Транзициони “униполарни тренутак” током кога су САД своје интересе надмено наметале “у сваком кутку Планете” отишао је у историју. Иако су и даље водећа светска сила, очигледно да процес мултиполаризације убрзано одмиче и да се САД – истина, углавном “под борбом” – повлаче у оквире своје пан-области.
На то указује све више неупитних “знакова поред пута”.
“Што се лук више затеже на Истоку, стрела даље лети на Запад”
Амерички продор и освајање Истока (Далеког, Средњег, Блиског и Европског) заустављени су.
У прокси сукобу у украјинској арени САД нису успеле да Русију “баце на колена”. У ствари, споро, миц-по-миц, али трпе пораз за поразом. Европску унију и европски део НАТО-а све очигледније “пуштају низ воду”, што указује на поделу, па и пораст антагонизама унутар некадашњег “Колективног запада”.
Штавише, САД, које персонификује нетипични председник, имају аспирације према деловима европских земаља (Гренланд), покрећу некадашње табу-теме промена граница (уједињење Републике Ирске са Северном Ирском) и без много противљења гледају на центрифугалне процесе чак и код највернијих савезника (у Великој Британији).
Авганистан су Американци срамно напустили 2021. после дводеценијског војног присуства, уз хаотичне сцене које су у прашину срушиле деценијама стицан кредибилитет тзв. светског полицајца. Против Ирана, који показује да је жилав и ефикасан отпор, иако скупо плаћен ипак могућ, такође им не цветају руже. Исто важи и за регионалног савезника Израел, као и за вазалне “заливске монархије” по којима трескају иранске ракете.
Након 23 године војне контроле, огромних разарања и жртава нанетих домицилном становништву САД напуштају Ирак.
Остаје им да се у земље раније изложене агресији и окупацији после извесног времена врате на финансијско-економски, обавештајни, пропагандни, криптополитички и друге начине, мада то неће ићи тако лако као за биполарног или униполарног “вакта”. Замка сопствене пренапрегнутости, с једне стране, а јачање глобалних “геостратегијских играча” и регионалних “геополитичких стожера”, с друге стране, приморали су САД на геоекономску, геополитичку и геостратегијску поделу светске власти.
Макрорегионални (транс)континентални просторни обриси поделе света на неокласичне интересне сфере све су уочљивији. Нису ли то већ конкретни резултати непознаница из сусрета Трампа са Путином на Аљасци (“Енигма Енкориџ”) августа 2025. и са Сијем у Пекингу маја и Вашингтону септембра 2026 (избегавање “Нултог збира” и “Тукидидове замке”)?
Остварити Донроизам…
Да се Американци “враћају кући” очигледан је предстојећи резултат “глобалног преферанса” САД–Кина–Русија. Њихово стратешког повлачење у пан-америчко унутрашње (Англоамерика) и спољашње “двориште” (Латинска Америка), укључујући и гравитационо припадајуће делове Пацифика и Атлантика, може се сматрати Монроизмом 2.0 (Неомонроизмом, Монроизмом плус).
Штавише, већ је добило име по актуелном председнику који га на само привидно спектакуларан и без политичког лицемерја начин персонификује – Донроизам.
Хтеле-не-хтеле, САД морају да се помире са оваквом глобалном геополитичком будућношћу. Али зато настоје да по сваку цену обезбеде своју неприкосновеност од Беринговог мореуза на северу до Дрејковог пролаза на југу, проширујући је у арктичке и антарктичке поларне пределе.
О томе на индикативан начин сведоче Трампова “распакивања историјских пртљага” неодрживог политичко-територијалног наслеђа и неконсеквентних граница. Не ради се о надобудним и неозбиљним изјавама, а још мање о бенигним идејама како на први поглед изгледа.
На “Трампову мапу” претензија према Канади, Гренланду, Исланду, Мексику, Карибима, Арктику… прекривених заставом САД, тј. експанзионистички, великодржавни пројекат САД (“Велике САД”, “Велика Северна Америка”) свет се полако навикава. А ни Кина и Русија се нису претргле у противљењу.
Све ово упућује на закључак да ће америчка хегемонистичка контрола на два америчка континента бити база њиховог учешћа у будућем мултиполарном систему. И да ће све учинити да спрече уплив осталих супарника у тај свој “забран”, најпре Кине у енергетско-сировински и економско-трговински сектор латиноамеричких земаља.
Питање је колико ће у томе успети ако су, на пример, 2000-их САД биле главни трговински партнер свим јужноамеричким земљама без изузетка, а сада су то само у Колумбији и од недавно Венецуели из познатих разлога.
С друге стране, била је сасвим јасна Трампова порука поводом изнуђених нафтних споразума САД са Венецуелом склопљених августа 2026: “Плен припада победнику”.
