Први део текста је доступан ОВДЕ.
У претходном делу текста, у коме смо анализирали предстојеће изборе из нормативног, уставноправног угла, указали смо да ће изостанак дискусије о кључним државним и националним темама у предизборној кампањи, од којих зависи, не само будући спољнополитички курс Републике Србије, него и планирање свих државних политика (економске, безбедоносне, образовне итд), неминовно довести до тога да и после ових избора имамо политички нерепрезентативан парламент.
У такве теме спадају пре свега питања односа евроинтеграција и одбране територијалног интегритета Србије, односа евроинтеграција и обавезе Србије да помаже и подржава Републику Српску, Србе у Црној Гори и уопште региону, укупна економска корист и штета од евроинтеграција, однос евроинтеграција и политике војне неутралности и мултивекторске спољне политике.
Политичка нерепрезентативност у овом случају подразумева да у новом сазиву Народне скупштине неће бити одсликана пре свега политичка воља 81 одсто (овде) бирачког тела које се већински противи уласку наше земље у Европску унију ако се од Србије заузврат тражи да тзв. Републику Косово третира као независну и суверену државу.
А Брисел од Србије захтева, не само да у тзв. процесу нормализације односа третира тзв. Републику Косово као независну и суверену државу и преда јој све атрибуте државне суверености, укључујући и чланство у УН (овде), него и да тај сепаратистички ентитет на крају процеса „нормализације“ односа de iure призна закључењем свеобухватног правнообавезујућег споразума. Та чињеница се свих ових година помоћу различитих видова манипулација суштински скрива од бирача, па из истог разлога она није ни тема садашње предизборне кампање.
Имајући у виду такав апсолутно дивергентан однос евроинтеграција и одбране територијалног интегритета државе Србије, те већински став јавног мњења по овом питању, онда би у новом сазиву Народне скупштине требало да буде око 80 одсто противника евроинтеграције. Уместо тога нови сазив Народне скупштине, сва је прилика, биће у потпуности или највећим делом састављен од присталица евроинтеграције Србије.
Парламентаризам данас
Планском маргинализацијом и уклањањем из предизборних кампања после 2008. године најважнијих државних и националних тема онемогућавала се политичка артикулација таквог већинског уверења грађана Србије и истовремено се одржавао status quo у политичком животу земље који је достигнут 2008. године, када је проевроунијатска грађанска Демократска странка у СНС-у добила проевроунијатског „националног“ парњака.
Следствено томе, уместо бирача, који су у условима постојећег фингираног парламентаризма развлашћени да одлучују о кључним државним и националним питањима, као и уместо нерепрезентативног, па стога и политички слабог парламента, одлуку о најважнијим државним питањима доносила је и доносиће извршна власт. Сасвим у складу са „демократским“ схватањима, примера ради, једног Драгана Ђиласа (овде).
Међутим, нерепрезентативни парламент, који искључиво или у огромној већини представља политичке ставове мањине (између 20-30 одсто у зависности од теме) у бирачком телу Србије (не само по питању односа одбране територијалног интегритета и евроинтеграција, већ и по бројним другим питањима, нпр. имплементација џендер идеологије у домаће законодавство), није српски уникум у данашњем свету. Случај Србије се уклапа у општу тенденцију претварања западних либералних демократија у либералну владавину политичких и других друштвених мањина.
Упоређујући политичке системе западних држава и Русије у оквиру студије Пораз Запада посвећене актуелној фази историјске конфронтације Запада и Русије, француски историчар и социолог Емануел Тод закључује следеће:
„Преименоваћу политичке системе који се у нашим медијима, на универзитетима и приликом изборних надметања описују као западне либералне демократије које посредством Украјине пркосе руској аутократији. Придев либерална, стављен уз именицу демократија, изражава заштиту мањина, заштиту која ублажава снагу већинског принципа. У случају Русије, где се гласа и где се подржава влада, уз несавршености које ућуткују мањине, задржао сам идеју демократије, али сам квалификацију либерална заменио квалификацијом ауторитарна. У случају Запада, дисфункција већинског представљања онемогућује задржавање речи демократија. С друге стране, ништа нас не спречава да задржимо израз либерална, пошто је на Западу заштита мањина постала опсесија. Најчешће се мисли на оне потлачене, црнце и хомосексуалце, али најзаштићенија мањина на Западу је сасвим сигурно мањина богатих, којих у становништву има 1, 0,1 или 0,01 одсто. У Русији пак нису заштићени ни хомосексуалци ни олигарси. Наше либералне демократије, дакле, постају либералне олигархије“ (овде).
