На почетку свог најпознатијег романа Андрић је описивао крајолик око моста у Вишеграду. Мало узводно од ћуприје, на обали Дрине, видјеле су се округле удубине, двије по двије, у правилним размацима, као да су у камену урезани трагови копита неког коња натприродне величине. Како се ту вода задржавала дуго послије кише, локална дјеца играла су се око тих камених судова испуњених млаком водом.
Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.
И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.
Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.
Искључивост нагриза БиХ
Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.
Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.
Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”. Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као деус еx мацхина, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.
Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.
Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.
Нико није волио Тита
Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.
Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.
Поред тога, обликовао нас је и грађански рат који се распламсао 1992. године. Не могу да кажем да памтим све детаље, много тога о рату сазнао сам и научио тек много година касније. Родитељи су се трудили да останемо дјеца што дуже, иако су ратне околности учиниле да одрастамо неприродном брзином.
Један од осјећаја које памтим из тих трауматичних година јесте да је смрт постала толико редовна појава да смо је доживљавали као неку врсту обичне датости. Смрт ближњих, пријатеља, комшија, кумова и рођака била је толико учестала да више није изазивала онај природни, тренутни шок кад се сазна за њу. Била је то дословно свакодневна стварност која је, поред туге, изазивала поштовање и колективно саучешће, без обзира на то који је српски војник настрадао. А послије смрти дванаест беба у Бањалуци, свака наредна смрт била је некако мање трауматична, да не кажем обична.
Обликовани симболима, траумама и херојским причама, те одрасли са спознајом да су у темеље наше Републике Српске уткани многи животи, и војника и цивила, и савременика и предака, да су многи остали без својих најближих, без градова и кућа, те да данас живимо у слободи коју су нам омогућили војници и официри Војске Републике Српске, изградили смо трајан однос према Одбрамбено-отаџбинском рату и свим припадницима српског народа који су поднијели жртву. Не постоји правосудна пресуда било којег политичког суда на свијету која би могла промијенити тај однос. Касније када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина њихова држава, док је БиХ постала само административна обавеза коју ни данас не доживљавају као нешто своје с чим се емотивно идентификују.
Злочинац Расим Делић – херој Бошњака
С друге стране, овакви доживљаји нису само својствени припадницима српског народа који памте вријеме рата. Такав однос према својим симболима, херојима и жртвама имају и остали народи у Босни и Херцеговини.
Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.
Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници колективног Запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.
Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.
Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?
Запитајмо се затим да ли бошњачки средњошколци данас уче да је Расим Делић био ратни злочинац. У уџбенику “Хисторија за четврти разред гимназије”, као ни у додатним наставним материјалима за изучавање рата у основним и средњим школама у Кантону Сарајево из 2018. године, нигдје се не помиње пресуђени ратни злочинац Расим Делић. Слично је и у школама у Мостару и Широком Бријегу. Ни хрватски средњошколци не уче да је, према пресуди Хашког трибунала, готово комплетно хрватско руководство било обухваћено удруженим злочиначким подухватом у оквиру којег су почињени злочини против човјечности.
Зашто се онда једнима у БиХ намеће критеријум неопходности апсолутног прихватања такозваних “хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се пријети казнама затвором, док су друга два народа изгледа амнестирана за та дјела.
Могу ли се, на крају, сви народи у БиХ договорити о томе да ли хашке пресуде представљају коначну истину о грађанском рату, којих би се сви слијепо придржавали, или то важи само за Србе, док друга два народа не прихватају да им Хаг пише историју? Недосљедност у том погледу више је него видљива, али чему онда толика хистерија због начина на који српски народ доживљава лик и дјело покојног генерала Ратка Младића или било којег другог официра или политичког лидера Срба из времена грађанског рата у БиХ?
Моје сјећање на рат послужило је само да покажем да српске ставове и однос према Републици Српској, Одбрамбено-отаџбинском рату, погинулим и живим херојима нису обликовали ни колективни Запад, ни НАТО пакт, ни политички судови, ни војна сила, већ увјерење да је стварање Републике Српске било високоморалан цивилизацијски чин чији су циљ били одбрана и очување живота и слободе припадника српског народа. Истог оног народа који је тешко пострадао у двадесетом вијеку од истих тих комшија и страног окупатора. Зато то данас нико не може да промијени. Однос српског народа према својој војсци током грађанског рата може да се опише само ријечју – понос.
Српски народ се никада неће одрећи војске Републике Српске
На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи “Босна и Херцеговина, рат који су многи желели” пренио дио његовог тадашњег говора: “Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”
У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.
И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, 1. марта 1992. године.
