Прошло је 40 година од када је југословенска јавност сазнала да Српска академија наука и уметности пише Меморандум о југословенској кризи. Оптужбе изнете тада у текстовима у штампи и говорима политичара, да је реч о српском национализму, опстале су до данас у неким политичким круговима, а њима је неку годину касније додата и она за распад Југославије.
Тако би требало да поверујемо да СФРЈ нису разбили ни насилна и једнострана сецесија Словеније и Хрватске, ни покушај мајоризације српског народа у БиХ, ни пуцњи у голоруке регруте регуларне војске на територији своје државе, ни политичка, финансијска, а касније и војна помоћ западних држава албанском сепаратистичком покрету, који је временом прерастао у терористичку формацију, ни напади на касарне ЈНА, ни укидање политичких права Србима у Хрватској, ни повампирење усташке идеологије у тој републици, већ 74 стране недовршеног и хетерогеног текста групе српских академика.
Но, циљ овог текста није одговарање на неутемељене оптужбе, већ кратак опис настанка и садржаја Меморандума на основу историјских извора.
Расправа у САНУ
Прича је формално почела 23. маја 1985. на редовној Скупштини САНУ у држави која је већ годинама била у озбиљној политичкој, економској и друштвеној кризи, која је 1982. суштински банкротирала под теретом спољних дугова, у којој је деценијама трајао егзодус Срба са Косова и Метохије, а Србија целу деценију није успевала да наиђе на разумевање других република за неопходност промене неравноправног и неодрживог положаја који је имала према Уставу из 1974.
Председник САНУ Душан Каназир и неколико учесника у дискусији су отворено говорили о озбиљности и вишеслојности југословенске кризе и неопходности да Академија да допринос њеном сагледавању и превазилажењу. Каназир је рекао да је у развоју југословенског друштва наступио „застој“ и да је Југославија била суочена са „до сад најсложенијом привредном, економском, друштвеном, а и дубоком кризом морала“.
Упозоравао је на дезинтеграционе процесе који су интензивно захватили друштво и раздвајали „не само наше народе већ и привреду, технологију, науку и културу“. У таквом стању је видео услове за бујање шовинизма и извор „врло агресивног великоалбанског национализма и шовинизма и контрареволуције на Косову“.
Набрајајући један за другим проблеме југословенског друштва, поменуо је и незапосленост младих, неконтролисан раст цена и инфлације, неорганизованост тржишта и привреде, једном речју „врло тешку и забрињавајућу кризу у нашем привредном и политичком систему“. Каназир је сматрао да је установа на чијем је челу био, са правом била забринута за даљи развитак друштва и апеловао је на веће разумевање, толерантност, хуманост и поверење у међунационалним односима. Његова оцена да се из кризе не може изаћи констатацијама и закључцима била је јасна критика јалове и неодлучне политике комунистичког руководства.
Уследили су говори неколико чланова САНУ који су веома критички излагали о различитим аспектима политичког, економског и друштвеног живота земље. Посебно су се истицали наступи економиста који су веома аргументовано говорили о дубокој економској кризи.
У таквој атмосфери је академик Иван Максимовић предложио Скупштини да усвоји закључак да у облику меморандума буду истакнути најактуелнији политички, друштвени, социјални, економски, културни и научни проблеми и да документ буде упућен „свима онима који су одговорни да воде јавне послове, председницима, скупштинама, извршним већима“. Веровао је да је „криза општа“ и да је захтевала „општу мобилизацију свих људи, свих кадрова у нашој земљи“.
После Максимовићевог говора, председник Каназир је изјавио да верује да ће Извршни одбор и Председништво САНУ размотрити његов предлог „са дужном пажњом“ и формирати „студијску групу или комисију или одбор“ који би написали меморандум и упутили га надлежним органима. Када је Каназир рекао „Ја мислим да се Скупштина слаже са овим“ уследио је аплауз присутних академика. Тим аплаузом је Скупштина САНУ одлучила да сачини меморандум о југословенској кризи и путевима за излазак из ње.
Криза државе
Да би одлука о раду на меморандуму била спроведена, Председништво САНУ је 13. јуна 1985. именовало одбор (комисију). У њему је било 16 чланова: академици Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић и дописни чланови Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић.
Комисија је деловала на три начина: одржавала је редовне седнице; ангажовала је консултанте; одлучила је да за поједина питања створи посебне тематске тимове. Тако су у раду на Меморандуму учествовала најмање 23 редовна и дописна члана.
Прва верзија Меморандума је завршена до септембра 1986. Имала је 74 куцане стране и састојала се од прикупљених прилога који су требали да послуже за обликовање преднацрта. Када је крајем септембра 1986. текст „процурио“ у јавност, чиме је отпочела хајка на њега, већ је било пристигло више десетина предлога за допуне и измене у тексту.
Меморандум је био недовршен текст који је писало више људи из различитих области науке. Био је југословенски, национални и демократски одговор на југословенску кризу. Била је приметна и критичка црта према Јосипу Брозу, Едварду Кардељу и комунистичкој партији.
Средина шездесетих је означена као тачка од које је заједничка држава кренула путем политичке, културне и економске дезинтеграције. Видљива је забринутост аутора за судбину југословенске државе и велико незадовољство стањем у које је комунистичка власт деценијама владавине довела државу и њене грађане. Још веће незадовољство се могло осетити због тешког положаја Србије према Уставу из 1974, страдања Срба на Косову и Метохији и укидања њихових националних и политичких права у Хрватској.