О таквој тенденцији у развитку западних политичких система не говоре само данашњи критичари неолиберализма, њу су одавно најављивали и неки од најутицајнијих сада већ класичних либералних теоретичара. Тако, између осталог, чувени аустријски и амерички либерални економски теоретичар Лудвиг фон Мизес, није априори одбацивао идеју јаке државе.
Он се противио снажној влади која интервенише у производњу и расподелу добара, али не и јакој влади која штити интересе крупног капитала. Мизесова државна власт имала је да црпи легитимитет из одбране приватне својине и тржишне конкуренције, а не из воље народа (овде).
Стога се за Мизеса, као и за његовог врло утицајног истомишљеника и исписника Фридриха фон Хајека, може с правом рећи да су били апологете либерализма, али не и демократије. Још један члан, уз Мизеса и Хајека, познате Женевске школе неолиберализма Вилхелм Репке, био је „усредсређен на проналажење правног и институционалног решења за реметилачке последице демократије на тржишне процесе“.
Постполитичка беживотност
Тенденција претварања Народне скупштине Србије, у којој од 2008. године потпуно доминирају поборници имплементације у српско законодавство и политике евроинтегративне агенде, у нерепрезентативно представништво политичких и других социјалних мањина, био би према теоријској оцени Емануела Тода поуздан индикатор либерално-олигархијског карактера политичког система у Србији.
Такав политички систем енглески социолог и политиколог Колин Крауч назива постдемократијом (овде, прим. аутор је користио руски превод, овде). Он указује да се и у постдемократији одржавају избори и постоји могућност смене владе, али се у њој „јавне предизборне дебате претварају у изрежирани спектакл, којим руководе супротстављени тимови професионалаца вешти у техникама убеђивања, и који је притом ограничен на мали број питања које су тимови одабрали“.
Речју Крауча, „иза тог пажљиво режираног спектакла изборне игре одвија се стварна политика, која се заснива на интеракцији између изабраних влада и елита, које углавном представљају пословне кругове“.
Од избора 2008. године, на којима је Коштуничина ДСС кажњена од иностраних политичко-пословних лобиста и домаћих компрадорских елита зато што се у години закључења Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ усудила да проблематизује питање евроинтеграција, у Србији је предизборна кампања, по моделу постдемократије, плански сведена на мали број питања која нису од пресудне важности за вођење државе и креирање државних политика. У садашњој изборној кампањи изборни програми изборних листа „Уједињена Србија“ и тзв. „Студентске листе“ прави су пример постдемократског програмског минимализма.
Притом се у актуелној предизборној кампањи представници изборних листа понашају управо према маниру који је, према Колину Краучу, својствен постдемократији. Посежу за техникама политичке манипулације, које су у савремени свет (пост)политике пренете из света шоу-бизниса, а које политичару омогућавају да „утврди расположење друштва, а да му при томе не дозволе да преузме контролу над самим процесом“.
Супротно томе, утицај бирачког тела на формирање изборног програма био би кључни доказ постојања реалног утицаја друштва на политичке структуре. Одсуство таквог утицаја и истовремено преузимање манипулативних метода из трговине и света забаве, разлог су што је савременој политици, према Краучу, својствен парадокс да технологије манипулисања јавним мњењем и механизми надзора над политичким процесом постају све софистицираније, а да је истовремено садржај страначких програма и карактер међустраначког надметања све беживотнији и неупечатљивији.
