УМЕСТО УВОДА
Владимир Вујић, српски философски писац и књижевни критичар, преводилац Шпенглерове „Пропасти Запада“ на српски, уочи Другог светског рата полемисао је са Адамом Прибићевићем, који је тврдио да су се Срби у време ропства сасвим отуђили од рада и радних навика, и да су живели од пљачке и преваре. Пошто се сличне тезе и данас срећу, вреди се подсетити Вујићеве аргументације.
Приредио Владимир Димитријевић
Г. Адам Прибићевић написао је у „Гласу Матице Српске“ чланак под насловом „Гигантоманија“. Колико се из чланка може просудити, писац му отприлике овако поставља тезу:
Модерна гигантоманија, вера у друштвено и политичко чудо, чаробним штапићем отвара земаљски рај. Све је велико, гигантско, велике вође и месије, великолепне грађевине из бајке, величанствени планови производње. То је модерни херојски култ. Али, та гигантоманија изграђује, бар обећава, све велике ствари „притиском на дугме механизма власти који изводи чудеса“, без зноја и рада, „вилинском моћи од вечера до зоре“ итд. Хипертрофија је то вере у државу, њену власт, политику; очекује појединац, атрофиран том хипертрофијом, да живи без напора, рада, зноја, без стваралаштва.
У тој тези, овако теориски и књижевно постављеној, недостаје само једна, али најкрупнија, ствар. Није јасно речено, из некаквих разлога, ни конкретно казано: која је то социјална форма, где је на делу, како се оживотворава. Је ли то индустријализам као концепција по којој ће машина узети рад од човека? Је ли то тоталитаризам уређења, антикапитализам — Русије, Немачке…? Јер, то није иста ствар.
Утопистичке конструкције о машинском добу у које ће се остварити „рај на земљи“ за човека, те ће „чудо машине“ довести до „чуда на земљи“ немају никакве везе са колективистичким напорима против капиталистичког индивидуализма. Колектив ради, има поделу рада, у њему се и још како добро зна и за жуљеве и за зној, у њему се приватно стваралаштво подређује заједници. У таквој заједници постоји култ хероизма: хероји су сви радници и ствараоци који за заједницу раде и падају. Хероји су они који, прожети потпуно духом заједнице, воде у том духу заједницу, а сами, лично, имају и спроводе херојско одрицање од свега онога материјалнога што окаља толике величине индивидуализма и што им удари печат ругобе.
У таквој заједници гигантска је многа мисао и многи подухват: јер заједница, према појединцу, и јесте гигант, а појединац према заједници — кепец. Ништа се у таквој заједници не очекује као „чудо“, напротив све се заснива на „X-годишњим плановима“, стрпљењу, организацији, упорном и истрајном пословању. При чему се врло добро зна да у извођењу тих планова мора бити реда, хијерархије, вођства — без којих се елемената не може извести ниједан велики и користан посао.
Свеједно је која митска концепција служи као основа: човек, нација, раса, тле, земља, држава — заједница итд. итд. Свеједно је просто зато што је основна идеја иста: заједница једна, везана земљом (геополитички), крвљу (национално), искључује у свом обиму и у својој области профит појединца, разузданост појединца, сујету појединца. Да се одрекне профита, недисциплине и сујете — мора се бити херој. Херојско схватање омогућује велика, „гигантска“, колективна дела. Ту нема имена, ту нема личности, ту се утапа свако лично стваралаштво у опште. Катедрале раног европског доба, наша колективна стварања поезије народне — то су гигантски изрази гигантског, али анонимног, стварања.
И, што је много важније и значајније, личност се ту није „расплинула без трага у мртвом механизму“, него је органски ушла у општи организам. Као у сну, као у песми, без грчева и мучења само-сујете. И без опасности да јој пробуђена сујета послужи туђим интересима или олакша ропство душе — које је сигурно када се у човеку убије „гигантоманија“ и када га увере да је сва његова срећа да буде кепец. Мајушан истина, али се вазда може огледати у неком огледалцету, играти се играчкама и мислити и шепурити се: ко сам, ја сам. Док ће други владати тим светом кепеца!
Сва велика времена су „гигантоманска“ и у култу хероизма, сва велика времена и сва револуционарна. Нису ли гигантомани били и наши преци — у судбоносним часовима своје историје? Да су били уљушкани у сне „прозаичне, демократске и не-романтичне“ работе — шта би било? Данас, нарочито данас, тај сан о не-херојском култу реда, то стругање у кепецоманију, тај страх од хероизма?
Г. Прибићевић вели „наш се народ још није излечио од националног херојског култа“. Он то дословце пише тако. Као познаваоцу народа, верујемо му и хвалимо Бога што се још није десило то „излечење“. Очигледно, г. Прибићевић је упао у грешку: оно што је говорио, управо хтео говорити, против једне маштаније, можда и уврежене по главама многих наших динараца о неком „чуду машинске ере“, али је, стварно и у суштини, говорио против активног, херојског, револуционарног схватања нових духовних сила које ће неминовно срушити стари свет и стари поредак. И говорио још о нашој болести: „националном херојском култу“.
