Имао сам част да у суботу Михаилу Звинчику дам подужи интервју. Тог дана сам баш журио, јер сам заједно са тазбином радио на њиховом имању, па сам на интервју отишао готово у радном одијелу. Испоставило се да локација коју је Михаил предложио није погодна за тиши разговор, па сам њега и дио екипо повезао мојим разваљеним Сеником у коме су још биле чизме, панталоне, сјекира… “Извините”, збуњено сам покушао да објасним ситуацију. “Ништа, ништа, какав ауто, какав унутрашњи колорит” говори Михаил.
Убрзо смо сјели да снимамо – поклонио ми је своју врхунску графичку новелу о агресији НАТО на СРЈ. И премда смо започели разговор о црквено-историјским темама, за тили час смо прешли на нешто сасвим друго: питања живота, Смисла и Свјетлости у тами.
Михаил је на мене оставио утисак дубоког, сабраног, на моменте оштрог али искреног човјека. Част ми је била што сам имао прилику да разговарам са њим.
О лажности данашњег псеудоцрногорског јунаштва, чојства и државности ништа тако јасно не свједочи колико читав игроказ који је лажна ДрЖаВа која носи назив некадашње српске кнежевине одлучила да изведе са хапшењем ОпАсНоГ ОбАвЈеШтАјЦа Михаила Звинчука. Хапсити новинара, доброг и занимљивог човјека који шири истину о деструктивности НАТОа могу само ништа робе и издајници који лојалност новим газдама доказују јуначећи се тамо гдје знају да им неће бити одговорено. Зато читава лакрдија са хапшењем Михаила Звинчука треба што прије да престане.