Актуелна предизборна кампања у Србији пример је такве постполитичке и постдемократске програмске беживотности и неаутентичности. Једино што је чини животном јесу претполитичке појаве излива огромне мржње и зависти, од којих се не може „утврдити и излучити општа воља“, што је према оцени Ратка Марковића једна од кључних улога странака (овде).
С тим у вези, Дугин примећује да је „политика“ у Постмодерни „усмерена на очување псеудоегзистенцијалне сфере“, па стога и „не може бити ништа друго до игра“. Следствено томе, Дугин у постполитици, као манифестацији Постмодерне, види „крајњу фазу деонтологизације политике“ (овде). Постполитици, као производу Постмодерне, својствено је одсуство било каквих принципа и виших циљева, па актери постполитике конструишу нови „политички“ смисао мимо било каквих правила, услед чега настају „симулакруми држава, нација, класа, који своју виртуелност прикривају трањама Традиције“.
Обуздавање државе
Чини се да је политика СНС-а према Косову и Метохији прави пример постмодерног симулакрума. У име одбране Устава и елементарних права Срба на Косову и Метохији, већ четрнаест година се спроводи политика предаје преосталих атрибута државне суверености на КиМ у руке албанских сепаратиста, уз истовремено признање од стране владе Србије сепаратистичког ентитета као независне државе.
У постмодерном симулакруму напредњачке косовске политике не само да се држава континуирано издаје заклињањем на поштовање Устава, него се и у покушајима правдања велеиздајничких аката садашњост премешта у прошлост, будући да се бирачи непрекидно уверавају да су све на Косову, па и последње атрибуте државне суверености (судове, цивилну заштиту, локалне самоуправе и др.) изгубили Слободан Милошевић или Борис Тадић, а не они који су почев од 2013. године закључили бројне бриселске споразуме.
Постполитици, као производу Постмодерне, својствено је одсуство било каквих принципа и виших циљева
Све је у напредњачкој косовској политици виртуелно – Устав, споразуми, ЗСО, хронологија, одговорност. А виртуелизација је, према руском социологу Кирилу Товбину, једно од својстава постполитике. Она се по њему остварује „као семиотичка лествица стилизација-имитација-фалсификација“, а „као резултат виртуелизације, политика ће постати налик компјутерској игри, у којој није важно приказивање стварног света, већ брижљиво обликовање слика и промишљање алтернатива које могу настати током разигравања игре“. Зар Вучићева косовска политика није заправо само једна постмодерна игра?
Постдемократији својствена је и „атмосфера цинизма према политици и политичарима, ниска очекивања у погледу њихових достигнућа и строг надзор над обимом њиховог деловања и овлашћења“. Таква тенденција, према К. Краучу, „у потпуности одговара агенди оних који желе да обуздају активну државу“, како би се, с друге стране, „приватна моћ ослободила и изузела од контроле“.
Агенда обуздавања државе, која је својствена постдемократији, у актуелној предизборној кампањи у Србији пре свега је дошла до изражаја у прве четири тачке „Студентског плана“, под збирним симптоматичним насловом „Србија или мафија“ (овде). Полазећи од лажне и за државу далекосежно политички опасне тезе да је Србија „ауторитарна“ и „корумпирана“ држава, Планом се предвиђа њено, речју Крауча, „обуздавање“ и то применом вансудских парасанкција: лустрације јавних функционера и државних службеника (критички осврт о лустрацији, овде) и одузумиња имовине јавних функционера. Такође, предвиђа се формирање посебне тужилачке полиције (критички осврт о тужилачкој полицији, овде) ради „ослобађања“ судова, тужилаштва и МУП-а.
У постполитичкој игри, која се одвија под старом, преживелом либерално-демократском фирмом парламентарних избора, актери су такође суштински промењени, мада најчешће задржавају старо име партије. Кључно обележје које партије епохе постполитике и постдемократије чини различитим од партија класичних либералних представничких демократија јесте одсуство идеологије, као једног од три конститутивна елемента појма политичке странке (овде). Одсуство конзистентне страначке идеологије само је последица оног што Дугин назива деонтологизацијом политике у ери постполитике, као последици општег вредносног и идејног релативизма својственог Постмодерни.
