавом у локалној посластичари.
Они који су олако до сада прихватали диктат “наших” моћника, колико сутра биће спремни да прихвате и диктат власти из Приштине. То се показало и када су управе факултета и ректората, уједињени са локалним политичарима, наметали наставницима и сарадницима услове да се региструјемо као “странци на Косову”. Tо је само једна у низу грешака које сте правили, а у свом саопштењу сте их прећутали.
Само слободан, стабилан и достојанствен Универзитет, који обавља своју основну улогу, а то је да сведочи истину, моћи ће да буде ослонац нашем народу на КиМ у тешким данима који следе
После овог и оваквог саопштења ректорског колегијума чини се да се ни други декани који су поступали незаконито не кају. Не заборавите колеге, покајање је основ за опрост. За све наведено у Петицији ви нисте једини кривци, али јесте кривци, нека ваше оставке буду почетак пута ка уклањању спољних утицаја са нашег универзитета. Управо политички утицаји допринели су томе да Универзитет изгуби улогу окоснице отпора рушењу српског националног интереса на КиМ.
Само слободан, стабилан и достојанствен Универзитет, који обавља своју основну улогу, а то је да сведочи истину, моћи ће да буде ослонац нашем народу на КиМ у тешким данима који следе.
Оно за чим Срби на КиМ вапе су правда и слобода, јер су у постојећем политичком оквиру оне недостижне. А да се не лажемо, ни раније није било много другачије. Сада је само доведено до перверзних граница. Само Универзитет чији идеали су засновани на слободи, правди и поштењу, моћи ће да покуша да нашем народу на КиМ, али и у остатку Србије, помогне на путу националног опоравка, освешћења и отрежњења.
.jpg)
Универзитет може опстати само уколико општа парадигма о УПКМ буде потпуно промењена, уколико УПКМ буде дефинисан као установа од посебног националног значаја и уколико иза нас стане целокупна стручна и научна заједница Србије, а пре свега тога, ако ми запослени на УПКМ личне и материјалне интересе подредимо националним. Крајње је време.
Не тражим од вас ништа на шта ни сам не бих био спреман. 2012. године био сам продекан, и чим сам видео којим путем иде управљање факултетом, а то је овај пут који сте ви толерисали, поднео сам оставку.
Ваше оставке први су корак у том правцу…
Поштовани декани, кријете се иза ректора и проректора, а главни извршитељи и бичеви Српске листе крију се међу вама. Ако је све што сте навели у одговору на Петицију тачно, ви стварно немате чега да се плашите, организујете слободне изборе на универзитету и бићете опет изабрани за декане. Проверите свој мандат ако верујете у себе.
И да вам напоменем. Не тражим од вас ништа на шта ни сам не бих био спреман. 2012. године био сам продекан, и чим сам видео којим путем иде управљање факултетом, а то је овај пут који сте ви толерисали, поднео сам оставку.
На крају, имам једну поруку оним колегама који су до пре две недеље прелазили на другу страну улице, како их представници Српске листе не би видели са мном, а који су након избора почели да прелазе на моју страну улице само да “се јаве и виде како сам”. Не радите то, покушајте да сачувате барем остатке свога достојанства. Тада сам вас сажаљевао, сада већ осећам презир.
Редовни професор Медицинског факултета УПКМ