Документ се састојао из два дела. У првом је описана југословенска криза и њени узроци, а у другом је проговорено о положају Србије и српског народа у југословенској држави. Указивао је на кризу социјалистичког самоуправног система, недемократске основе политичког и друштвеног поретка, запостављање права радничке класе, озбиљност економске кризе, разбијање јединственог југословенског тржишта по диктату републичких политичких врхова, претварање југословенске заједнице из федерације у нефункционалну конфедерацију уз афирмацију републичких и покрајинских државности и нестајање савезних функција.
Меморандум није одступао од социјализма нити од авнојевских федеративних основа државе већ је критиковао њихово извитоперење у нефункционалну конфедералну концепцију крунисану Уставом из 1974. Оштро је критикован Савез комуниста као организација која „живи од револуционарне ренте“, која је срасла са државом и изгубила демократски потенцијал.
Меморандум је упозоравао на дубину моралне кризе која је била последица идеолошке кризе и одступања од прокламованих социјалистичких начела. Устав из 1974. је доживљаван као узрок кризе и неповољног положаја Србије у југословенској заједници. Захтеван је демократски преображај Југославије како би одговорила изазовима које је доносио 21. век и постала део савремене европске цивилизације.
Меморандум је био југословенски, национални и демократски одговор на југословенску кризу
Посебан део је био посвећен Србији и српском народу и уочено је да су они били суочени са три велика проблема: заостајање развоја привреде Србије; положај Србије у федерацији и однос са покрајинама; тежак положај Срба на Косову и Метохији за које је речено да су били изложени геноциду. Говорено је о политичкој, културној и националној дезинтеграцији Срба и поменуто да је Уставом из 1974. чак 40 одсто српског народа остало изван територије на којој је матична република могла да има надлежности, те да је само Србима ускраћено право на националну државу, јер за разлику од других република једино Србија није била конституисана као држава.
Изнети су подаци о дискриминацији којој су Срби били изложени у Хрватској (асимилациона политика, забрана српских удружења и културних установа, смањивање броја Срба, исељавање у друге делове земље, наметање хрватског језика за службени итд.). Меморандум је економску, културну и политичку дискриминацију Срба видео као последицу политике „Слаба Србија – јака Југославија“, а кривце је налазио у Титу и Кардељу, коалицији Словеније и Хрватске, предратном коминтерновском наслеђу КПЈ, али и у српским комунистима којима је на терет стављено пристајање на подређен положај у југословенској комунистичкој партији.
Отпор САНУ
Јавност је за тај документ сазнала када су у Вечерњим новостима 24. и 25. септембра 1986. објављени текстови „Понуда безнађа“ и „И АВНОЈ је „лажиран““ које је потписао Александар Ђукановић. Тврдио је да је Београдом „шетао“ преднацрт Меморандума САНУ о стању у југословенском друштву и да се радило о „отвореном националистичком и антикомунистичком програму“. Оптужио је ауторе текста да су позивали на „братоубилаштво и ново проливање крви“.
Како је интерни документ, на коме је Комисија САНУ и даље радила и који ни тела Академије нису разматрала, „напустио“ Академију, ко га је украо, а ко одлучио да буде објављен као повод за кампању против „српског национализма“, нисмо поуздано утврдили, па се нећемо бавити претпоставкама. У сваком случају, објављивање у јавности недовршеног академијиног текста био је тек почетак вишемесечне кампање против Меморандума, аутора и целе САНУ, у којој су они означавани најпогрднијим терминима. Основна оптужба била је она најјача у комунистичкој Југославији – за српски национализам.
Српско политичко руководство, на челу са председником Републике Иваном Стамболићем, имало је две могућности: да подржи САНУ у ставовима, од којих је многе и само заступало годинама уназад, или да уђе у политички обрачун са Академијом, доказујући лојалност југословенској комунистичкој идеологији и избегне да и њему буде прилепљена етикета за српски национализам, чиме би његови напори за уставне промене у Југославији били сасвим дезавуисани.
Одлучило се за другу опцију, што је, гледано политички и из визуре тадашњег поретка, било сасвим очекивано. Од Академије је захтевало да осуди Меморандум и да потпредседник Академије Антоније Исаковић, који је био мета најжешћих напада, поднесе оставку. Руководство Академије је овим притисцима одолело. Разменом писама са потпредседником Председништва Србије Вукојем Булатовићем 30. септембра и трећег и шестог октобра одбило је да му достави текст Меморандума, тврдећи да није био званично усвојен и оштро критикујући његову крађу из просторија Академије.
Да је разлаз две стране потпун, а руководство Србије решено да иде до краја у сукобу са највишом установом науке и културе, видело се на састанку представника Академије и Ивана Стамболића 29. октобра. Прослава сто година Академије, која је требало да буде организована те године, одложена је за идућу, а осуда Меморандума и Исаковићева оставка су постављени као услов за нормализовање односа.
Председништво САНУ је зато 30. октобра сазвало ванредну Скупштину Академије за 18. децембар, на којој је одлучивано о поверењу њеном руководству и разговарано о Меморандуму. Она је означила коначан пораз власти у судару са Академијом. Само неколико академика је осудило Меморандум. Извршни одбор, укључујући и Исаковића, добио је поверење велике већине академика. Од 115 оних који су гласали, поверење Исаковићу исказало је њих 88. Уместо да осуди Меморандум, Скупштина је осудила начин на који је он као недовршен и неусвојен текст доспео у јавност.
Каснијим политичким злоупотребама, ова епизода из политичког, културног и научног живота Србије прерасла је у неосноване оптужбе о одговорности једног текста за разбијање југословенске државе и то тако што је најпре тај текст проглашен за великосрпски националистички програм, а онда исконструисана теза да је човек који је био комуниста и Југословен (Слободан Милошевић) пригрлио тај програм како би зарад Велике Србије разбио Југославију.
Др Слободан Селинић је научни саветник на Институту за новију историју Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.