Постојање јединствене идеологије јесте кључно обележје по коме се странке разликују од, примера ради, интересних група или политичких покрета (овде). „Политичка идеологија“, по речима Ратка Марковића, „нужан је предуслов сваке политичке делатности“, јер „без ‚своје’ политичке идеологије политичке странке се међусобно не би могле разликовати, пошто би све оне биле машине за освајање власти“. „Такве ‚странке’ су“, закључује Марковић, „уместо на идеолошкој, засноване на клијентелистичкој основи“.
Кадровско и интересно преплитање странака и корпорација, које је по Краучу једно од битних одлика постдемократије, довело је у наше време до потискивања класичних странака са јединственом идеологијом и организацијом у виду концентричних кругова, политичким покретима који немају никакву конзистентну идеологију и који су притом организовани у виду својеврсне елипсе, јер се централно језгро странке растеже и ван видљивих граница организације, мешајући се са другим утицајним екстерним, пре свега корпоративним структурама (овде).
Разлози кризе класичних странака либералне представничке демократије, која се пре свега огледа у одбацивању кохерентне идеологије као конститутивног елемента, свакако су и последица слабљења националне државе, као историјске органске средине либералне демократије и уставности, те последичног јачања наднационалних структура у ери глобализације.
Дух Постмодерне
Од обнављања вишестраначја у Србији до оснивања Српске напредне странке 2008. године, политичку сцену у нашој земљи чиниле су класичне странке представничке демократије, са више-мање јединственом идеологијом и више-мање демократским устројством у виду концентричних кругова. Српска напредна странка је прва масовна „странка“ заснована, речју Ратка Марковића, „на клијентелистичкој основи“, а не на идеологији, те са елипсастом унутрашњом организацијом.
За Крауча је својевремено Берлусконијева „Форца Италија“ била пример масовне „партије“ новог доба, доба постдемократије. Зато што није настала како би артикулисала интересе неке социјалне групе, већ је била плански пројектована од представника постојеће политичке и финансијске елите. Такође, она је створена око личности вође, а не око политичког програма.
Иако између италијанског и српског политичког живота постоје бројне разлике, кључна обележја која је Крауч пронашао у „Форци Италији“, а која су по њему специфичност политичких организација епохе постдемократије, јасно се уочавају и код Српске напредне странке. И она је формирана „одозго“, ради артикулације интереса иностраних и домаћих политичко-пословних елита, и то на самом почетку нове фазе у политичком животу Србије, која је започела у септембру 2008. године ратификацијом Споразума о стабилизацији и придруживању Србије Европској унији, око којег се тада поделио посланички клуб Српске радикалне странке. СНС од почетка није имао кохерентну идеологију, али је имао препознатљивог лидера, најпре Томислава Николића, а онда Александра Вучића.
Следствено томе, као идеологијом „неоптерећена“, речју Ратка Марковића, „машина за освајање власти“, СНС потпуно одговара „духу“ епохе постдемократије и у томе свакако ваља тражити и разлоге дуговечне владавине „напредњака“. Јер, до појаве тзв. Студентске листе, СНС је као клијентелистичка „политичка“ организација новог доба на изборима укрштао копља само са класичним странкама, којима су у новој епохи постполитике маневарски простор умногоме ограничавала управо она конститутивна обележја без којих се странке нису могле замислити у епохи процвата западних либералних демократија.
Са појавом тзв. Студентске листе, као покрета флуидног по „духу“ Постмодерне, без чврсте идеологије и организационе структуре, Српска напредна странка је први пут после осамнаест година добила генеричког парњака, који по својим кључним обележјима припада епохи постполитике и постдемократије.
Зато је од почетка ово била борба по снази скоро једнаких такмаца, мада нису имали ни приближно једнаке ресурсе. Иако кандидати тзв. Студентске листе покушавају да своју изборну листу представе као антипод Српске напредне странке, ради се заправо о типолошки истоврсним политичким актерима.
