Славуј и Перенић су 21. августа 1998. године кренули ка манастиру Свети Врачи у Зочиште да ураде прилог о повратку отетих монаха. Виђени су у Великој Хочи, у преподневним сатима, одакле су кренули ка Зочишту.
Након неколико пређених километара, скренули су на погрешан пут који их је одвео до припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК). Од тог тренутка губи им се сваки траг. До данас породице Перенић и Славуј немају званичне информације о њиховој судбини.
На месту отмице УНС и УНС на Косову поставили су обележје, које је до сада рушено девет пута, на коме на српском и албанском језику, пише: „Овде су 21. августа 1998. нестали новинари. Тражимо их“.
Последњи пут плоча је срушена крајем јула ове године. УНС ће, са својим огранком на Косову и десети пут обновити ово спомен-обележје.
ЕУЛЕКС је 2017. године потврдио да су Перенића и Славуја отели припадници ОВК, односно да су их, запретивши оружјем, повели у непознатом правцу.
У јеку НАТО агресије на СРЈ на Косову су отети и многи други новинари, а званичне информације о њиховом нестанку још увек нису познате јавности.
Годишњица нестанка и убиства Александра Симовића
Александар Симовић био је новинар швајцарског Медија екшн интернешенела и преводилац Центра за мир и толеранцију. Нестао је 21. августа 1999. године у Приштини.
Део Симовићевих посмртних остатака пронађен је у селу Обриње код Глоговца.
Тог 21. августа 1999. године Александра Симовића и његовог пријатеља Албанца отели су људи у црним униформама са црвеним ознакама на рукама и одвели у непознатом правцу, сазнао је УНС истраживајући овај случај. Александров пријатељ је након тога пуштен.
У документима Јединице за нестала лица УНМИК-а наводи се: “Када је Александар заробљен, један Албанац је био са њим. Тај Албанац је ослобођен наредног дана. Александар је од тада нестао без трага”.
Према истраживању УНС-а, у документима УНМИК-а налазе се и детаљи о отмици, укључујући и име сведока (В.С.) који је описао последњи сусрет са Александром Симовићем, дан пре отмице, 20. августа 1999. у џез клубу “Ћафа” (Qафа).
Спомиње се и жена која је тада Симовића упозорила да буде опрезан, након што је за суседним столом препознала тројицу припадника ОВК “јер их је раније срела у Тетову, у Македонији”.
У овим документима пише и: „Киднапован је 21. августа 1999. године у кафићу Пикасо (Пицассо) у Приштини. Ту је био са пријатељем Албанцем. Увече су два непозната Албанца дошла у кафић и одвела Симу и његовог пријатеља. Касније је овај Албанац враћен, али Сима није. Нема информација о Албанцу који је био са Симом, али га власник кафића познаје (у документу је затим наведено име власника кафића)“.
Јединица за нестала лица УНМИК-а, 22. фебруара 2000, тражила је од регионалних истражних јединица полиције УНМИК-а, Централне јединице за кривичну истрагу (ЦЈКЈ), граничне полиције, Међународног Комитета Црвеног крста (МКЦК) и КФОР-а информације у вези са Александром Симовићем.
За истраживање које је УНС спровео о убијеним и отетим новинарима на Косову, Стеван Симовић, отац убијеног Александра Симовића Симе рекао је да је „његов син био сведок зверских злочина“.
„Претпостављам да су га зато уклонили. Видео је унакажена тела 14 Срба жетелаца у селу Старо Грацко, недалеко од Липљана. Био је сведок када су пронашли обезглављену баку Љубицу Вујовић…“, рекао је Стеван Симовић.
У извештају полиције УНМИК-а, под бројем ТД/738/01, од осмог јуна 2001. године, наводе се детаљи о открићу посмртних остатака у шуми у општини Глоговац: „У међувремену је у шуми пронашао људске кости, лобању и обућу. Патролна јединица је дошла до тог места и пронашла исто. Након тога је на лице места изашла истражна јединица и обезбедила га, обавестила је контролу у Приштини и од њих затражила да обавесте форензичку јединицу, као и истражног судију и регионални одсек за убиства (РОУ)…“
„Претпостављам да су нашем сину одрубили главу и да су сахрањене само ситне кости од лобање. Али ми смо породица која не мрзи. У нашем бићу не постоји ген мржње, тако смо васпитани и толерантно само живели са свима“, рекао је отац Александра Симовића.