Ништа се није променило од праисторије до данас.
… а истовремено задржати “пипке” према Евроазији
Америчко виђење мултиполаризма, односно US Grand Strategy for the Multipolar World, ипак не подразумева свођење хегемоније САД само на копно Северне и Јужне Америке, укључујући и океанска прибрежја, те утицај у поларним пределима. Далеко од тога! Оно је ближе идеји Бжежинског да ако САД не могу да задрже глобалну доминацију, онда барем да обезбеде глобално вођство.
Та његова “формула” пласирана је још с почетка 21. века када су САД биле на врхунцу надмоћи, али успон Кине очигледан, опоравак Русије започет и развој антиамерички настројених регионалних сила све бржи.
Подсећања ради, од тада је прошло више од две деценије истог прогресивног тренда код америчких изазивача, док САД губе раније позиције, а њихови сателити у “остатку Запада” стагнирају и улазе у фазу деклинизма. Настојећи да мултиполаризам креирају по својој мери, САД су свесне да ће то моћи само задржавањем “ноге у вратима” Евроазије – најпре дуж западног (атлантског) и источног (пацифичког) прочеља, те дуж југозападног, јужног и југоисточног обода. Другим речима – дуж некадашњег вишедимензионално хетерогеног и конфликтног Rimland-а.
Треба, међутим, имати у виду да се кредибилитет “Империје” срозава, да се она суочава са “удруживањем варвара” и да се њени чак и мали супарници геополитички еманципују, постајући све кочопернији. При томе, полуге моћи и механизми глобалног управљања, као што су раније стечене геополитичке аквизиције и (зло)употреба лидерске позиције у међународним организацијама, с једне стране, а примена голе силе, обарање нелојалних режима и опробана регионална политика “завади па владај”, с друге стране, дају све слабије резултате, а имају све неподношљивију цену.
Како да глобални “тешкаш” остане у рингу?
У покушају да и у мултиполарним условима настави да “вуче конце” у Евроазији, САД ће се суочити са тешко решивим проблемима у сва четири (3+1) ареала некадашњег Rimland-а.
– Најпре, како да из комфора заштићености продрма и дистанцира “размажену Европу” (ЕУ, европско крило НАТО), те је натера да војно-безбедносно функционише “о свом круху и руху”, а да ипак остане амерички вазал и трансатлантски макро-мостобран? И приде – на који начин да Европу у том случају дугорочно одбрани како она не би подлегла кинеској економској инфилтрацији и зависности од сировина и енергената из Русије која “гас и гасоводе користи као геополитички инструмент”?
– Такође, како да на другој страни, на далекоисточном транспацифичком макро-мостобрану Евроазије, “обузда” економско-војну експанзију Кине која већ достиже глобалне размере, а да при томе избегне оружани сукоб са њом? Да ли ће у том подухвату бити довољно да задржи своје експоненте, учврсти баражну линију од Алеута, потом испред Курила, дуж Јапанског архипелага, Тајвана, наспрам тзв. Првог и Другог низа острва, завршно са Филипинима или чак Индонезијом? И томе придода савезе КВАД, АУКУС и неки нови?
– Да ли ће наћи начин да задрже снажан вектор према цивилизацијском, енергетском, комуникацијском и геополитичком “пупку планете” – Блиском и Средњем истоку? Хоће ли то бити могуће у условима додуше и даље подељеног и међусобно завађеног, али хтели то да признају или не, ипак антизападно настројеног “пробуђеног Ислама”? Могу ли да наставе да контролишу тај простор када су моћ и престиж пали на ниске гране или су “операцијом Венецуела” већ показали да су се снашли на другој страни?
– Да ли ће у четвртом, додатном ареалу – у Јужној Азији – упорно покушавајући најзад успети да на своју страну привуку Индију? И коначно прекинути њене добре односе са Русијом, али и много више од тога – оштро је супротставити Кини у Индо-пацифичком региону и дуж кинеског “Поморског Пута свиле за 21. век”? О раздору у БРИКС-у и “потпаљивању” читаве Евроазије да се и не говори.
* * *
САД неће тако лако одступити са глобалног трона, нити се предати. Многи адути су у њиховим рукама били и остали. Велики улог је у игри – глобална привилегована позиција и примат.
С друге стране, изазивачи очигледно више не признају и неће да трпе Pax Americana и униполарни status quo. Штавише, показују да су спремни и орни за борбу. Не прихватају ни америчку визију мултиполарности – ону где би САД биле на врху пирамиде, настављајући да свет уређују према сопственом “калупу”.
Међу великима свако има своју скицу будућности света и свог места у њему. Једино је извесно да глобални геополитички perpetuum mobileнеће стати и да ће периоди мира остати само међуратне епизоде.