Притом је тзв. Студентска листа у подилажењу „духу“ времена отишла и корак даље од Српске напредне странке, што у изборној игри може бити њена предност. На тзв. Студентској листи нема класичних политичара, већ је она листом састављена од професора универзитета и средњих школа, који су релативно познати у својим професијама, али су потпуно непознати у јавном животу Србије.
За разлику од тзв. Студентске листе, изборна листа „Уједињена Србија“ углавном је састављена од страначких активиста, више или мање познатих у јавном животу земље. Управо по овом елементу СНС подсећа на класичне странке представничке демократије, док је тзв. Студентска листа лишена и тог терета наслеђа либералних представничких демократија.
Прогресивни либерализам
Имајући у виду да у парламентарном систему парламентарна већина саставља владу, критеријумом за избор кандидата за изборну листу, а делимично и захтевом за департизацију јавног сектора из тачке четири свог скромног програма (овде), тзв. Студентска листа шаље поруку да би најважнијим државним пословима требало да руководе стручњаци, а не политичари.
Разлози кризе класичних странака либералне представничке демократије свакако су и последица слабљења националне државе
Из угла класичних либералних писаца, какав је и наш Слободан Јовановић, такав став би својевремено био оцењен као залагање за бирократску владу, које не одговара природи парламентарне владе. С тим у вези, Слободан Јовановић је примећивао да „иако су државној управи потребна оба елемента, и технички (стручни, бирократски, прим. аут) и политички, старешинство, бар у данашње време, мора припасти политичарима. Бирократи, ма колико потребни, морају остати у положају саветодаваца. У данашње време, врховна управа не иде без вођства народне масе, а за то вођство професионални политичар много је способнији него професионални чиновник“. Осим ако се не жели „успављивање народне свести и умртвљивање народне снаге“, пошто „бирократска влада претпоставља један народ аутоматски послушан, одгајен у страхопоштовању према својим управљачима“ (овде).
Већ смо, међутим, у првом делу овог текста напоменули да се политички феномени нашег доба не могу потпуно разумети ако се на њих примењују само оцене класичних либералних писаца, отуда што живимо у епохи политичке Постмодерне. Стога у залагању тзв. Студентске листе да стручњаци, а не професионални политичари, имају кључну реч, не само у извршној власти, већ и у законодавству, најпре би требало видети одјек ставова, речју Патрика Денина, „прогресивних либерала“, који у САД позивају да се „смањи утицај народа на политику“.
Сходно томе, „прогресисти или заступници прогресивног либерализма подржавају захтеве за већом професионализацијом владања и траже реформу државне службе, реформу која захтева да се у управним телима смањи број оних који на та места долазе путем избора (чиме се слаби веза са изборним телом, веза коју на другим местима настоје да ојачају)“. „Прогресисти су“, закључује Денин, „велики заговорници повећања стручних људи у институцијама владе – професионализације политике – развоја ‚науке’ о управљању“ (овде).
Могло би се у тумачењу сасвим основано отићи и корак даље и рећи да тзв. Студентска листа својим залагањем за технократски карактер, не само управе, него и законодавства, добрано иде у сусрет идеји Технолошке републике из Палантировог „манифеста“, у којој, како примећује Слободан Владушић (овде), не би било „демократске агоре“, него би се хомогеност друштва обезбеђивала надзором „одозго“, а за такав посао потребне су технократске, а не демократске институције. То је она визија либералних олигархија, о којима, као о ставарности европских политичких система, врло убедљиво говори Емануел Тод.
И најзад, овај подужи текст није писан да би читаоца убедио да гласа за неку од политичких опција или да уопште не гласа на предстојећим скупштинским изборима, јер аутор није агитатор било које политичке организације. Текст је настао као покушај аутора да спозна праву природу политичких процеса у нашој земљи, као и њихов историјски контекст.
КРАЈ.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