Убиство новинара и преводиоца Александра Симовића Симе, једини је од 14 случајева убијених и киднапованих новинара и медијских радника на Косову, који је ЕУЛЕКС истраживао као ратни злочин, сазнало је Удружење новинара Србије (УНС).
„То је један кроз један ратни злочин“, истакла је 2017. године за УНС шефица Еулекса Александра Пападопулу, али није имала одговор на питање да ли ће се овај злочин наћи пред Специјалним судом за ратне злочине ОВК у Хагу.
Киднапери и убице до данас нису пронађени.
Трагичне судбине новинара
Дописник Политике и новинар приштинског Јединства Љубомир Кнежевић отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица.
Фоторепортер Момир Стокућа је 21. септембра 1999. године убијен у кући у којој је живео у центру Приштине. У Приштини је 9. септембра 2000. године нестао и новинар српске редакције Радио Косова Марјан Мелонаши.
Уредник Радио телевизије Приштина Крист Гегај убијен је у Истоку септембра 1999. године, три месеца након доласка међународних снага.
На Косову су у периоду од 1999. до 2005. године убијени новинари листова Бујку Африм Малићи (1998), Информатор Информативног центра Косова Енвер Маљоку (1999), Рилиндја Шефки Попова (2000) и Бота сот Џемаиљ Мустафа (2000), Беким Кастрати (2001) и Бардуљ Ајети (2005). За Бадруља Ајетија је познато да је убијен из возила у покрету код села Брасаљце.
Истрагу о несталим и убијеним лицима је најпре водио УНМИК, а затим ЕУЛЕКС, који је потврдио да су припадници ОВК отели Перенића и Славуја. Сада је надлежност за расветљавање ових злочина пред косовским институцијама.
Резолуција о убијеним и несталим новинарима на Косову
У мају 2024. године, Резолуција о убијеним и несталим новинарима на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, коју је предложио УНС, једногласно је усвојена на Годишњој скупштини Европске федерације новинара (ЕФЈ) у Приштини.
Овом Резолуцијом Скупштина ЕФЈ-а тражи да Управни одбор ове федерације од УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а и власти на Косову захтева да се формира међународна експертска Комисија која би помогла у истраживању убистава, киднаповања и нестанака 19 новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године.
У њој се истиче да Скупштина ЕФЈ-а тражи да се у рад међународне Комисије за истраживање убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, као експерти, укључе судије и тужиоци из Београда и Приштине, представници међународних мисија које су у поменутом периоду биле задужене за владавину права на Косову (УНМИК и ЕУЛЕКС), као и представници УНС-а и Асоцијације новинара Косова (АГК).
Од Специјалног суда за ратне злочине на Косову са седиштем у Хагу овом Резолуцијом затражено је да отвори истраге о убијеним и несталим новинарима и медијским радницима на Косову од 1998. до 2005. године.
Тражи се и да Уједињене нације спроведу закључке Саветодавне комисије Уједињених нација за људска права (ХРАП), а у којима се констатује кршење Европске конвенције о људским правима у раду УНМИК-а и потреба обештећења породица жртава.
Савет министара ЕУ, пише у Резолуцији, треба да установи да ли је ЕУЛЕКС прекршио Европску конвенцију о људским правима.
„Скупштина ЕФЈ-а тражи да ЕУ, која је преузела обавезе да поступа у складу са међународним резолуцијама, у потпуности поштује ову Резолуцију и допринесе истрагама убијених и несталих новинара и медијских радника на Косову, као и да о предузетим корацима обавести ИФЈ, ЕФЈ и јавност“.
Резолуцијом се позива Управни одбор ЕФЈ-а да у сарадњи са другим организацијама, удружењима, Саветом Европе, Уједињеним нацијама и ОЕБС-ом, као и другим међународним телима редовно прати истраге ових убистава, киднаповања и нестанака и да о томе обавештава јавност.
Горан Аврамовић
