Спремајући се јутрос, за свету литургију, на празник Св. Нектарија Егинског, епископа пентапољског, узех у руке три служебника (богослужбене књиге у којима се налазе текстови вечерњег, јутрења и литургија као и “мјесецослов” – дио у коме су, по мјесевима, наведени светитељи који се славе сваког дана у години). Најприје, узмем руски црквенословенски синодални служебник (изд 2019.г), затим наш српски синодални (изд 2011) и онда грчки, у издању Аποστολική Διακονία 2010. године. Мјесецослови – ако баш хоћете – стални црквени календари – изузетно су важна ствар јер избором светитеља који су у њима поменути Цркве нешто казују о томе на који начин виде себе и остатак православног свијета.
Пођимо од просте чињенице: У сва три календара се налази име св. Нектарија Егинског. С пуним правом: тај величанствени светитељ који је живио из перспективе Цркве сасвим недавно (1844-1920) вољен је у читавом православном свијету. Као човјек по мјери Христове Љубави, он је читавом Православљу – дакле васељени – Свјетло у тамним и искиданим временима смутње, декаденције и болести. Није зато чудо да му се молимо не само у Хелади већ и у Русији, српским земљама, у Америци и на ма ком дијелу земног шара. Данас смо чак имали и пријатеље који су св. Нектарија прославили као своју завјетну красну славу: ето како је српско Светосавље увијек отворено за светитеље свих других народа. Данас смо у Фочи имали, као што увијек и имамо браћу Грке који код нас студирају. Ни Србима ни Русима неће бити проблем да уз наше “Господи помилуј!” отпјевамо и “Кирие елеисон!”
Уз св. Нектарија Егинског, на данашњи дан су у сва три служебника означени и св. мученици Онисифор и Порфирије, а у два словенска служебника – и преподобни Јован Колов и преп. Матрона. Руски служебник даје још општирније имена других светитеља које данас славимо: свештеномученика Партенија, Константина, Димитрија, преподобног Онисифора Печарског итд.
Погледајмо, међутим, под 11. новембром (мјесецослов биљежи богослужбени, дакле, “стари” календар): у сва три служебника тј све три Цркве прослављамо св. Мину, али руски служебник биљежи и прослављање св. Виктора и Валента, св Стефаноиде, св. Теодора Студита, као и Св.КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ. Српски служебник такође биљежи ове светитеље али им додаје св. краља Урошицу , св. дечанске подвижнике Нестора и Јефтимија.
И овдје се сусрећемо са једном поражавајућом асиметријом: словенске Цркве препознају заједничку прошлост са свим хеленофоним (“грчким”) Црквама, али не само то – у лику св. Нектарија, св. Порфирија Кавсокаливита или старца Пајсија, ми препознајемо и живот хеленофоног Православља као наш, као саставни дио онога ко ми јесмо. Са друге стране, још давно је уочено да су се управо “васељенска” па и почесто остале хеленофоне Цркве затвориле за живот других помјесних православних Цркава. Питање блискости словенских Цркава није ствар простих културолошких преференци – онога да ли вам се свиђа неко појање, крој одежде, вотка, узо или ракија. Словенске Цркве себе доживљавају као живи организам Заједништва, као Цјелину у којој кружи оно најважније . поштовање светитеља. Мени и мојој породици толико важни св. краљ Стефан Дечански нашао се и у руском служебнику што значи да ће њему да се моле и хиљаде руских свештеника и милиони вјерника. Са друге стране, Цариград – онај кога сви Словени воле и сањају и данас – као да је сасвим изчезнуо из црквене политике Фанара данас. “Васељенскост” није нешто на шта се ма ко претплатио. Она је оно што словенске Цркве чине: свеобухватање цијелог православног Свијета у молитвеном Заједништву и Јединству. А то није што се “десило” данас, јубиларном литургигијом у част патријарха Кирила или интервјуом В.В. Путина нашем пријатељу Емиру Кустурици. То је начин на који ми Словени доживљавамо свијет: сви, и грчки светитељи су уједно и наши – нека се и хеленско Православље сјети св. краља Дечанског или св. Серафима Саровског. Није наш словенски осјећај за васељенско Православље једном у историји било узрок наше наопрезности. Има у њему и доста наивности. Али нека га.
Докле год га дишемо, знаћемо да носимо биће оне Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве у нашем бићу.
(Телеграм канал о. Дарка Ђога, 22.11.2026)