У суштини: он је у чланку „Гигантоманија“ испао прави идеолошки заступник „Кепецоманије“ — која је у данашњим данима најстрашнија успаванка. Има нешто тачно у разлагањима тога иначе врло пометеног чланка: нешто о ненавиклости на рад и труд наших људи услед прилика од XV до XVIII века. Нешто ту јесте: али ни ту г. Прибићевић није анализу отерао до краја. Лек за ову наследну манију против рада и работе није у кепецоманији.(…)
Поред тезе о нашој болести од националног херојског култа, г. Адам Прибићевић изнео је, упоредо са њоме, још једну. Она би, отприлике, овако гласила:
По историском удесу, Срби вековима нису могли или нису хтели радити, услед сталног сељења или и зато што је плод рада одлазио другоме, туђину господару. И онда, наводим дословно аутора: „Ми смо отимали, некад кријумчарили, па и крали и прекрадали од себе украдено.“ Још уз то, удаљени вековима од учешћа у управи државе, Срби су стекли веру у свемоћ државе и „болесно сањарили о хероју који је заденуо мач у пукотину пећине и пао у сан док не куцне извесни час, кад ће мач из пукотине искочити, јунак се пробудити да нам преда у шaке чудотворни механизам државне власти…“
Г. Прибићевић очигледно замишља наш историски живот врло упрошћено, сакато и погрешно, према извесним модерним демократско-либералним формацијама. Српски народ у вековима после пропадања државне самосталности као да се, сав и свуда, само селио, ништа није радио, сав се од земљорадника претворио у номада — пљачкаша. И онда, тако разбијен и упућен на крађе и пљачке, уколико је рецимо још и радио, нерадо је радио јер је радио за другога, па је изгубио „политичко право гласа“ (шта ли) које је раније имао — и вољу да ради, него се запањио пред силном државом освајача — и стекао уверење да држава може све, а он је немоћан.
Пре свега, није српство све и одједном преплављено освајачем и све и свуда, намах, прешло у пљачку. Није тај широки сељачки, себарски, народ ни раније имао учешћа у животу државе и у вођењу њеном — јер су устројство и поредак били други. Г. Прибићевић је заборавио да то није била држава 18. и 19. века.
Масе народа су вредно радиле, још како знале за зној и жуљеве. Срамота је и увреда је рећи за све српство да је стално живело о крађи и прекрађи, о отимању и пљачци, да је изгубило рад. И да је све то сељаштво, сав тај народ уопште изгубио дух. Врло олако се упрошћује формула за време од слабога Уроша, Душанова сина, до почетка деветнаестога века: а ту су векови, стотине година, врло комплексног изгледа. Ту је живот био много сложенији него што га замишља овај оптужилац гигантоманије. Народне масе су имале и места и времена да, вођене и верски и морално и национално од цркве, раде и одржавају дух. Црква је тачно знала да је душа преча од тела: и извршила је свој задатак као ниједна црква дотле и отселе.
То је незнање историје. Али г. Прибићевић показује и неумење, управо неосећање, народне поезије и предања. Онај херој што спава, свакако је Марко. Тај херој, по легенди народној, спава и пробудиће се у историски час — да поведе у борбу за ослобођење. Али не! По г. Прибићевићу, Марка народ замишља као хероја који ће, када се пробуди, просто сазвати Србе па им на плећима дати уређену државу — све готово и прежвакано, па да ти Срби не морају и даље ништа да раде! Донеће им социјални рај, готовански, брзо и без муке. Одиста чудна је машта г. Прибићевића. А каква је народна! Ми знамо многи још, као очевидци, како је дух Марков водио јунаке у окршај и код Нагоричана и код Прилепа. Људи су видели Марка и вилу. Очигледно, за г. Прибићевића то је „фантазија“ која не одговара „неромантичком, реалистичком, демократском култу рада“. А то је наше живо национално искуство — и наша велика снага и за данас и за сутра.
Ово незнање историје и ово неосећање народног предања учинише да тезе г. Прибићевића испадну толико неозбиљне, неосноване, и, рекао бих чак и шаљиве — кад ту не би било питање о озбиљним и светим стварима, о којима се особито данас не може и не сме тако говорити. Ово незнање историје и ово неосећање народног предања довели су и до оне тезе о нашем боловању од херојског националног култа — па према томе и о „гигантоманији“.
Није гигантоманија веровати у Марка, у национални рад и хероизам, носити живо предање и даље у себи и неговати га. И ни у чему та вера, то држање предања, тај култ хероизма, то осећање националне динамике — не смета систематском, планском, вредном раду и напорима да се тај рад оствари и уведе. Баш у том споју националне динамике и њеног предања са једне и систематског формирања заједничког рада са друге стране — и може и треба да лежи решење нашег проблема. Г. Прибићевић говори о преображају „националног Марка у Марка политичког и социјалног“ као о опасности „гигантоманској“. Сигурно би било боље, по њему, да националног Марка сузбијемо онаквим тумачењем какво му је г. Прибићевић дао и да га заборавимо, а да од духа социјалног Марка створимо кепецоманске нараштаје — кадре да подлегну сваком ропству. Далеко шибају те наоко пометене тезе и та неосећања националног предања: као оно што се при прослави Косова, ту скоро, упрљало наше најсветије осећање са сличних страна.
Срби знају и умеју да не буду гигантомани, знају да, у духу националне динамике која их је свагда водила, чувају своје а не желе туђе, али знају врло добро и то да никада идеал њихов није био кепецоманија и да апостоли кепецоманије треба да га оставе на миру.
ВЛАДИМИР ВУЈИЋ
Објављено у чисту „Време“ 4. и 14. фебруара 1941. године
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
