Није ово обична фотографија. Да, деца су нека, делују као у логору, али ово није фотографија из Другог светског рата.
Пред вама је један фото-запис из Првог светског рата.
Фотографија која је пред вама је, заправо, део серије оних који су направљене са српским заробљеницима у аустроугарском логору Нежидер. Да, на фотографији су деца. Српска деца. Само делић њих који је држан у том логору.
Временом се на то заборавило. Заборавило се на то да наши непријатељи – и нашу децу држе у логорима. Можда су сада логори другачији. А и фризуре. Вешта су прикривања злочина, да. Рецимо, тај Нежидер се више и не зове тако. Зове се лепршаво, “Нојздил на Језеру”. Није далеко од Беча, само 52 километра. Никада смрт и није тако далеко од бездушног уживања. Ни на једном српском уџбенику историје, на његовој насловној страни нема ове фотографије српске деце у логору.
А требало би да има, не реда ради, већ….
Та наша деца су у логоре стављана, баш као и око 50.000 српских цивила тих година, супротно Хашкој конвенцији, супротно и Женевској конвенцији из 1899. године. И из 1906. А и 1907. Не важе конвенције за Србе. Осим ако се тумаче по посебној потреби, јелте.
А нису нашу децу одводили само у Нежидер, већ и у друге логоре. Било је о томе већ речи на овој, Патреон страници “Гвоздени пук”. И… тамо, на тим страшним местима, умирало се на стотону различитих ужасних начина. Зло и има стотину лица. Некада носи чизме, да. Некада само осмехе. Док не уведе у логор. Некада је он у иностранству. Често и није.
Када ходамо по овој нашој земљи, ми ходамо по земљи мученика. Јер, ако нису умирали од глади по логорима или тамо од страшне болести, убијали би их вешањем на дрво за ноге (да, баш тако), са главом окренутом на доле. Да умиру полако, свесни неминовности краја. Или су их убијали везивањем за колац иза леђа. Везивали би им, наиме, леву ногу и десну руку (да, иза леђа), а десну ногу и леву руку. За колац би били тако стегнути да не додирују ногама тло. Шест сати се висило, на јавном месту, да остали виде шта их чека. Када год се неком надлежном прохте. То је било још и добро – у овом истом логору одакле је фотографија деце, у том истом Нежидеру, како пише Арчибалд Рајс, “као казну су користили и печење живих људи”.
Крвљу наших мученика је натопљена ова и земље које нас окружују. Само у априлу 1916. умрло је 643 српске деце у логору у Добоју. Не, нема њих на сликама. Нису се сетили да их сликају пре убијања. А све тамошње умрле су као дрва товарили на кола и закопавали, по неколико десетина њих, у плитко ископане гробнице на добојском гробљу у Барама. У подножју овог гробља, из једне велике гробнице – “каналом поред цесте потече људска крв”. Призор је био чак и Аустроугарима неподношљив, да су одмах направили ново гробље, с десне стране реке Босне, испод села Придјел.
Да, мора да је крвницима мучно било да виде како и брдашца крваре, пуна мученика.
Бог душе да им прости, а нама да да снаге да будемо достојни таквих предака, чији је највећи грех био – што су били Срби. И чија је највећа врлина била – што су давали оно највредније што су имали, животе – не одричући се оног што су.
Сећање на њих, а и оне преживеле, који су извојевали слободу, настављамо да чувамо на www.gvozdenipuk.rs
(A и овде. Како сте овај текст управо прочитали на Патреон страници књиге “Гводени пук”, и ако вас је ова прича дотакла, или оно што www.gvozdenipuk.rs нуди, погледајте још мало овај “помоћни” интернет кутак на коме сте се нашли. Патреон, наиме, служи да се путем њега, малим месечним прилозима, помогне реализација неке идеје. Одлучите ли се и ви да помогнете, чекају вас нека изненађења (више о њима са десне стране екрана, када посетите www.patreon.com/gvozdenipuk или у дну екрана, ако све ово читате на мобилном телефону или таблету).
Придружите се. Помозите. Да ова идеја настави да живи. Да сви заједно – томе допринесемо. Просто..
Да не заборавимо ко смо.
Кад већ нема таквих подсетника на насловним страницама наших уџбеника из историје, а често ни у њима.)
