Недавно је, на скупу у Трсту, главном пред истраживачима и људима из академских заједница, италијански шеф дипломатије Антонио Тајани, говорећи о перспективама ширења ЕУ, успут спомиње Балкан и како се решава опредељују бирократе из Брисела.
Наравно, министар Тајани ово је изговорио у контексту закључка како је потребно европску перспективу приказати извесном, а да тога нема без подршке политичара из државе кандидата.
Није рекао, али се из предоченог разумевања – са подршком политичара из државе кандидата постоји проблем. Јер, чак и када се на локалном нивоу много говори о неопходности придруживања ЕУ, мало се ради у том смеру. Са једне стране заговорници ЕУ све неубедљиве бране своје ставове, док са друге стране евроскептицизам расте.
Зашто је тако? Разлог за овакав епилог је много, могло би се на ту тему подостати писати и говорити, мада није извесно да ли би сви заинтересовани желели да прочитају и чују објективну анализу. Тако је зато што се међу заинтересованим налазима налазе и они из фамозне „међународне заједнице“ који су одговорни за овакво стање, а одговорност не би желели ни да поделе, а камоли прихвате.
Пун круг
И ту се враћамо на бирократију, бриселску, вашингтонску или лондонску, потпуно је свеједно, која је својим чињењем и нечињењем, деловањем по инерцији и ослањавањем силе – стварањем какве силе. данас. Стање је тако, а показују то најбоље резултате последњих избора у БиХ, да је за три деценија искорачан пун круг: вратили смо се на почетну тачку.
Истина, нешто је и различито, пре свега када се говори о демографским трендовима, па по ко зна који пут излазност на изборима доказује да су бирачки спискови једно, а реалност нешто сасвим друго.
Према ономе што се може приметити у БиХ, вероватна како на целој територији стално ради, школа се и живи тек око 2,5 милиона становника – прилично је висока. Неки су у печалби привремено, неки стално, неки одлазе на три месеца да зараде, па се враћају кући на исти временски период због административних баријера. Нишка излазност није само повезана са разочарењем бирача, него и са одличном популацијом коју званична статистика не бележи.
Одлив популације одиграва се после бесперспективности, а њу индукују два разлога. Прво, разлике у зарадама, квалитету јавних услуга и општем нивоу животног стандарда између најбогатијих чланова ЕУ и балканских држава уопште се нису смањиле. Званичка статистика бележи у апсолутним носима трендове раста на Балкану, али у релативном односу насталом уређењем примењује се трајно заостајање за „развијеним Западом“. Континентални геоекономски поредак успостављен након прве индустријске револуције учвршћује се постојањем ЕУ, активности у зони такозване „плаве банане“, како је овај географски ареал назван Роже Бруне перидинамику на нивоу Евродинамике у процесу. не осећа се у пуној мери и обично се манифестује савременим закашњењем.
Упркос непрестаној причи о евроинтеграцијама периферизације Балкана опредељује његово трајно задржавање за зону „плаве банане“ и то је тако. Комунистичке власти су у једном историјском раздобљу покушале да овај заостатак смање, чак им је то донекле и успело у појединачним интервалима, но и то се напослетку завршило на добро познат начин.
Друго, за међународне бирократе су евроинтеграције често биле само „маскировка“ за заокруживање давно дефинисаних геополитичких циљева. Конкретно, ти циљеви су за БиХ постављени још и пре разговора у Дејтону, а решења из светског споразума требало су да служе као привремена.
Антологија инжењеринга
И онда смо у БиХ присуствовали невероватним одлукама међународне бирократије и још невероватнијим начинима њиховог спровођења. Шта се све дешавало од 1996. године ући ће у антологију политичког инжењеринга, нешто од тога подсећа на мере Бењамина Калаја, нешто од тога превазилази и аустроугарско „теренско деловање“.
Што се ЕУ тиче, али пре свега САД и Велике Британије, Дејтонском споразуму и решењима која су испрегована заправо никада није „дата права шанса“ за примењивање. Суштински, пуних тридесет година била је то „игра мачке и миша“, у којој је покушао да обесмисли и чак укине двоентитетску структуру и консензуално одлучивање засновано на сагласности представника три народа, а слабијим снагама, пре свега. и Хрвати, довијали су се релативизујући тај притисак и чувајући своју позицију како се могло и докле се могло.
Промене односа снага у глобалним оквирима, серија криза које су уздржале ЕУ и САД, као и све чешће и све веће размирице унутар некад хомогеног политичког Запада, учиниле су да и притисак према БиХ и унапријеђеним снагама БиХ.
Епохални пораз
Јако онима из фамозне „међународне заједнице“ који су одговорни за овакво стање у БиХ неће бити јасно, доживјели су епохални пораз након којег се све мјења.
Нема више приче о заокруживању геополитичких циљева, нарочито оних које су утврдили Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук и Хилари Клинтон, па је сулудо према томе калибрирати и текућу, а политику камоли будућности. Сулудо је и пројектовати имплементацију било каквих политика преко бирократа, звали су се они специјални изасланици или високи представници, пошто су нас управо ти и такви довели до данашњег стања.
БиХ се враћа на „фабричка подешавања“, на „дејтонски оквир“ који се мора у пуној мери применити и о чијеј имплементацији се мора наново преговарати између легитимних и легално изабраних представника три народа. Мора се опет преговарати зато што су међународне бирократе удаљиле структуру од „дејтонских оквира“.
То је начин да се сачува БиХ, а истовремено пронађу функционална решења која могу трајати. У супротном, БиХ ће се распасти, уз веће или мање потресе, у овом тренутку је немогуће прогнозирати. Последња констатација је за многе онеспокојавајућа, чак делује претећи, али није проблем у констатовању последица, него у узроцима који су до тога довели.
Да је другачије поступљено од 1996. године, да се дејтонским решењима заиста „пружила шанса“ и да су у пуној мери имплементације, да није било толико интервенционизма и политичког инжењеринга, на крају крајева да се предстваљају европе. домет, а не „маскировку“ за геополитичку прекомпозицију простора, стање би данас највероватније било сасвим другачије.
Но, бавити се сада таквим расправама сасма је беспредметно. Из онога што се дешавало могу се извући поуке. Једна од кључних је да се са управом међународне бирократије мора под хитно завршити.
